Naša Boka

Od svega čime raspolaže naš narod jedino su manastiri istrajno svedočili postojanje Savine dece, koliko sećanje može da dosegne

Krajolici izuzetne lepote često, pored geografskih, nose sakralne i duhovne poruke, privlače putnike i pisce i izazivaju velika uzbuđenja. U takve predele spada jadranski zaliv Boka Kotorska. Ranije ona beše Risanski Zaton (Sinus Rhizonicus) a, pošto od Rišnjana pruzeše Kotorani prvenstvo, dobi sadašnji naziv. Dok su morima jezdili jedrenjaci, Boka je živela zlatno doba pomorstva i trgovine, no kada pomorje osvojiše parne lađe, slava Boke pređe u uspomene, a ona posta biser oko koga se jagme oči radoznalih putnika i istraživača prirodnih lepota.

O najlepšem zalivu na Jadranu, pisali su mnogi, među kojima i Nikolaj Velimirović, P. P. Njegoš, S. Matavulj, S. M. Ljubiša, M. Crnjanski… Ljubiša Mitrov Boku naziva čarobnim zalivom u koji se spuštaju i tonu kršovita brda južne Hercegovine i Crne Gore. 1870. zapisa da se Boka graniči s istoka i severa Crnom Gorom, s juga Arbanijom, s podna morem jadranskijem a sa zapada Hercegovinom. Veli Ljubiša Mitrov još i da je Boka davninom pripadala Banovini Zeckoj, no se predade polovinom 15. veka, birajući između dva zla turskog i mletačkog, te se odluči na manje – mletačko.

Matavulj nam pripoveda da pošto, Mleci podjarmiše Boku, glavni posao beše im da odnarode plemstvo, a toga radi najpre nametnuše latinsku veru žiteljima gradova. Kao i Mletačka republika, ovi plemići propadoše, a Matavulj navodi da je poznavao jednog kućića kotorskog koji je bio prost carinski stražar. Posle viševekovne vlasti Mlečana, Boka dopade Austrougarskoj. Matavulj, koji je proveo u Boki više godina, opisuje bokeljsku gostoljubivost, junaštvo, obzirnost u saobraćaju s ljudima koji su izvanjci. Ističe da cene Ruse, Engleze i Francuze, a najmanje Talijane i Nemce. A vladika Nikolaj u svojim Uspomenama iz Boke (1904), kazuje da su Dubrovčani Srbi katoličke vere i da ta raznolikost u veri pod pritiskom iste sudbine spaja i vezuje Srbe u Primorju, dok Srbe katolike u Hercegovini opisuje kao nenadmašne rodoljube odane Srpstvu.

Ali naslednici i sledbenici Austrougarske i Bordžija žele da dokrajče latinizaciju Boke i Crne Gore, ne obraćajući pažnju na kolone očajnih osvajača iz Afrike i Azije koje zapljuskuju Italiju, Nemačku, Francusku, Austriju… Zato danas nastoje da gradnjom muzeja na Rtu Oštro vaskrsnu uspomene na kratkotrajnu vladavinu dunavske Monarhije nad Bokom.

Sakralni i duhovni značaj Boka ima posebno da zahvali zadužbini Svetog Save, manastiru Svetog Arhangela Mihaila, sedištu Zetske mitropolije, smeštenog na dodiru oblaka i mora. Namernik koji se zatekne u manastiru na Tivatskoj prevlaci, oseti snagu mesta koje nosi svetost i sabira sve što je kroz stoleća manastir krstio kao da je u vojvodstvu anđela Božjih. Susret s nastojateljem manastira arhimandritom Benediktom, čiju prozračnu figuru prožima mistični mir, i tivatskim protom Petrom, obasjanog bratskom vedrinom, vernicima i namernicima, daje snagu i podstiču ih na uzvišenost. Bogosluženja na zemlji Svetog Save, osim šti učvršćuju veru pravoslavnih, otrežnjuju i umiruju nepokolebljive rimokatoličke borce i misionare, naslednike pape Alesandra VI.

Šta je u prethodnom milenijumu istrpila SPC, raspolućena nevidljivom i nedodirivom, Teodosijevom linijom, pamti i pripoveda nam manastir na Tivatskoj prevlaci. Otrovan, a onda i srušen bratskom rukom, godinu dana pre pada Carigrada, manastir je prešao iz čulnog sveta na nebo, gde i danas stoji njegova senka. Stolećima u ruševinama strpljivo je čekao obnovu. Nastojanje kontese Ekaterine Vlastelinović koja je 1827. otkupila trećinu Prevlake sa namerom da obnovi manastir i hram, četiri stoleća nakon rušenja, podgreja nadu da će manastir biti obnovljen. Kontesa je uspela da podigne svoju zadužbinu – hram Presvete Trojice. Opet nastupi vreme tišine i manastirske ruševine dočekaše naše dane i novi zamah obnove. Savin manastir Svetog Arhangela Mihaila ponovo se vraća u svoj zavičaj da sa svojim sagovornikom i bratom, manastirom Savina, obnovi sećanje na posetu apostola Pavla.

Ko zna, možda će kamen pretekao posle rušenja ponovo biti vraćen zdanju manastira uz podršku naslednika Mletačke Republike iz pokrajine Veneto ili čak Malteških vitezova? Jamačno, oživljavanje manastira, uz pomoć bratske crkve, više bi dodalo ekumenizmu nego širenje Bokom ikona kardinala i blaženika Katoličke crkve Stepinca. Obnova vazda roji snove o budućnosti, čvrsne duh pobede svetla nad tamom, ljubavi nad mržnjom, dobrote nad zlom, života nad smrću. U to čvrsto veruje milionski Savin narod odlučan da sačuva od zaborava svoje manastire i crkve rasute kroz stoleća. Srpski manastiri postojali su u vreme Tjudora, Stjuarta, Bordžija, Saks Koburga, Vindzora, mnogo pre nego što je svetlo dana ugledala Francuska revolucija ili Lenjinov Sovjetski Savez. Od svega čime raspolaže naš narod, koji posle mnogo stradanja kuće starije od dva stoleća broji prstima jedne ruke, jedino su manastiri istrajno svedočili postojanje Savine dece, koliko sećanje može da dosegne.

Sveštenoslužitelji SPC u Boki, dok se mole za svoju braću u Hristu, razmišljaju o tome da li će naslednici Vizantije prihvatiti da je samo jedan od nas nepogrešiv, i to u Rimu, a ne u večnosti. Zato su pregli da obnove manastir Svetog Arhangela Mihaila i druge svetinje kako bismo išli napred i lakše nosili teret velikih događaja u davnini. I, konačno, da bismo prevladali dvadeseto stoleće a njegova dva lica: jugoslovensko i komunističko, zamenili Hristovim likom.

*Autor je profesor univerziteta i urednik Foruma Poljoprivrednog Fakulteta Univerziteta u Beogradu

IN4S