Пол Мејсон: Тржиште за одабране

Прича о „Карилиону“ је прича о успону и паду неолиберализма

Када ми десно оријентисани економисти следећи пут буду рекли да неолиберализам не постоји и да је то само плод маште левице, бесмислена увреда или празан термин, одвратићу им само једном речју: „Карилион“. Да је краћа, истетовирао бих је преко песнице.

Та фирма за изградњу и одржавање објеката данас је у стечају. Десетине хиљада радника још не знају шта ће бити с њиховим радним местима, али већ је извесно да ће имати мање пензије.

Прича о „Карилиону“ је прича о успону и паду неолиберализма. Грађевински гигант је послужио као машина за прање државног пореза и његово претакање у профит акционара и бонусе менаџера. У том процесу обесмишљена је свака демократска контрола.

Бренд „Карилион“ лансирала је 1999. фирма „Тармак“ (асфалт), када је схватила да су приватне финансијске иницијативе (ПФИ) и уговори о приватизацији које је склапала лабуристичка влада Тонија Блера постали уноснији од асфалтирања путева.

У то време сам се бавио новинарством у области грађевинарства. Сећам се старијих колега који су били збуњени новом иницијативом о индустрији за одржавање објеката. Неће од тога бити ништа, говорили су, јер да би то успело, држава треба да буде гарант профита приватног сектора и преузме ризике, а да за то не добије никакву другу опипљиву награду сем непрекидног гомилања дугова.

Моје колеге нису разумеле идеју модерног слободног тржишта. У 19. веку, држава је стајала по страни препуштајући тржишним силама да пресуде хоће ли неко предузеће преживети или пропасти. У неолиберализму, држава је ту да непрекидно ствара прилике за профит приватном сектору тако што тржишним силама дозвољава улаз у области којима раније нису имале приступ. У том смислу, „Карилион“ није резултат предузетништва, већ званичне политике владе.

Држава је – не само под конзервативцима већ и под лабуристима – приватизовала многе јавне услуге. У последњем годишњем извештају о пословању „Карилиона“ стоји да је половина од његових 5 милијарди фунти прихода дошла од ‘услуга подршке’ – приватизованог управљања школама, затворима, мрежом широко пропусног интернета (броадбанд), али и објектима попут војних база у Британији и Канади – уз скромних 6 одсто профита на годишњем нивоу.

Првобитно образложење за препуштање џиновског дела државног механизма фирмама које су биле успешне у асфалтирању било је да ће оне бити ефикасније.

Нема доказа да је приватизација довела до систематског увећања ефикасности јавних услуга и да се исти резултат није могао постићи применом режима заснованог на постизању зацртаних циљева, што би подразумевало да пружање услуга остане у јавном власништву.

Међутим, до увећане ефикасности се стигло на суровији начин. „Карилион“ је постао озлоглашен као анти–синдикални послодавац након што се сазнало да је имао незаконите црне листе како би спречио синдикалне активисте да раде на његовим градилиштима. Епилог смо добили 2015. пред врховним судом у виду „безрезервног извињења“ због таквих поступака.

Аранжман по коме је „Карилион“ пословао поништава принцип одговорности. Услуге које је раније пружала држава, и које су законски биле подложне контроли централних и локалних власти, прекрио је непрозирни корпоративни вео иза кога су њима управљали менаџери одговорни једино акционарима, а не званичници одговорни грађанима.

Стабилан профит је био залог за даље добијање кредита и вишеструке шпекулације у финансијском сектору, што је доносило додатни профит банкама и хеџ фондовима.

У последњем годишњем извештају „Карилиона“ пише да је фирма годишње плаћала 57 милиона фунти у каматама и другим трошковима банкама које су јој позајмиле новац – ту су наравно и огромне суме за рачуновође, адвокате и остале консултанте који су неопходни за одржавање сложеног система уговора које приватизација захтева.

Поврх тога, крајем 2015. хеџ фондови су почели да се кладе да ће „Карилион“ доживети крах. Око једне четвртине фирминих деоница су од тада дате на позајмицу шпекулантима, што нас доводи до очигледног питања:

Ако су сви на тржишту знали да је „Карилион“ у проблемима, зашто је влада наставила да са њим склапа уносне уговоре?

Дејвид Лидингтон, који је практично заменик премијера, покушао је да одговори на то питање и рекао да постоје одређена „правила о врсти информација које могу бити узете у обзир“ када се разматрају понуде за уговоре с приватним фирмама. Читај: увели смо правила која су нам дозволила да уговор доделимо најјефтинијем понуђачу, чак и ако ће тај понуђач због тога отићи у стечај.

Овде се постављају озбиљна питања неким појединцима: зашто је министар саобраћаја Крис Гроyлинг доделио уговор за пројекат брзе пруге „Карилиону“ кад је већ било јасно да ће фирма банкротирати; зашто је управни одбор – укључујући његовог председника Филипа Грина, који је изазивао подсмех као саветник Дејвида Камерона и Терезе Меј за питања корпоративне одговорности – наставио да уверава инвеститоре да има решење?

Поред тога што поставља питање одговорности појединаца, афера „Карилион“ открива и системску грешку: приватизација је од самог почетка била заснована на имплицитној гаранцији државе. Деведесете године прошлог века су нам стигле на наплату.

Иако је влада одлучила да „Карилиону“ не пружи појас за спасавање, дејство имплицитне гаранције државе није ослабило: порески обвезници тренутно плаћају плате радницима и пумпају новац у послове, без обзира што је фирма сада под управом ликвидатора „Прајс Вотерхаус Куперс“.

У својој књизи Границе неолиберализма, Вил Дејвис дефинише неолиберализам као „уздизање тржишно заснованих принципа и техника евалуације на ниво државних норми“.

Велике компаније постају потпуно зависне од државе, док је јавни сектор приморан да подражава механизме тржишне конкуренције; ти механизми постају изговор за смањење надница и нивоа услуга на голи минимум и, уопште, за дехуманизацију друштва.

Капитализам се у том процесу показује не као економски систем већ као перформанс: фирме „дају понуде“ за послове; влада „додељује“ уговоре; рачуновође дају зелено светло фирмама које убрзо пропадају; банке учествују у завери којом се дугови у кључном тренутку финансијске године уклањају из биланса и у којој се сви претварају да тако треба да изгледа ефикасно тржиште.

Читав перформанс је ту да би се новац пореских обвезника пребацио у руке елита: ритуал је сличан позоришту кабуки по свему осим по томе ко игра главне улоге – ћелави мушкарци у сивим оделима.

Раднички покрет под хитно треба да се избори за права пензионера и радника. Охрабрује брзина којом су синдикати то већ почели да чине у медијима, за разлику од управе којој нема ни трага ни гласа.

Међутим, позиви за ‘национализацију’ „Карилиона“ промашују суштину: држава је већ субвенционисала то предузеће за прављење приватног новца.

Неке од његових уговора за одржавање треба трајно пребацити под окриље државе. На дужи рок, ако дођу на власт, лабуристи читавом јавно–приватном сектору треба да дају ултиматум: уколико обављате стратешке послове за владу, ви преузимате целокупан ризик (и с њим повезане огромне трошкове позајмица). У супротном, треба да усвојите нову структуру пословања у којој држава преузима деонице и делимичну контролу на вашим пословањем.

У исто време, пројекти попут брзих пруга и мреже широкопропусног интернета треба да се финансирају под покровитељством државне инвестиционе банке, која би стајала између појединачних фирми и великих инвеститора и тако смањивала ризик од катастрофа попут ове.

У економији којом доминира тржиште лабуристи не треба да дају приоритет огромном министарству за јавне радове које би било задужено за изградњу путева и железница. Уместо тога, треба извршити: рационализацију погодности које се дају приватном сектору, поделу профита у складу са ризиком и промену корпоративне структуре великих фирми за одржавање објеката у складу са њиховим друштвеним обавезама.

Један од неодложних послова у формулисању будуће политике на који лабуристичка влада у сенци треба да се усредсреди је нови закон о привредним друштвима, који би омогућио стварање предузећа у којима је улога државе транспарентна, социјална правда и одрживост животне средине обавезни у свим доменима пословања, а деонице имуне на манипулације финансијских шпекуланата.

 

Извор Новара Медија/Пешчаник, 31. јануар 2018.