Turska i Rusija su privremeni partneri

Turska nije toliko daleko od Amerike po pitanju dvoličnosti

Turska je prošlog oktobra obeležila 94 godine svog postojanja, slaveći ovu godišnjicu uz ozbiljne probleme vezane za njen poslednji strateški izbor u domenu spoljne politike. Turska je dužem periodu svoje istorije vodila politiku povezanu sa svojom glavnom strateškom prednošću, Bosforskim i Dardanelskim moreuzom, koji su vekovima bili predmet brojnih oružanih sukoba.

Sa jedne strane, glavni razlog tih sukoba bilo je to što su ova dva moreuza bila ključ pristupa Rusije južnim morima, dok, sa druge strane, istovremeno predstavljaju i sjajnu šansu za realizaciju zapadnih pomorskih aspiracija na jug Rusije. Tako je nastalo konstantno vaganje Turske između teritorijalnih ambicija usmerenih ka ruskom jugu i težnje da vojni potecijal svog severnog suseda iskoristi za suprotstavljanje Zapadu.

Turska se u više navrata ozvaničila kao politički i vojni saveznik Zapada, mada uvek privremeno jer, kako je istorija pokazala kroz poslednjih nekoliko vekova, takvi „savezi“ su trajali samo dok je to služilo glavnim interesima i ciljevima Zapada. Francuske, britanske i grčke oružane snage su, na kraju Prvog svetskog rata, okupirale Bosfor i Dardanele, kao i Istanbul, prestonicu prethodno poražene Turske imperije pod vladavinom Osmanske dinastije. Godine 1921. u Moskvi je potpisan „Sporazum o bratstvu“, što je sa ruske strane bilo prvo zvanično priznavanje turske nezavisnosti i njene ravnopravnosti, kao i njene borbe protiv anglo-grčke intervencije.

UVLAČENjE TURSKE U ZAPADNU ORBITU
Iako se Turska borila protiv Zapadnih okupacionih snaga i za to primala pomoć od vlade Sovjetske Rusije, odmah po završetku Prvog svetskog rata Mustafa Kemal Ataturk je pokušao da uspostavi dobre odnose sa Francuskom, Velikom Britanijom, Grčkom, Italijom, kao i sa Sjedinjenim američkim državama, tada zemljom u usponu.

Godine 19747, po završetku Drugog svetskog rata, američki predsednik Hari Truman je najavio „novu politiku“, izjavljujući kako Grčka i Turska pripadaju „zapadnom sistemu“. Zatim 1950. Turska šalje svoje trupe u Korejski rat , a 1953. postaje članica NATO. Pored svega toga, Ankara se takođe pridružuje Savetu Evrope i Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj, čime se entuzijastično uključuje u integracije u Evropsku ekonomsku zajednicu, koja se vremenom pretvorila u Evropsku uniju.

Od pomenutih pedesetih godina prošlog veka – vremena obeleženog vrhuncem Hladnog rata i pojačavanjem konflikta između NATO zemalja i Sovjetske Rusije – strateško značenje Turske davalo je evropskim zemljama i SAD poseban razlog  da ulože snažne napore ne bi li uvukle Tursku u „zapadni sistem“ i održale bliske veze sa Ankarom, po svaku cenu i bez obzira na ozbiljne razlike među njima.

Nedavno suočena sa ozbiljnim problemima sa svojim glavnim političkim saveznikom, SAD, i svojim glavnim ekonomskim partnerom, EU, vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP), na čelu sa predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom, nastojala je da uspostavi bliže odnose sa Iranom i Rusijom, tradicionalnim turskim rivalima. U isto vreme, partija i dalje ima probleme sa brojnim arapskim zemljama, iako se u unutrašnjoj politici oslanja na glasove konzervativnih islamista.

Ankara u poslednje vreme uporno prigovara Vašingtonu što joj ne izručuje Gulena, kojeg Erdogan optužuje zbog umešanosti u rad fetulahističke terorističke organizacije, FETO, kao i umešanost u pokušaj vojnog puča 2016. godine. Turska takođe sumnja na direktnu umešanost SAD u pripremanje pokušaja njegovog svrgavanja. Ozbiljno nezadovoljstvo Ankare Vašingtonom takođe je povezano i sa akcijama Amerike u Siriji i njenim podržavanjem sirijskih Kurda pod izgovorom borbe protiv Islamske države. Što se tiče ličnog pogleda Erdogana na SAD, on je baš nedavno vrlo direktno izrazio svoje nezadovoljstvo američkom dvoličnošću, izjavljujući da „Sjedinjene Države lažu ceo svet.“

HLAĐENjE ODNOSA SA AMERIKANCIMA 
Sa druge strane, Vašington nije srećan što Turci vode svoju politiku u Siriji usaglašavajući je sa Rusijom i Iranom oko brojnih pitanja. Nedavno su SAD napravile otvoreni anti-turski potez suspendovanjem izdavanja neimigrantskih viza, odlučujući da „smanje broj posetilaca ambasadi“. Prethodno je Vašington protestovao zbog odluke Ankare da kupi protivavionske sisteme S-400 od Rusije, navodeći da će to stvoriti probleme za NATO.

Bes turskog predsednika u poslednje vreme se takođe može povezati sa smanjenim poverenjem unutar NATO. Podsetio je da je, u trenutku maksimalne opasnosti od terorizma sa sirijske teritorije, NATO povukao svoje protivavionske rakete „Patriot“, čime je jasno stavio do znanja da neće podržati Ankaru u slučaju rata.

Dodatna runda hlađenja odnosa između Turske i NATO usledila je kada su na NATO vežbama u Norveškoj portreti Erdogana i Ataturke lepljeni na mete kao „saučesnici neprijatelja NATO i njegovi hipotetički neprijatelji.“ Bilo je očigledno da ovaj skandal nije izbio zbog slučajne omaške. To je bio jasan primer rastućeg antiturskog sentimenta, koji zapadne vlade odobravaju već duže vreme, što se vidi na problemu integracije Turske u EU, kao i na kritičkoj percepciji Erdoganove ličnosti.

Da, možemo reći da Evropljani stvaraju nezavisne države sa muslimanskim stanovništvom (Bosna i Hercegovina) u ime Turaka. Međutim, to neće sprečiti Evropu da napravi unutrašnje podele u samoj Turskoj. Kurdi i Jermeni će se podići, a Evropa će zatim zahtevati priznanje nezavisnosti i pravo ovih naroda na samoopredeljenje. Sasvim je moguće da će Turskoj biti poručeno da, u zamenu za prethodne ustupke, Ankara sada mora dati nezavisnost Kurdima i Jermenima, čime će „velikodušno“ razbiti Tursku na parčiće.

U tako otežanim uslovima Turska je danas prisiljena da pravi saveze sa Rusijom i Iranom, što izaziva dalje nezadovoljstvo Amerike i Zapadne Evrope, koje Turska koristi kako bi izgradila „trenutni balans moći povoljan po nju.“ Upravo zato, uprkos pozadini njihovih odnosa, veza između Rusije i Turske ne može biti posmatrana kao stabilan faktor u daljoj političkoj orijentaciji Ankare.

Svi pamte „nož u leđa“ sa oborenim ruskim avionom, kao i skorašnje obećanje Erdogana Porošenku da Ankara neće priznati Krim kao rusku teritoriju. Iako sarađuju po pitanju Sirije, odnosi Ankare sa Moskvom i Teheranom nisu tako ružičasti, na šta podsećaju brojna neslaganja vezana za ovaj problem. Tako da se može reći da Turska nije toliko daleko od Amerike po pitanju dvoličnosti, a Ankara može biti nazvana današnjim partnerom Rusije i Irana, bez ikakvih garancija da će tako ostati u budućnosti.

 

Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ

 

New Eastern Outlook