Prepisivanje bez razumevanja

Smisao teksta je da ukaže na pogubnu ekonomsku politiku koja insistira na stabilnosti umesto na razvoju

Kao sve ozbiljne i odgovorne države i Srbija je za 2018. zacrtala dva cilja hvale vredna. Prvo, NBS planira (kao i prošle godine) da inflaciju održi na niskom nivou od oko tri procenata. Drugo, vlada Srbije planira budžetski deficit od svega 0,6 procenata BDP-a. Ima li ikoga ko može naći zamerke ovako odgovornoj monetarnoj i fiskalnoj politici? Čini se da nema pa ću pokušati ja.

Problem sa zacrtanim ciljevima je što se njihova ostvarivost bazira na tome da Srbija nikako „ne sme žuriti“ sa razvojem. Otuda je planirana stopa realnog rasta za 2018. samo 3,5 procenta, a to je niska stopa za nerazvijenu zemlju. U nedostatku razvojnih ideja planira se skromno i to se onda učeno naziva „održivi razvoj“. Sa takvim razvojem ekonomija Srbija je osuđena da se „održi“ na evropskom dnu. Ako bi se sa takvom politikom nastavilo, Srbija bi uhvatila priključak sa prosekom EU za nekih 60 ili malo više godina. Taj srećni trenutak bi velika većina građana koja danas živi u Srbiji mogla gledati sa nebeskih visina, bukvalno.

PREPISIVANjE OD ZAPADA
U Srbiji, kao i u svim evropskim državama u tranziciji, ekonomija se uči iz zapadnih udžbenika, a ekonomska politika se vodi po savetima i pod nadzorom strogih zapadnih mentora. Time se i može objasniti to opsesivno fokusiranje na inflaciju i budžetski deficit. Šta je sporno u tome što se uči od najboljih i najrazvijenijih?

Sporno je samo to što su stepen razvoja, privredne strukture i ekonomski prioriteti razvijenih i nerazvijenih drastično različiti, ili drugim rečima – drastično različiti. Razvijene ekonomije niti imaju potrebu niti mogu bitno da ubrzavaju svoj razvoj i njihov fokus jeste na održavanju ekonomske stabilnosti.

Na drugoj strani su države koje pokušavaju da uhvate priključak sa razvijenim svetom, a to je moguće samo visokim stopama rasta. Da li će u tom procesu sustizanja inflacija biti pet, deset ili petnaest procenata je sekundarno, sve dok ekonomija snažno raste i razvija se, dok se infrastruktura unapređuje, dok realna primanja i kvalitet života građana rastu.

Ubrzani razvoj uvek stvara unutrašnje cenovne neravnoteže i visoka inflacija je danak koji se mora platiti kako bi se nacija brže razvijala. Stabilnost cena u nerazvijenim državama je češće znak ekonomskog mrtvila no kompetentne monetarne politike.

Kina je u nekim dužim periodima svog višedecenijskog vratolomnog razvoja beležila dvocifrene stope inflacije koje su išle i do 24 procenata godišnje. Stopa inflacije u dinamičnoj Indiji je tokom celog novog milenijuma u proseku oko sedam procenata godišnje. U regionu kome po kategorizaciji MMF-a pripada i Srbija (11 država i Kosovo), daleko najbrže se razvija Turska čija je prosečna stopa inflacije ubedljivo najveća u regionu (Srbija se razvija najsporije).

“SVETI” BUDžETSKI DEFICIT
Budžetski deficit je druga komponenta nametnutog „svetog dvojstva“. Omiljeni argument tobože odgovorne i ozbiljne politike je da se država ne može zaduživati preko mogućnost i na teret budućih generacija. To je delimično tačno – država ne bi smela trošiti na teret budućih generacija, ali država može i mora investirati i na teret budućih generacija. Buduće generacije će koristiti puteve, energetsku i drugu infrastrukturu koja se danas gradi i to ne može finansirati samo jedna generacija. Voditi politiku uravnoteženog budžeta u nerazvijenoj državi je samo drugo ime za održavanje hronične stagnacije.

Zanimljivo je i da ljuti protivnici „zaduživanja na teret budućnosti“ podržavaju prodaju svega čime država raspolaže. Čini se da oni ne uočavaju da je i to žestoko trošenje na teret budućnosti. Kada se npr. aerodrom preda u zakup na 25 godina, svi budući prihodi aerodroma se tako prisvoje i potroše u samo jednoj godini.

Drama budžeta i javnog duga nije u njihovoj visini, već u strukturi budžetske potrošnje i načinu na koji se budžet finansira. Sve dok se država zadužuje u stranoj valuti, a finansira dinarsku potrošnju, sve dok stranci finansiraju javni dug, sve dok je spoljni dug veoma visok, Srbija će živeti sa senkom dužničke krize bez obzira da li je javni dug 70, 50 ili 30 procenata u odnosu BDP.

Smisao ovog teksta nije pozivanje na neodgovornu monetarnu politiku i budžetsko šenlučenje. Smisao teksta je da ukaže na pogubnu ekonomsku politiku koja insistira na stabilnosti umesto na razvoju, dakle na politici koja je pre svega podređena interesima stranih kreditora i stranih investitora.

I monetarna i fiskalna politika moraju biti u funkciji razvojne politike – ne valja kada je obrnuto. Srbija treba da uči iz brojnih iskustava država koje su se ubrzano razvijale i mora prestati da prepisuje ideološke recepte prenete iz ekonomskog ambijenta razvijenih, ambijenta koji sa stvarnošću Srbije nema dodirnih tačaka.

 

Politika/Nkatic.wordpress.com