Pax Sinica

Хоће ли свет бити боље место за живот ако и када Кина постане глобални хегемон?

Кад Кина завлада светом“ (без упитника и без кондиционала) је дебела и помало репетитивна књига од 700 страна у којој Мартин Жак покушава да одговори на неколико питања која данас многи постављају: Хоће ли се економски раст у Кини наставити? Хоће ли Кина постати вишепартијска демократија? Како ће изгледати свет којим доминира Кина?

У одговору на прво питање Жак нема никаквих дилема: Кина ће ући (као што већ чини; издање које сам читао објављено је 2012) на поље високих технологија и производње с високом додатом вредношћу, па ће њен раст и у догледној будућности бити висок.

Што се тиче другог питања, Жак је опрезнији: Кина би могла постати вишепартијска демократија, али ако Комунистичка партија буде контролисала тај процес, вероватније је да ће новонастали систем личити на комбинацију Сингапура, који је de facto једнопартијска држава, и Јапана, земље у којој сукоби фракција унутар Либералне партије имају више утицаја на политички живот него борба између партија.

ЕФИКАСНОСТ ИСПРЕД ИДЕОЛОГИЈЕ
Аутор с презиром одбацује на Западу популарну идеју да ће виши ниво образовања и раст прихода квази-аутоматски довести до јачања захтева да се успостави демократија (али допушта могућност да за 20 „или вероватно више“ година Комунистичка партија више не буде на власти). Жак верује да због конфучијанске традиције владарске „врлине“, која нагласак ставља на квалитет управе, а не на начин на који се управљачи бирају, Кина представља посебан случај.

Можда је у праву… а можда и није: то нико не зна. То је и добра илустрација ризика који носе предвиђања будућности. Књига је писана док је Бо Силај још водио битку за врховну власт, пре него што је Си Ђинпинг преузео вођство и почео да спроводи политику „окрета завртња“. Не сумњам да би у прогнозама трајања власти Комунистичке партије Жак данас био одмеренији.

Желим да се фокусирам на треће питање. Ту су ауторова размишљања, рекао бих, најзанимљивија. Како ће успон Кине утицати на међународни политички поредак? Два дугорочна фактора (које разматра у 7. и 8. поглављу) овде имају најважнију улогу. Прво, као што Жак тврди, Кина није национална држава већ држава цивилизација која себе види као стожер Азије (и по екстензији читавог света).

Такве „трабантске“ односе аутор пореди са актуелном западном теоријом међународних односа изграђеном на концепту националне државе. Та разлика између запада и Кине, верује Жак, даје нам оптику помоћу које треба истраживати међународни систем који би Кина могла изградити. Али разлика је можда мања него што се на први поглед чини.

Два последња светска хегемона, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе, имали су донекле сличан приступ међународним односима. Велика Британија је владала половином света примењујући флексибилан систем који је укључивао готово независне државе као што су Аустралија и Канада, као и протекторате и колоније. Многи савезници Сједињених Држава били су (и остали) слични протекторатима. Италија или Јужна Кореја могу да раде мање-више шта желе на унутрашњем плану (осим да допусте комунистима да преузму власт), али су ограничене у спољној политици.

ОСЕЋАЈ СУПЕРИОРНОСТИ
У доба последњих хегемона државе нису биле ни савршено равноправне, како би по теорији требало да буде, нити су савезници хегемона морали да се слепо придржавају прописаних политика у спољним односима. У том смислу није сасвим јасно чиме се кинески концепт „трабантске владавине“ разликује од онога што су западне силе радиле последњих 150 година.

Ипак, захваљујући мањку интересовања за „друге“ и комплексу супериорности могуће је да ће свет којим доминира Кина бити мирније место. То је реална могућност (једна од четири које Жак разматра у 11. поглављу). Емпиријски посматрано, Кина је у последњих пола века имала само једну војну авантуру у иностранству (рат против Вијетнама) и неколико пограничних сукоба. Други хегемони, Совјетски Савез и Сједињене Државе, били су много ратоборнији: Совјетски Савез је ушао у Чехословачку и Авганистан, а Сједињене Државе су извршиле инвазију или напале Вијетнам, Доминиканску Републику, Панаму, Либан, Авганистан, Србију, Ирак и Либију, да не помињемо рушења непожељних режима.

Дакле, Кина је, бар досад, на међународној сцени била мирољубива земља. Могуће је да кинески пацифизам има и дубље корене: као што примећује Жак, Кинези радо указују на контраст између истраживачких и пријатељских мисија славног адмирала Женг Хеа и освајачких и пљачкашких похода великих европских сила.

Ипак, може се поставити питање да ли је Кина била мирољубива само зато што је била слаба, зато што је Денг Сјаопингу било потребно бар стотину година мира? Да ли је „скривала снагу да би купила време“? Да ли ће доминантна Кина такође рушити режиме који јој се не допадају? Жак не поставља то питање, али из његових ставова следи да се то неће догодити јер Кина није заинтересована да свој модел извози у остатак света.

Ту на сцену ступа усађени осећај супериорности. Ако верујете да су други заиста суштински другачији (и инфериорни), онда вам вероватно неће бити важно у каквим режимима живе, докле год ти режими прихватају сизеренски однос и не представљају претњу. Кинески осећај супериорности тако производи уздржаност и могао би, парадоксално, донети доба релативног мира.

Да ли ће се то заиста догодити – и да ли ће Кина икада постати глобални хегемон – то нико не може знати (у то сам свакако мање уверен него аутор). Али једна ствар је, пише Жак, извесна: „Успоном Кине као глобалне силе све је релативизовано. Запад се навикао на идеју да је овај свет његов свет; да је међународна заједница његова заједница; да су међународне институције његове институције… да су универзалне вредности његове вредности… Али више није тако.“

 

Превео ЂОРЂЕ ТОМИЋ

 

Global Inequality/Пешчаник