Tramp nije zaboravio „isušivanje vašingtonske močvare“

Tramp je nada protiv mračnih sila dehumanizacije i, šta god mislio o nama, zaslužuje našu naklonost

Svaki čovek ima svoje dobre i loše strane. Neki su, uprkos ili zahvaljujući svojim dobrim i lošim stranama, predodređeni ili sposobni da prepoznaju trenutak i iskoriste istorijske okolnosti da doprinesu velikom pomaku. Donald Tramp se zatekao u takvim okolnostima. Narod ga je izabrao za predsednika SAD, trenutno najmoćnije države na svetu i globalnog hegemona uprkos žestokoj kampanji dominantne elite, koja je ujedno i globalna elita. S namerom ili silom prilika, Tramp je prepoznao ili bio predodređen da artikuliše osnovni problem svog naroda, koji je ujedno i zajednički svim narodima pod čizmom globalnog neoliberalizma.

Već nekoliko decenija ljudi širom sveta suočeni su sa nastojanjima racionalizacije stvarnosti koja stvara sve veće raslojavanje, nejednakosti i nepravednost. Pozivanje na globalizaciju i informaciono-tehnološku revoluciju ne objašnjavaju sve negativne posledice kojih smo savremenici, jer ovi procesi sami po sebi ne podrazumevaju civilizacijsko stagniranje.

Civilizacijsko stagniranje može se videti u tri aspekta. Empatija je skoro uklonjena iz javnog mnjenja i svedena je na par dana udarnih vesti ili političkih kampanja. Bezrazložna stradanja ljudi skoro uglavnom se koriste za pokretanje profiterskih kampanja „solidarne“ pomoći ili političke kampanje. Sposobnost spontane spoznaje pravilnosti okruženja (rezonantnog učenja), odnosno emocionalna inteligencija, značajno je podrivena. Ljudi danas prihvataju narative koji često nemaju utemeljenje u zdravom razumu. Tako fizičari i matematičari upravljaju finansijskim poretkom, realna imovina se otima novacem koji je bez vrednosti ili je statistički, a konstrukti o participaciji, inkluzivnosti, transparentnosti i liderstvu karikiraju suštinu demokratije od predstavljanja u artikulisanje.

Konačno, individua je dehumanizovana svođenjem na aspekte finansijske potentnosti, ljudskog resursa, roba svog tela i prilagodljivosti, zanemarujući osnovne vrednosti koje ga čine ljudskim bićem. Takvo biće formalno ima politička prava, ali je lišeno socijalno-ekonomskih (uključujući penzionih i zdravstvenih fondova) i podređeno opstanku sa sve manjim naknadama za rad, u svetu u kome jedan odsto ljudi kontroliše preko šezdeset odsto bogatstva i u kome kontrola biomase sve više nadilazi pravni poredak.

DVA PROCESA
U takvom svetu, koji predvodi SAD, razvila su se dva procesa koji utiču na procese odlučivanja. Prvi je simbolička komunikacija na svim nivoima kao metod kojim se nameću stavovi onih koji imaju resurse da kontrolišu javni informativni prostor (poput reklama ili propagande), što za posledicu ima ideološku diktaturu, koja se maskira „univerzalizacijom vrednosti“, „demokratizacijom“ i sličnim umirujućim terminima. Drugi je privatizacija svega, uključujući i javnih poslova. Posledica je to da je neoliberalna elita nemilosrdno kolonijalizovala imovinu, teritorije i sistem vrednosti, a sve u interesu male grupe kontrolora finansijskih tokova, koji tako dolaze u priliku da upravljaju životnim tokovima.

Kampanja protiv predsednika Trampa, kojoj su na čelo stali predstavnici u oba doma, raspršila je iluziju kako globalistička neoliberalna elita podriva samo druge države. Ispostavilo se, po sličnom obrascu, da se zavere kuju i prema svojim građanima i državi. Jedino po čemu položaj građana SAD razlikuje je to što (još) nisu izloženi nasilnom demokratizovanju.

U funkciju nametanja neoliberalnih diskursa i privatizacije, stavljen je i državni aparat SAD, pre svega obaveštajni. Ovakvo, nesistemsko angažovanje iziskivalo je privatizaciju i dela obaveštajnih poslova. To je one koji su postavljani na čelo tih službi, po prirodi stvari, činilo samoživim, obesnim i mešetarima. Tako su, koliko god zvučalo neverovatno, postale fasada za nekontrolisanu nezajažljivost delova koji izvode paradržavne mutne radnje širom sveta u interesu neoliberalne globalističke elite.

Sve je jasnije da su nastojanja da se izabrani predsednik SAD, Tramp, svrgne preko FBI, Sekretarijata pravde i, uz korišćenje mejnstrim medija i neoliberalnog nevladinog sektora, samo pokriće za konstrukciju koja je morala poteći iz samog centra sistema zaštite nacionalne bezbednosti – CIA. Ovo postaje jasno ako se setimo da je nakon izbora Trampa, direktor CIA Džon Brenan odmah dao intervju za britanski list u kome se negativno izražavao o svom predsedniku, a istovremeno na novog predsednika se ustremio i direktor Nacionalnog obaveštajnog sistema Džejms Klaper (na slici ispod).

PRIVATIZOVANI PRISTUP CIA
Navedeno nije od suštinske važnosti samo za SAD već i za sve države koje su im bliske ili su težile da se uklope u globalni neoliberalni poredak. Ako su SAD bile u poziciji globalnog hegemona, a da je paralelnim mehanizmima odlučivanja dominaciju ostvarivao i neoliberalni poredak, logično je da su sve države koje su se prilagođavale hegemonu, u zamenu za naklonost, prećutno prihvatale i lokalni mehanizam privatizovanih obaveštajnih poslova koji bi kanalisali unutrašnje diskurse i proces.

Oni koji su služili spletkarošima, često i ne razmišljajući o interesu sopstvenih građana, na čijoj grbači su živeli, pretvarajući se da im je interes države iznad svega, mogu biti samo još beskarakterniji i bestidniji. Ovakvu tezu bilo bi teško prihvatiti, a još teže izneti da nije utemeljena na razvoju sa kojim smo danas svi upoznati, zahvaljujući čvrstini patriotskih snaga u SAD.

Kako su SAD u poziciji globalnog hegemona, osnovni mehanizam nametanja institucionalizacije globalizma su upravo mehanizmi kojima američka neoliberalna elita raspolaže u američkom političkom sistemu. To je razlog zbog kojeg se u okviru CIA razvio novi, privatizovaniji, operativni pristup ostvarivanju naeformalnih interesa, pod plaštom interesa nacionalne bezbednosti. Osnovni pokretač novog pristupa, kako se videlo u javno poznatim slučajevima u Avganistanu i u Rusiji, je gotovina (u plastičnim kesama), odnosno posledično korupcija.

Za lanac uticaja su, međutim, zanimljiviji neki drugi detalji. Kada je 2013. godine u Moskvi uhapšen treći sekretar u ambasadi SAD Rajan Fogel, saznalo se da je pokušao da vrbuje pripadnika ruske FSB za saradnju sa CIA. Iste godine, Edvard Snouden, pripadnik Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA) koji je obelodanio nezakoniti program totalnog elektronskog nadzora Amerikanaca, takođe se ispostavio kao ugovarač CIA. Prethodno se 2011. godine za bivšeg pripadnika američke vojske angažovanog od strane privatne plaćeničke firme u Konzulatu SAD u Pakistanu, takođe ispostavilo da je tajno radio za CIA.

Postavlja se pitanje da li su oni samo bili infiltrirani u Državni sekretarijat, Sekretarijat odbrane i NSA ili u ovim organima CIA ima netransparentni kanal uticaja. Broj pripadnika CIA je tajna, a početkom 21. veka u literaturi se navodilo da upošljava preko 20.000 lica. Danas, sa „ugovaračima“, izvesno ih je mnogo više. Ova agencija obezbeđuje informacije za administraciju i predstvnička tela SAD, što je stavlja u poziciju da inicira američku politiku, ali i da neposredno preduzima mere po svetu.

PROŠLOST DžEJMSA KOMIJA
Od 2005. godine CIA je svoj Direktorat operacija, jednu od najmanjih unutrašnjih organizacionih jedinica, ali moćnu zato što postavlja šefove svojih stanica CIA po svetu i organizuje tajne operacije, preoblikovala u Nacionalnu prikrivenu službu (NCS), na čelu sa direktorom koji ima status visokog funkcionera američke vlade.

O tome koliko je najglomazniji obaveštajni sistem na svetu pažljivo birao svoje ugovarače, svedoči to da se sumnja da su oni ti koji su kršili bezbednosnu proceduru i poverljiva dokumenta o alatima koje CIA koristi za hakovanje dostavili Vikiliksu. Nije, stoga, za čuđenje da je direktor FBI postao Džejms Komi, koji je prethodno bio izvršni direktor za korporativnu bezbednost u HSBC banci u periodu tokom kojeg je ta banka prala novac za meksičke narko kartele. Nije čudo ni da je pokušaj puča u Turskoj finansiran i novcem koji je poticao od američkih snaga u Avganistanu, trenutno najvećem proizvođaču heroinske baze…

Ne treba zaboraviti da su obaveštajne službe koristile latinoameričke narko kartele protiv levičara na tom prostoru, pa je pitanje pod čijom je kontrolom promet kokaina, koji se jedino proizvodi na tom prostoru (osim bolivijskog). U krajnjoj liniji, kako je moguće da emigranti sa Kosova, braća Barjaktari, preteknu iz neoliberalne administracije Baraka Obame i u Trampovoj administraciji dođu na pozicije šefa kabineta savetnika za nacionalnu bezbednost i direktora Saveta za nacionalnu bezbednost’?

Političko odlučivanje u najvećoj globalnoj sili postalo je „slon u staklarskoj radnji“. Turska je bila blizak saveznik SAD u NATO, toliko da je čak dala vazdušni prostor da se bombarduje susedni Irak, a Kongres je ipak izglasao da je izvršila genocid protiv Kurda i nakon par godina u toj zemlji je pokušan puč. Filipini su bili partner od poverenja SAD, koje tamo čak drže deo zlatnih rezervi, pa ipak je armija ove stomilionske pacifičke države opremana starim oružjem, a razvili su se organizovani kriminal, narkomanija i islamski terorizam.

SAD su proglasile borbu protiv terorizma, ali se 2011. godine predsednik senatskog odbora za vojna pitanja sastajao sa osnivačem ISIS Al Bagdadijem. Danas u SAD državni sekretar priča jedno, Kongres i Senat drugo, Pentagon treće, predstavnici se kompromituju kao pedofili i korumpirani, silni kokusi, lobisti i drugi naplaćuju uslugu uticaja, birokratija je blokirana, pa izvršna vlast deluje uzurpirana. Neizvesno je s kim da se razgovara i da li je moguće da se išta formalno dogovori.

Za ulogu lokalnih „korisnih idiota“ neoliberalnog globalizma bitne su dve odlike privatizovanih obaveštajnih poslova. Prva je to da je bez glavne uloge saradničke mreže i analitike centralno postalo raspolaganje gotovinom za potplaćivanje i netransparentno odlučivanje. Ove dve odlike stvaraju uslove da se odlučuje isključivo ciljno, kad je potrebno, i vaninstiticionalno (vlast u senci). Upravo zbog tih razloga, od svih koji nekritički prihvataju i sprovode sve što nameće neoliberalni globalizam, najveću odbojnost izazivaju oni koji se voljno stavljaju u funkciju retorike skrivene ruke neoliberalne globalističke elite, američke CIA (i još fanatizovanijeg britanskog pipka ove hidre). Ti ljudi nisu špijuni, ni saradnici, ni operativne veze, oni su jednostavno beskarakterni oportunisti.

OZBILjNI TRAMPOVI POMACI
Danas smo svedoci ozbiljnog pomaka u samim SAD. Na radost svih običnih ljudi, naklonjenih idejama reda, rada, pravde i demokratije (koje neoliberalni globalisti pežorativno nazivaju populizam), predsednik Donald Tramp je objavio rat takozvanoj „dubokoj državi“ i „vlasti u senci“. Vlast u senci čine upravo tajne obaveštajne agencije (pre svih CIA), koje imaju takvu moć i tajnost da mogu da deluju čak i bez znanja Kongresa i izvršne vlasti. One, kao takve, mogu mnogo toga bez odgovornosti.

Pored njih, postoji „duboka država“, koju čini vojno-industrijski kompleks i njihovi lobisti, koji imaju novac i moć i koji potplaćuju senatore i kongresmene. Ove dve interesne grupe su povezane, ali se radi o dve kabale. Trenutno, vlast u senci, a posebno CIA, je namerna da svrgne Trampa. Kako ističe Kevin Šip, bivši više puta odlikovani agent CIA sa zavidnim referencama, vrhuška CIA i njihovi sateliti u, kako je sami zovu, „kompaniji“ prestravljeni su da bi neka od njihovih mešetarenja mogla biti razobličena. Ako bi se to dogodilo, to bi ugrozilo celu njihovu organizaciju.”

Suština Trampovog rata sa vlasti u senci je, kako je nazvao, „isušivanje močvare u Vašingtonu“. Trenutnu fazu ove igre odlikuje demonizacija medija koji su vrh koplja vlasti u senci, uz podršku za političku bazu pomaganjem da se unište lažni narativi globalizma, kao i naklonost vojsci. Oslanjanje na vojsku, uvažavanjem vojno-industrijskog kompleksa, podsticaj je dubokoj državi protiv vlasti u senci.

Jedna od politički ključnih odluka je predsednikova Izvršna naredba o blokiranju imovine lica umešanih u ozbiljna kršenja ljudskih prava i korupciju, od 21. decembra 2017. Ova naredba odnosi se na strane državljane, strane organizacije i zvaničnike stranih država, tako što se proklamuju za vanrednu pretnju za nacionalnu bezbednost, spoljnu politiku i ekonomiju SAD, zbog čega se naređuje vanredno stanje u obračunu sa tom pretnjom. Uzgred, od trinaest lica navedenih u ovom aktu (koji mogu da dopunjuju Sekretarijat trezora i Sekretarijat pravde), izričito se pominje državljanin Srbije Slobodan Tešić (trgovac oružjem).

Za očekivati je da unutar organizacija u kojima deluje mehanizam vlasti u senci postoji revolt savesnih pripadnika, koji očekuju da svoj posao rade u interesu države, a ne režima interesne grupe. Sada, kada Sekretarijat pravde inicira prikupljanje podataka o zaverenicima protiv državnih interesa, pedofilima iz redova establišmenta, postoje uslovi za obračun sa eksponentima neoliberalne elite u predstavničkim telima i tužilaštvima. Da li će to biti dovoljan podsticaj za lojalne državne službenike da dostavljaju potrebne dokaze, ostaje da se vidi.

Ono što je izvesno je da Tramp konačno može da taži da se predlog Specijalnom sudu za odobrenje nadzora u inostranstvu obznani i tako „uputi loptu“ u pravcu iz kog je potekao narativ o ruskom hakovanju izbora. To bi vodilo eksponiranju podmukle uloge Brenana, Klapera i njihovih čauša. Dalje bi ostalo „paranje džempera“. Raskrinkavanje spletkaroškog krvotoka neoliberalnog globalizma neumitno bi potkresalo krila njihovim „korisnim idiotima“ po svetu, što bi politiku vratilo u institucije, gde joj je i mesto, i vratilo nadu u demokratske procese.

Za Srbiju, ovo je bitno, kako zato što je teško voditi dijalog sa silom u čije se formalne predstavnike nije moguće osloniti, tako i zato što će biti manje izložena netransparentnom uticaju nečasnih i obesnih skrivenih iza najmoćnijeg činioca svetske politike. Tako posmatrano, Tramp je trenutno nada protiv mračnih sila dehumanizacije i, kakav god da je i šta god mislio o nama, zaslužuje našu naklonost.