Трампов план је самодовољна Америка

Успех Трампове економске визије гарантовано би променио и двопартијски консензус о Америци као светском полицајцу

Сваког пролећа, на почетку мог курса о историји Хладног рата на Харварду (Harvard Extension School), представљам преглед марксистичке мисли – нарочито поставку о томе да систем економских односа покреће све друге аспекте друштва, укључујући политику и културу.

Слушајући говор о стању нације председника Доналда Трампа, чуо сам известан број геоекономских императива који ће, уколико буду испуњени и имплементирани, имати темељан утицај на смер и фокус америчке националне безбедносне политике.

Боб Мери, некадашњи уредник листа The National Interest, окарактерисао је Трампов говор као ,,необичну мешавину планова, ставова и импулса“. Имајући у виду Меријев савет да говор о стању нације представља ,,различите ставове и мере“ који могу али и не морају да буду преточени у сет кохерентних политика, претпоставимо хипотетички да ће Трампова администрација, током свог мандата, постићи приметан напредак у већини ставки које је Трамп истакао на Капитол хилу.

КЉУЧНЕ ГЕОЕКОНОМСКЕ ТАЧКЕ 
Ево кључних геоекономских тема које налазимо у председниковом обраћању:

— Повратак производње у Сједињене државе и репатријација капитала и фабрика америчких фирми из иностранства у домовину;

— Стимулисање неамеричких компанија да инвестирају у производњу својих добара и услуга за америчко тржиште на америчком тлу;

— Континуирани развој америчке домаће енергетске индустрије (и других кључних роба) не само како би САД постале самодовољне, већ и како би се трансформисале из увозника у извозника

— Ревитализација инфраструктуре, не само како би се унапредила америчка повезаност са остатком света, већ и како би се чвршће везали различити региони Сједињених Држава.

Повезан са тим и уграђен у његов говор је и Трампов конзистентни скептицизам о вредности актуелног модела америчког глобалног ангажмана. Док је говорио пре свега о споразумима о слободној трговини, оптужба да америчка улога у развоју, подршци и одржавању мреже мултилатералних аранжмана који подупиру либерални светски поредак исисавају богатство нације рефлектује, како сам раније истакао, ,,гледиште да САД, по његовом мишљењу, не добијају довољно за свој труд да би оправдале трошкове“.

Његов позив Конгресу да размотри легислативу која би чвршће везала исплату америчке помоћи за спремност њених примаоца да подрже америчке иницијативе такође рефлектује његов трансакциони поглед на спољну политику као низ quid pro quo.

Према томе, израњање Америке на оваквим темељима, као самодовољне економске силе која саму себе снабдева енергијом и сировинама, а заузврат производи највећи део сопствених роба и услуга, уклонило би највећи део економске аргументације за тренутну стратегију америчког прекоокеанског ангажмана. Одржавање глобалних путева снабдевања отвореним, а линија комуникација неометаних, било би мање важно за државу која се више фокусира на спајање свог континенталног тржишта него на повезивање својих различитих региона са прекоморским партнерима.

ПРОМЕНА ГЕОЕКОНОМСКЕ ЛОГИКЕ
Енергетски самодовољна Америка, која би била и нето извозник, не би више имала геоекономског разлога да настави да инсистира на томе да је, примера ради, Персијски залив регион чија безбедност има витални значај за САД. Одржавање линија снабдевања око Рога Африке или кроз мореуз Малака постаје мање критично за земљу која не увози сировине или готове производе који пролазе кроз ове водене путеве.

Мрежа америчких савезништава и безбедносних обавеза и даље постоји, али претежно трансакциони приступ би могао да отпочне ерозију снаге тих обећања, па самим тим и аргумената за континуирано интензивно америчко присуство. Држећи америчког председника за реч, нека земља која слабије подржава трговинску или безбедносну агенду САД онако како је дефинише администрација не би могла да очекује неограничену подршку Сједињених држава – а приметан број блиских америчких савезника из свих крајева света је спреман да контрира Вашингтону по читавом низу питања.

Осим тога, актуелни председник не дели идеолошку посвећеност својих претходника у погледу ширења зоне слободног тржишта и демократије широм света. Америчко учешће у свету би се, према томе, померило далеко више ка Џексонијанској бази – у којој су САД мање склоне жељи да обликују глобалне и регионалне безбедносне слике, а пажњу фокусирају само у случајевима у којим поједина ситуација представља непосредну претњу домовини.

У прошлости, двопартијски консензус о америчкој спољној политици је делимично сервиран америчкој јавности и причом да би безбедност и просперитет САД трпели негативан утицај услед евентуалног повлачења Америке из света.

Међутим, Трампова економска визија, онако како је формулисана у говору о стању нације, променила би ову једначину. Америка се неће повући у потпуну излоацију, али ако се овај програм усвоји можемо очекивати да се будуће дебате о америчкој спољној политици неће водити око тога да ли би САД требало да се деангажују у свету, него под каквим ће се условима и ограничењима ће се одвијати тај процес.

 

Николас Гвоздев је шеф катедре „Капетан Џером Леви“ за економску географију и националну безбедност на Колеџу ратне морнарице и сарадник часописа National Interest.

 

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

 

The National Interest