Geopolitika revolucija na stogodišnjicu primirja (1918 – 2018)

Da li će se geopolitičko klatno u 2018. zaustaviti ili će nastaviti da se kreće u istom ili u suprotnom smeru

1.
Iako komunizam nije originalni ruski izum, već ideologija koja je došla sa zapadne strane, istorijska „čast“ za njeno oživotvorenje ipak je pripala Rusiji. Naime, Oktobarska revolucija je upravo u najprostranijem državnom domu na svetu našla najpogodnije tle i najpodesniji čas za uspešno izvođenje.

Mnogo pre Izraela Lazareviča Heljfanda, alijas Aleksandera Parvusa, „pravog oca“ Ruskih revolucija iz 1905. i 1917. godine, Marks i Engels su se javno obrušili na Rusiju i na njene slovenske saveznike kao na glavnu prepreku za ostvarenje „komunističkog raja“ na zemlji. Njihov gnev je naročito porastao nakon neuspele Mađarske revolucije iz 1848, za čiji su poraz kao glavne krivce označili Rusko carstvo i Habsburšku monarhiju.

Marks i Engels su prvi među otvorenim propovednicima rasne diskriminacije, terorizma i genocida u modernoj evropskoj istoriji. Njihova haranga sa stranica „Nove Rajnske Gazete“ bila je namenjena Nemcima zato što nisu vodili rasistički rat, ali je za krajnju metu ipak imala Rusiju: „Samo je rat protiv Rusije rat revolucionarne Nemačke”, pišu oni u članku Nemačka spoljna politika, “rat kojim ona može izbrisati grehe prošlosti (…) platiti žrtvom svojih sinova širenje civilizacije i dobiti svoju unutrašnju slobodu oslobađajući se spolja.“ [1]

Da ne bi bilo nikakve zabune, Marks i Engels podvlače i u istom napisu zaključuju: „…U pitanju (je), kao što mislimo, rasistički rat u kome je Nemačka profanisala novo doba koje se otvara pred njom“. [2]

Engels je bio još jasniji i precizniji od Marksa. U tekstu Demokratski panslavizam on veli: „Mržnja na Ruse je kod Nemaca bila i ostala prva revolucionarna strast (…) Mi sada znamo gde su okupljeni neprijatelji Revolucije: u Rusiji i u slovenskim zemljama Austrije (…) Onda neka bude rat, `neumoljivi rat na život i smrt` protiv Slovena izdajica revolucije – rat do istrage i slepi terorizam – ne u interesu Nemačke, nego u interesu Revolucije!“ [3]

„Očevi naučnog socijalizma“ bili su ubeđeni da će predstojeći svetski rat izbrisati sa lica zemlje ne samo reakcionarne klase i dinastije nego i čitave reakcionarne narode. Dakle – Slovene. A, kako su bili nestrpljivi da se njihovi planovi ostvare za njihovih života, a ne u nekoj dalekoj budućnosti, oni traže slovensku krv odmah. Pre svih – rusku. Zato grozničavo nastoje da zapadne sile zainteresuju za svoj pakleni plan. Došavši u London, Marks u februarskom broju „Nove rajnske gazete“ još 1850. godine savetuje Engleze da svojom flotom napadnu Rusiju preko Petrograda i Odese i da od nje načine „diva odsečenih ruku“.

Samo tri godine kasnije, Englezi, Francuzi i italijanska kraljevina Pijemont pridružuju se Osmanskom carstvu i u toku Krimskog rata (1853 – 1856) napadaju Rusiju sa obale Crnog mora. Po završetku ovog rata Rusija je izgubila deo Besarabije, protektorat nad dunavskim kneževinama i pravo držanja ratne flote u Crnom moru.

Dok su divu odsecali jednu ruku, onu crnomorsku, Marks je u Americi sasvim zanemario svoj „naučni rad“. On se kao saradnik „Njujork tribjuna“, potpuno posvetio propagandnoj kampanji protiv Rusije. Prvu seču `druge džinove ruke`, one baltičke, koja je izvedena kao jedna od posledica Oktobarske revolucije, nije dočekao.

A nije doživeo ni prvu golgotu malene Srbije u XX veku, tog „rasnog smeća“ kako je Srbe pogrdno nazvao.

2.
Kao nominalni vođa i prvi operativac Oktobarske revolucije Vladimir Iljič Uljanov je još u pamfletima i napisima iz 1901, u kojima je počeo da se potpisuje kao Lenjin, vatreno zagovarao teror kao najefikasniji način za postizanje političkih ciljeva. Socijaldemokratske metode borbe za radnička prava Lenjin je smatrao jalovim. On je legalnoj sindikalnoj i političkoj borbi kroz parlament pretpostavljao ubijanje rivalskih političkih prvaka, likvidacije pripadnika vojske i policije, te hapšenja, deportacije i nasilno oduzimanje imovine političkim protivnicima.

Kao vrlom učeniku Marksa i Engelsa, te doslednom zagovorniku „Crvenog terora“, Lenjinu se ukazala jedinstvena istorijska prilika da svoja teorijska ubeđenja ne samo sprovede u delo već da ih i ozakoni. Ukazom od 15. septembra 1918. boljševici su sebi dodeli ekskluzivno zakonsko pravo da osnivaju koncentracione logore i izriču smrtne presude bez prethodnog sudskog postupka. Ali i pre ovog „zakonskog pokrića“ Lenjin i njegovi „crveni sledbenici“ su u februaru iste godine izvršili masovna streljanja i organizovali preke sudove za streljanje taoca. Još tada su svu vlast da raspolažu ljudskim životima prigrabile boljševičke trojke, sastavljene uglavnom od šesnaestogodišnjaka i sedamnaestogodišnjaka, koje su mogle da ubijaju na licu mesta, po nahođenju i bez ikakvih dokaza protiv žrtve.

Pod boljševičkim režimom hrišćanska Crkva doživela je najveći progon posle Nerona i Francuske revolucije, a ruski narod najveći genocid u istoriji. [4]

Međutim, prvi i osnovni uslov za uspešno izvođenje Oktobarske revolucije, kako su predviđali Marks i Engels, ispunjen je tek sa izbijanjem svetskog rata, u kome su se Nemačka i Rusija našle na sukobljenim stranama.

Atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinarda u Sarajevu dao je povod Beču da 1914. objavi rat Srbiji. Uz pogrešnu procenu da će Srbiju brzo pregaziti te da se u ratni sukob neće umešati ostale velike sile. Međutim, Rusija na čelu sa carem Nikolajem II Romanovim odmah je stala na stranu Srbije.

Bečki ratoborni krugovi i nemački car Vilhelm II, prevideli su i činjenicu da su se ključevi onovremenih ratova, kao i predaha u miru, nalazili u engleskim rukama. Te da su u Sarajevu na Vidovdan 1914. upali u vešto režiranu zamku, u kojoj je Beč izgubio imperiju, Habsburgovci krunu, a Berlin vojničku čast i politički kompas. Naime, dvadeset godina nakon drakonskog kažnjavanja u Versaju Nemci su sa Sovjetima prvo sklopili Sporazum o nenapadanju, da bi posle samo dva leta verolomno i samoubilački opet udarili na Moskvu, kao da ih bolno istorijsko iskustvo ničemu nije naučilo.

Tvorci Komunističkog manifesta nisu dočekali ove ratne obračune između Nemačke i Rusije. U vreme postavljanja prve velike ratne pozornice u Evropi Marks i Engels su odavno počivali na groblju u Londonu. Ali se iza ratnih kulisa izvodila velika istorijska drama po njihovom tekstu i receptu. Reč je, dakako, o ruskoj, ali i o prvoj etapi svetske revolucije, kako su priželjkivali „očevi naučnog socijalizma“.

Iz Velikog rata velike zapadne sile računale su da za sebe izvuku što veću korist, što kratkoročnu što dugoročnu, a svi i sve na štetu Rusije. Nemačkoj, razvučenoj na dva fronta, cilj je bio da Rusiju primora na separatni mir kako bi od nje mogla da izdejstvuje znatne teritorijalne ustupke i zatraži veliku ratnu odštetu. Te da se potom svom snagom okrene prema drugom, zapadnom frontu.

3.
Stratezima Nemačkog generalštaba zastao je dah pred jednim paklenim planom, koga im je na početku rata izložio Parvus (na slici ispod, pored Trockog), čovek za koga se svojevremeno govorilo da u glavi ima kompjuter od mozga. Nekadašnji čelnik Sovjeta u revolucionarnom Petrogradu iz 1905. i potom robijaš koji je iz ruskog kazamata pobegao u Carigrad i obogatio se na mutnim finansijsko-obaveštajnim špekulacijama, predlagao je Nemcima da se potpuno razori njihov ruski ratni protivnik. Uz uslov da mu na raspolaganje stave višemilionsku sumu u markama i da omoguće da se Vladimir Ilič Lenjin, sa pratnjom od tridesetak revolucionara i članova njihovih porodica, neometano i bezbedno preko nemačke teritorije vozom prevezu iz Švajcarske u Švedsku, a potom u Rusiju.

Kao sumnjivi međunarodni špekulant, Parvus je takođe uspeo da finansijski osposobi Turke, a nešto kasnije i Bugare, da uđu na strani Centralnih sila u Veliki rat, a protiv Saveznika i Srbije. To mu je bila najbolja preporuka kod nemačkih partnera da će i „posao veka“ u Rusiji obaviti na obostrano zadovoljstvo. Budući da ga nikada nije napuštao san o obaranju ruskog carizma i dovođenju revolucionara na vlast, jedna od njegovih najprečih briga bila je da finansira ruske revolucionare. U prvom redu Trockog, Rakovskog, Martova i Lenjina.

Nemačka vlada je rado i često drešila kesu za sprovođenje Parvusovih planova u Rusiji, počev od proleća i leta 1915, kada mu na raspolaganje stavljaju prvo milion, pa onda pet miliona maraka. A, kada ih je definitivno ubedio u nužnost izazivanja revolucije u Rusiji, onda mu je Berlin velikodušno odobrio kredit u iznosu od dvadeset miliona maraka.

Nemačko državljanstvo, međutim, dali su mu tek 1917. godine.

Pre izbijanja revolucije novac je u Rusiju prebacivan preko računa jedne uvozno-izvozne kompanije, koju je Parvus tamo otvorio. Petrogradski advokat Kozlovski i Evgenija Ženja Simenson, predstavnica švajcarske fabrike čokolade Nestle, bili su Parvusove najpoverljivije ličnosti preko kojih je novac stizao do krajnjih korisnika revolucionara.

U čemu se sastojao Parvusov pakleni plan za političko, nacionalno, socijalno, moralno, finsnsijsko i ekonomsko slamanje Rusije?

Ukratko, uklanjanjem cara Nikolaja II i dinastije Romanovih Ruska imperija bi bila obezglavljena. Tako bi joj se zadao smrtonosni politički udarac, a nacionalni bi došao s istovremenim raspaljivanjem svih nacionalizama na teritoriji Rusije. U prvom redu ukrajinskog, poljskog, finskog, baltičkog, gruzijskog… Na socijalnom planu Rusija bi bila bačena na kolena organizovanjem štrajkova i uličnih nemira po gradovima, a na selu dizanjem buna seljaka protiv veleposednika.

Moralnom slomu bi doprinelo podsticanje defetizma u vojsci i pozivanje vojnika da pobiju svoje pretpostavljene oficire te da što pre napuste front i vrate se kućama kako navodno ne bi zakasnili na ravnopravnu podelu zemljišta. Finansijski kolaps Rusije nastupio bi nakon vazdušnog „bombardovanja“ njene teritorije lažnim rubljama. Izazivanje požara na naftnim poljima Bakua prouzrokovalo bi ekonomsko urušavanje Rusije. Uporedo sa revolucijom, u štampi na Zapadu, kako u levičarskim tako i u desničarskim listovima, bila bi organizovana intenzivna kampanja s ciljem da se pridobije javno mnjenje u SAD.

Parvus je smatrao da se lepezom svih ovih podrivačkih i diverzantskih akcija može upravljati samo ako su one usko povezane i strogo potčinje jednom centru i jedinstvenoj komandi. U ulozi vođe revolucije Parvus je mogao da zamisli samo jednu ličnost – još nekompromitovanog i za Ruse ipak prihvatljivog Vladimira Iljiča Lenjina.

4.
Kako to biva sa većinom ljudskih planova, tako je i ovaj Parvusov nailazio na iznenadne prepreke i poteškoće, zbog čega se krivudavom linijom, uz vremenska odlaganja, korekcije i brza prilagođavanja, ipak kretao ka svom konačnom cilju. Lenjin je odbio Parvusov predlog da u januaru 1916. preuzme kormilo revolucije. Čak ga je i prekoreo što njihove sastanke u Cirihu zakazuje na javnim mestima, a ne u Lenjinovom privatnom stanu. Lenjin je nastojao da ostane na dobrom glasu skromnog i povučenog političkog emigranta revolucionara i zato je izbegavao da ga viđaju u društvu jednog špekulanta, opskurnog gizdavca i razmetljivca kakav je bio Parvus. On je već bio i javno iskompromitovan kao optuženi u jednom sudskom procesu, kao i u brojnim novčanim i preljubničkim aferama.

Lenjin je sumnjao u povoljan ishod revolucionarnog prevrata u 1916. i zato je odbio Parvusov predlog pod izgovorom da bi se mogao iskompromitovati saradnjom sa Nemačkim generalštabom. Samo godinu kasnije on je potisnuo bojazan od ove javne blamaže i u najvišem interesu svetskog proleterijata uskočio je u nemački vagon ruskog revolucionarnog voza.

Da bi dokazao Berlinu kako se novac ne troši uzalud i kako je njegov plan izvodljiv, Parvus je prinuđen da krajem januara 1916. sam pusti u pogon svoju „revolucionarnu mašinu“ u Rusiji. Radničkim štrajkovima se onesposobljava proizvodnja u metalurškim fabrikama, u livnicama bakra i u fabrikama metaka… Štrajkovi se, kao po komandi, podižu u Petrogradu, u Nikolajevu, u Ekaterinoslavu, u Tuli… Ponos ruske crnomorske flote, tek porinuta krstarica „Carica Marija“, leti u vazduh. Sve ove konce nereda i sabotaže vukao je Parvus. Ali bez Lenjina on nije mogao da izvede revoluciju.

Lenjin u početku nije mogao da poveruje vestima da je u februaru 1917. izbila Ruska revolucija. Kada se uverio da je car stavrno abdicirao i kada mu je postalo jasno da su drugi umesto njega svršili posao, tek tada je odlučio da se vrati u Rusiju i da od njih preuzme i visoko izdigne zastavu Revolucije – kao njen vođa.

Berlin je, pak, smatrao da su silni novci, izračunato u sadašnjoj protivvrednosti, oko pola milijarde evra, uzalud bačeni sve dok Rusija pod Kerenskim nastavlja rat na strani Antante i ne pomišlja na potpisivanje separatnog mira sa Nemačkom. Pa prema tome ni na teritorijalne ustupke, kao ni na priznanje ratne odštete. Zato im se Parvusov plan učinio aktuelnijim nego ikad. Nemački generalštab, dakle, ima svoje razloge da za Lenjina i njegove saputnike pripremi udobni i blindirani vagon, a Lenjin ima svoj rezon da se u njega smesti kako mu ne bi izmakla naslovna uloga u Revoluciji. A sa njom i slava prvog vođe svetskog proletarijata.

Po Lenjinovom dolasku u Petrograd sve se odvijalo po Parvusovom planu dok vlada Kerenskog nije u julu iste godine otkrila tajne veze Uljanova sa Berlinom. Pred ruskom javnošću boljševici i njihov vođa bili su moralno i politički diskreditovani do mere da su morali da beže iz zemlje i sklanjaju se u mišje rupe. Lenjin se na izvesno vreme skrasio u nekoj seoskoj brvnari u Finskoj.

Pošto je istorija prepuna paradoksa u njoj se i linije neprijateljstva kao i spone savezništva očas brišu i kidaju, kao što se brzo iscrtavaju i uspostavljaju nove. U strahu od trupa carskog generala Kornilova, Kerenski u Petrogradu naoružava boljševike, svoje dojučerašnje političke protivnike. To isto oružje Lenjin i Trocki su odmah okrenuli protiv Kerenskog. Njega su proterali iz zemlje i sa njegovim oružjem su podigli Oktobarsku revoluciju. Vojnički nepobeđenu Rusiju su izveli iz rata i doveli je za pregovarački sto za kojim su joj nemački i turski predstavnici ispostavili poražavajuće uslove.

5.
Nemci su procenili da je nastupio pravi momenat za naplatu svojih ulaganja u Oktobarsku revoluciju. Već 15. decembra 1917. u Brest Litovsku je zaključen sporazum o primirju između Rusije i Centralnih sila. Nakon sedam dana počeli su pregovori o miru, a sile Antante odbile su poziv boljševičke Rusije da i oni uzmu učešće. Ispostaviće se, međutim, da su Amerikanci i bankari sa Volstita u ličnosti šefa ruske delegacije na ovim pregovorima imali svog najboljeg zastupnika. Reč je, dakako, o Lavu Davidoviču Bronštajnu, alijas Trockom.

Nemačka strana je u prvi mah izašla sa relativno lakim uslovima. Tražili su nezavisnost Poljske i Litvanije, računajući da će u posleratnom razdoblju ove zemlje čvrsto držati u nemačkoj sferi uticaja. Međutim, desetog februara 1918, Trocki naglo prekida pregovore i objavljuje jednostrani prekid neprijateljstava. Dakle, ni rat, ni mir. Ostali članovi boljševičke delegacije optužili su Trockog da je prekoračio ovlašćenja i da je tek sada izložio Rusiju smrtnoj opasnosti.

Zaista, nakon samo osam dana od jednostranog prekida pregovora Centralne sile su krenule u ofanzivu i za dve nedelje su zauzeli nejveći deo Ukrajine, Belorusije i baltičkih oblasti. Kada je nemačka flota počela da se približava ruskoj prestonici Petrogradu, kroz ledom okovano Baltičko more – baš onim pravcem koji je Marks predlagao Englezima još 1850. godine – onda je boljševička delegacija pristala da se vrati za pregovarački sto i da prihvati mnogo gore uslove od pređašnjih.

Rusija je izašla iz Prvog svetskog rata potpisujući 3. marta 1918. godine u Brest-Litovsku ponižavajući sprazum sa čanicama Centralnih sila. Ovim sporazumom nova komunistička vlast odrekla se svih pretenzija i prava na Finsku, kao i na baltičke teritorije na kojima će kasnije nići nezavisne države Litvanija, Letonija i Estonija. Boljševici su se odrekli i svih pretenzija i prava na Ukrajinu, Belorusiju i Poljsku, a na zahtev predstavnika Osmanskog carstva i na one oblasti koje je osvojila u Rusko-turskom ratu iz 1877-78, među kojima je strateški najvažnija bila velika luka Batumi u današnjoj gruzijskoj pokrajini Adžariji.

Gubitak Ukrajine i baltičkih teritorija izazvao je talas antiboljševičkog nezadovoljsta širom Rusije, pa čak i među brojnim revolucionarima, i pretvorio ih je u jake baze otpora boljševicima u Ruskom građanskom ratu od 1918. do 1922. Najveći deo Ukrajine boljševici su povratili tek 1920, dok su baltičke oblasti ostale izvan njihove kontrole sve do 1939.

Sve u svemu, procenjuje se da je sporazum koji su boljševici potpisali u Brest-Litovsku oduzeo Rusiji trećinu stanovništva, polovinu industrije i devet desetina rudnika uglja. Prateći sporazum potpisan u Berlinu 27. avgusta 1918. predviđao je da Rusija na ime ratne odštete isplati Nemačkoj šest milijardi maraka. Govoreći Marksovom terminologijom, Nemci su u Brest-Litovsku 1918. nakratko odsekli ruskom divu i njegovu drugu, „baltičku ruku“.

Angloamerikanci su je, međutim, preoteli od Nemaca u Versaju već sledeće 1919. godine i držali je vezanom punih dvadeset godina. Sve do potpisivanja pakta Ribentrop–Molotov, koji je 1939. godine poništio skoro sve gubitke Rusije iz Brest-Litovska, kao i mnoge iz Versaja.

Te 1939. godine geopolitičko klatno se ponovo zanjihalo u korist Sovjetskog Saveza, na čijem je čelu stajao Josif Visarionovič Džugašvili, zvani Staljin. Od tada je prošla decenija kako je prognani Trocki, glavni „ruski pregovarač“ iz Brest-Litovska, stupio na tursko ostrvo Prinkipo. A na godinu pre ubistva najpoznatijeg ortodoksnog marksiste i osnivača Četvrte internacionale.

Staljinu, koji je bio i naručilac njegove likvidacije u Meksiku, Trocki je najviše zamerao što ruskom „nacionalnom mesijanizmu dodaje apstraktni birokratski internacionalizam“. [5]

6.
Sve tri ruske revolucije planirane su i pripremane u zapadnim i istočnim ministarskim kabinetima. Revoluciju od 1905. prvenstveno je finansirao Japan uz pomoć Amerike, a preko Švedske i finskog agenta Konija Ziliakusa. Dok su Englezi, kao saveznici Japana još od 1902. godine, preko svojih instruktora u japanskoj vojsci i mornarici bili direktno umešani u Rusko-japanski rat 1904-1905.

Revolucije iz 1917. priželjkivali su i finansirali i Nemci i Angloamerikanci. Februarsku uglavnom oni drugi, a Oktobarsku ovi prvi. Tek posle neuspele Februarske revolucije i abdikacije cara Nikolaja II, Amerika je u aprilu 1917. ušla u Prvi svetski rat. Prethodno je bila zabrinuta za odlučnost i volju ruskog cara da produži sukob sa Nemačkom.

Angloamerikaci su čak otvoreno sumnjičili Romanova da sa Nemcima vodi tajne pregovore o separatnom miru. Ispostavilo se da je ova njihova optužba bila neosnovana, jer je Nikolaj II i u svom oproštajnom obraćanju tražio od vojske da nastavi rat do pobede Rusije. U isto vreme London i Vašington su sa Austrougarskom vodili tajne i istorijski dokazane pregovore o zaključenju separatnog mira, posredstvom grofa Armana i južnoafričkog državnika Smatsa [6].

Čim je došao na čelo prelazne vlade Rusije, Aleksandar Kerenski (na slici ispod) je preduzeo istragu u carevoj arhivi ne bi li došao u posed nekog opipljivog i kompromitujućeg dokaza da je car Nikolaj vodio tajne pregovore s Nemcima o separatnom miru. Pošto nije našao ništa, a i sam se založio za nastavak rata sa Nemačkom, on se posle obaranja sa vlasti stalno nastanio u Parizu. Odatle je prvo otputovao u SAD kako bi sredio svoje finansije. Kasnije je posećivao Ameriku raznim povodima: zbog venčanja sa jednom bivšom australijskom novinarkom, kako bi održao poneko predavanje i, najzad, kako bi se tamo lečio. U jednoj njujorškoj bolnici je i preminuo 1970. godine.

Ruska zagranična crkva u SAD nije udovoljila zahtevu da se njegovi posmrtni ostaci sahrane na njenom groblju. Naime, osim kao nekog kome su masoni dugo utirali put do najviše vlasti u Rusiji, Ruska crkva u SAD je Kerenskog (Kerensona) pamtila i kao odgovornog za boljševičko preotimanje vlasti u Rusiji. Kao što nije zaboravljala ni njegova silna ogrešenja o poslednje Romanove.

Pošto je i Srpska pravoslavna crkva u Americi na isti zahtev odgovorila isto kao i Ruska pravoslavna crkva, onda su posmrtni ostatci Kerenskog na kraju pokopani u Londonu.

Glavnu ulogu u obustavljanju ruskih ratnih operacija protiv Centralnih sila, uz prihvatanje ponižavajućih uslova ravnih nacionalnoj veleizdaji, trebao je da odigra nemački dužnik Lenjin. Međutim, on se nije pojavio u Brest-Litovsku, valjda u naivnom verovanju da će tako izbeći ili umanjiti svoju odgovornost za predaju ogromnih ruskih teritorija Nemcima. Na istu i još širu teritoriju oko su bili bacili i Angloamerikanci, spremni da se za nju bore do poslednje kapi tuđe krvi.

Ubistvo nemačkog ambasadora grofa Vilhelma fon Mirbaha u nemačkoj ambasadi u Moskvi i atentat na Lenjina, preduzeti kratko po potpisivanju Brest-Litovskog mira 1918, nagovestili su skori i nagli „pad nemačkih akcija“ na geopolitičkoj berzi Oktobarske revolucije.

Istovremeno, na ovoj nemilosrdnoj berzi počele su da rastu akcije Angloamerikanaca, čiji je „glavni broker“ bio Trocki, uz Lenjina nominalno najvažnija figura Oktobarske revolucije. Kao i Lenjin, i on je svojevremeno zbog prevratničke delatnosti bio hapšen i zatvaran, ali je u dva navrata uspevao da pobegne iz ruskog zatočeništva. Prva stanica u njegovom prvom progonstvu pre Revolucije iz 1905. bio je London, u kome se susreo sa Lenjinom i drugim emigrantima iz carske Rusije. Treći i trijumfalni povratak Trockog u Rusiju zbio se 1917, kada su ga na čelu drugih revolucionara sa američkim putnim ispravama i pozamašnom sumom para otisnuli brodom iz SAD.

U svojoj znamenitoj studiji o unutrašnjoj istoriji sovjetske Rusije i partije E. H. Kar je zaključio da su za Trockog „ … sudbine ruske i nemačke revolucije bile nerazdvojive; za njega je to bilo koliko emocionalno toliko i racionalno ubeđenje“. [7]

Staljinova samo prividna nezainteresovanost za „nemačko pitanje“ vremenski se, međutim, podudarila sa početkom njegovog nametanja kao dominantnog partnera u trijumviratu Kamenjev – Zinovjev – Staljin.

7.
Najvažniji događaj koji je prethodio izlasku Nemačke iz Prvog svetskog rata poznat je kao Novembarska revolucija. Ona je započela pobunom mornara u velikoj baltičkoj luci Kil 4. novembra 1918. Novembarska revolucija u Nemačkoj, po uzoru na Rusku revoluciju, podstakla je obrazovanje paralelnih organa vlasti širom zemlje i svrgavanje nemačkih monarha.

Na prvu godišnjicu Oktobarske revolucije, 7. novembra po novom a 20. oktobra po starom kalendaru, iz Bavarske je proteran Ludvig III, čime je okončana sedmovekovna vladavina dinastije Vitelsbah. Iste noći bavarska je proglašena slobodnom državom. Prisilne abdikacije monarha nemačkih država kulminirale su 9. novembra 1918. bekstvom cara Vilhelma II u Holandiju. Iste noći civilni političari pod vođstvom Socijaldemokratske partije (SPD) u tadašnjem carskom Rajhstagu proglasile su Nemačku za republiku.

Samo dva dana kasnije, 11. novembra 1918, Nemačka je potpisala primirje sa silama Antante i tako izašla iz Velikog rata.

Međutim, nastavili su se sukobi između vladajućih socijaldemokrata, koji su odbacivali boljševičku diktaturu i koji su poštovali pravo na vlasništvo, sa ortodoksnim marksistima među nemačkim predstavnicima radničke klase. U Berlinu je pod vođstvom Karla Libknehta i Roze Luksemburg (na slici ispod) izbio tzv. Spartakistički ustanak, koji je trajao od 5. do 12. januara 1919. godine. Ovaj ustanak vojska je u krvi ugušila, a njene vođe je na smrt osudila.

Bavarska Sovjetska Republika proglašena je 6. aprila 1919, a samo šest dana kasnije 12. aprila svu vlast je preuzela Komunistička partija Nemačke. Njen vođa Eugen Levine odmah je pokrenuo osnivanje Crvene armije u Bavarskoj. On je dao podstrek da se iz raskošnih stanova izbacuju njihovi dotadašnji vlasnici a u njih useljava sirotinja, te da se fabrike daju na upravljanje radnicima.

Levine je imao u planu da reformiše školu i da ukine papirnati novac kao sredstvo plaćanja. Vladavina bavarskih komunista, međutim, trajala je do 3. maja 1919, kada je regularna bavarska vojska lojalna monarhiji, zajedno sa Frajkorima, ušla u Minhen. U ogorčenim uličnim borbama smrtno je stradalo oko 1.000 komunista i njihovih pristalica, a oko 700 ih je zarobljeno i streljano. Njihov vođa Levine streljan je zasebno u zatvoru Štadelhajm.

Slično Bavarskoj Sovjetskoj Republici, kratkotrajno su živele i neslavano okončale Mađarska i Slovačka Sovjetska Republika, nastale nakon Mađarske revolucije iz 1919. Njima, uostalom kao i nemačkim revolucionarima, Moskva nije pružila očkivanu pomoć. Nakon združene češko-rumunske ofanzive na Mađarsku u julu 1919. teritorija „slovačke sovjetije“ je pripojena Češkoj, a Mađarsku su privremeno okupirale rumunske trupe.

„Upravo taj momenat, zaključuje Džordž Stejner, u kome je boljševička revolucija napustila svoje internacionalne nade i postala čisto ruska stvar, obeležava propast Trockog.“ [8]

Nemačka Novembarska revolucija zvanično je okončana u danu u kome je prvi predsednik republike Fridrih Ebert potpisao novi nemački ustav, zvani još i Vajmarski, dakle 11. avgusta 1919.

Nepune dve sedmice pre proglašenja Vajmarske republike i prvog uspostavljanja liberalne demokratije u Nemačkoj, njena delegacija je u Versaju potpisala mirovni sporazum sa pobedničkim silama Antante. Nemačka je priznala da je isključivi krivac za Prvi svetski rat. Njena vojska pristala je na znatna ograničenja u pogledu ljudstva i ratne tehnike. Iznos ratne odštete na koju je u Versaju pristala nemačka strana čak je i engleski baron Džon Mejnard Kejns ocenio kao previsok i kontraproduktivan.

U teritorijalnom pogledu angloamerička strana je Versajskim ugovorom uspela da postigne svoj glavni geopolitički cilj iz Velikog rata. Da uspostavi odbojnik, ili tzv. bafer zonu između oslabljene Rusije i poražene Nemačke. To je onaj evropski prostor koji se proteže od Baltičkog na severu do Crnog mora na jugu. U taj „sanitarni kordon“, uspostavljen kako bi se poništio uticaj Rusije i Nemačke, bili su preko Male Antante, a uz Čehe i Rumune, uključeni i Srbi iz Kraljevine SHS a potom Jugoslavije.

8.
To je ona teritorija koju je engleski geograf i „otac geopolitike“ Halford Džon Makinder nazvao Hartlendom, ili Središnjom zemljom. Ko vlada Istočnom Evropom, smatrao je Makinder, taj vlada Svetskim ostrvom, tj. Evroazijom. A ko vlada Svetskim ostrvom taj vlada svetom.

Po Makinderovoj formuli i u najgrubljim crtama svetom su od Versaja 1919. do Sporazuma Ribentrop-Molotov iz 1939. pune dve decenije vladali London i Vašington. Samo dve godine, od 1939. do 1941, svetom su zajedno vladali Moskva i Berlin. Posle Drugog svetskog rata glavnu reč do 1989. godine vodili su Rusi, koji su svoj uticaj proširili na celu Istočnu Evropu, plativši ga životima između 23 i 25 miliona državljana Sovjetskog Saveza.

Njihovu posleratnu „geopolitičku sreću“ od 1948. kvario je jugoslovenski diktator Josip Broz Tito. Njemu su London i Vašington namenili ulogu trojanskog konja u Istočnom bloku, izdašno ga pomažući obaveštajno, u novcu, hrani, naoružanjem, propagandno… Zapadni zagovornici demokratije gledali su kroz prste Brozu čak i kada je osnivao prve logore u posleratnoj Evropi i kad je sprovodio najžešću tiraniju u zemlji. Kroz odbrambeni savez sklopljen 1953. na Bledu sa Grčkom i Turskom kao članicama NATO, Broz je SFRJ praktično uveo i u Severnoatlantski vojni savez. [9]

Mađari nisu imali sreće ni u trećem pobunjeničkom poduhvatu iz 1956, kada su se digli protiv komunističkog režima u zemlji i njegovog sovjetskog pokrovitelja. Bio je to, prema broju vojnih i civilnih žrtava i sa jedne i sa druge strane, najveći oružani sukob na tlu Evrope u drugoj polovini prošlog veka, sve do raspada Jugoslavije iz 90-tih. Prethodno je privremena vlada na čelu sa Imre Nađom proglasila vojnu neutralnost i izlazak Mađarske iz Varšavskog pakta. Međutim, sovjetska vojna intervencija je za samo šest dana slomila revolucionarni otpor i povratila kontrolu nad Mađarskom.

Samo sedmicu po izbijanju Mađarske revolucije iz 1956, kakav su joj naziv dali u zapadnim medijima, a pre sovjetske intervencije, Velika Britanija, Francuska i Izrael napali su Egipat. Povod za oružanu agresiju našli su u egipatskoj nacionalizaciji Sueckog kanala.

Prelomne 1989. godine otkriveno je i pismo-dokument u kome su lojalni češki komunisti zatražili od svojih partijskih istomišljenika u Moskve da 1968. izvrši vojnu invaziju na Čehoslovačku. Najpoznatija žrtva tih događaja, koji su na Zapadu opisani kao Praško proleće, bio je student Jan Palah. On se spalio na Vaclavskim namjestima, na glavnom praškom trgu, u znak protesta protiv okupacije njegove zemlje od strane Varšavskog pakta. Rumunski komunistički vođa Nikolae Čaušesku podržao je tada češke reformiste na čelu sa Aleksandrom Dubčekom.

Čaušesku je tada odbio i da svoje trupe pošalje u Čehoslovačku. Tri decenije kasnije, tačno na Božić po Gregorijanskom kalendaru, Čaušesku je streljan u Rumunskoj revoluciji. Svojevrsna preteča Obojenih revolucija izvedena je u času kada je Rumunija vratila sve dugove Zapadu i kada je nameravala da čvrsto ostane na nezavisnom političkom i vojnom kursu.

Protest poljskih radnika protiv režima, koji je za svoj centar izabrao gdanjsko brodogradilište „Lenjin“, prerastao je avgusta 1980. u masovnu sindikalnu pobunu. „Solidarnost“ su otvoreno podržavali disidentski intelektualci i znatan deo Katoličke crkve. General Jaruzelski se našao na čelu vojne vlade nacionalnog spasa. On je ugušio pobunu i u noći između 12. i 13. decembra 1981. uveo je vanredno stanje u celoj zemlji, koje je trajalo 586 dana. U velikoj vojno-policijskoj operaciji internirano je oko pet hiljada aktivnih protivnika režima, u četrdesetdevet centara u Poljskoj.

Neki zapadni autori, poput Kolina Barkera, okarakterisali su ove događaje u Poljskoj kao Samoograničenu revoluciju. Valjda zato što je izostala njena internacionalizacija, kao i sovjetska intervencija.

9.
Posle pada Berlinskog zida i Rumunske revolucije iz 1989. geopolitičko klatno se, nakon tačno pola veka od Sporazuma Ribentrop-Molotov, opet u punoj brzini zanjihalo u korist Vašingtona i Londona. Pod NATO pokroviteljstvom prvo je došlo do ujedinjenja dve Nemačke. Da bi nešto kasnije, prijemom novih članica, NATO izbio na zapadne, evropske granice Rusije.

Raspad Sovjetskog Saveza 1991, tačno pola veka nakon izbijanja Drugog rata, konačno je doveo i do pune realizacije Marksovih i Engelsovih planova o svođenju Rusije na džina odsečenih ruku. Naime, Litvanija, Letonija i Estonija ponovo su, kao i 1919, postale nezavisne i prozapadno okrenute NATO države. Uostalom, kao i Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija i Bugarska. Novoj nezavisnoj državi Ukrajini, pak, pripalo je i poluostrvo Krim, koje joj je velikodušno, još dok je bila u sastavu SSSR-a, poklonio Nikita Hruščov 1954. godine.

U međuvremenu su usledile tzv. Obojene revolucije u zemljama bivšeg SSSR, koje još nisu priključene NATO vojnom savezu. Prvo u Gruziji a potom i u Ukrajini, kao i ona neuspela u Belorusiji. Pa čak i u Kirgistanu.

Nakon uspešno izvedene Revolucije ruža iz 2003, Gruzija se posle vojničkog pohoda na nezavisne pokrajine Južnu Osetiju i Abhaziju našla u ratnom sukobu sa Rusijom. Ovaj kratotrajni rat iz 2008. završio se ulaskom ruskih vojnih jedinica u grad Poti na obali Crnog mora i po njihovom prispeću na pedesetak kilometara od gruzijske prestonice Tbilsija. Abhazija i Južna Osetija postale su praktično dve međunarodno nepriznate države pod zaštitom Ruske Federacije.

Narandžasta revolucija iz 2004-2005. okončana je izborom za predsednika Ukrajine onog kandidata koji je zagovarao ulazak zemlje u NATO. U međuvremenu Ukrajina ne samo što nije postala članica zapadnog vojnog saveza već je krajem 2013. godine odustala i od približavanja EU. To je iskorišćeno kao povod za revolucionarnu reprizu u Ukrajini i za kulminaciju obojenih revolucija, ili pučeva na ovom važnom delu evropskog kontinenta.

Početkom 2104, tačno na stogodišnjicu od izbijanja Velikog rata, pale su prve žrtve u Kijevu. Majdanska revolucija nasilno je zbacila s vlasti predsednika Ukrajine koji se zalagao za vojnu neutralnost zemlje i za tešnju saradnju sa Rusijom. Teritorija ove zemlje pocepana je na dva dela. Prvi deo ostao je pod kontrolom novih revolucionarnih vlasti na čelu sa novim predsednikom, koji se založio za približavanje Ukrajine EU i NATO. Na istoku zemlje u Donjeckoj i Luganskoj oblasti formirane su nezavisne i proruske republike.

Na referendumu iz 2014. stanovništvo Krima ubedljivom većinom izjasnilo se za prisajedinjenje Rusiji, nakon čega su 18. marta 2014. krimski politički prvaci sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom potpisali sporazum o ponovnom ujedinjenju. Služeći se Marksovom terminologijom – povraćajem krimske ruke ruski je džin i formalno-pravno krunisao svoju veliku geopolitičku pobedu. A njegov geostrateški uspeh je tim veći što je zasnovan na narodnoj volji i što je do njega došlo bez prolivanja krvi.

* * *

O tome da li će se geopolitičko klatno u 2018, sto godina nakon potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu, tu zaustaviti, ili će nastaviti da se kreće u istom ili u suprotnom smeru, zavisiće ne samo od volje Zapada i od oporavljene i osnažene Moskve.

Sada bi sve prognoze u vezi sa promenom njegovog smera, sva predviđanja o sutrašnjici Evropske unije, Balkana, Evrope i Evroazijskog kontinenta, kao i o budućnosti celog sveta, bez uvažavanja glasa iz Pekinga podsećale na pravljenje (geo)političkog računa bez krčmara.

Sa ovim bi valjalo da računaju i oni zvaničnici sa zapadne strane, koji bi vojno neutralnu Srbiju otvoreno i opet da izvedu na „liniju vatre“. Pošto su Sloveniju, Hrvatsku i Crnu Goru već uključili u Severnoatlantski vojni savez, Makedoniju doveli na korak do učlanjenja, a u Bosni i Hercegovini im otpor pruža još jedino Republika Srpska.

Ali bi u godini u kojoj se obeležava vek od primirja u Prvom svetskom ratu, o tome najpre trebalo da se misli Beogradu.

Konačno, nakon bombardovanja iz 1999. i stvaranja lažne NATO države na Kosovu i Metohiji, u srpskoj prestonici je Petog oktobra 2000. izvedena premijera one savremene geopolitičke drame koja je poslužila kao obrazac svim potonjim obojenim revolucijama širom sveta. Njeni domaći protagonisti u međuvremenu su postali profesionalni interrevolucionari s međunarodnom „slavom“ kakvu je svojevremeno uživao i Trocki.

____________________
Napomene i uputnice:

[1] Nova rajnska gazeta, 11. juli 1848.

[2] Isto.

[3] Nova rajnska gazeta, 16. februar 1849.

[4] Marko S. Marković: „Srpska apologija Rusije“, knjiga Prva, Izdanje autora, Beograd, 1998, str. 46.

[5] Opširnije u Lav Trocki: „Permanentna revolucija“, Otokar Keršovani“, Rijeka, 1972.

[6] Pierre Renouvin: „Les crises du XX siècle, t. I, De 1914, a 1929“, Paris, Hachette, 1957.

[7] „Trockizam“, časopis Vidici, Beograd, br. 4-5, 1984, str. 29.

[8] Isto, str. 37.

[9] Milorad Ekmečić : „Dugo kretanje između klanja i oranja“, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2007.

 

U Beogradu, 25. januara 2018.