Jasenovac nije srpsko-hrvatsko pitanje i ne sme da bude stvar politike. To bez dileme mora da bude isključivo istorijska tema. Hiljade Srba, Jevreja, Roma, Sinta i antifašista bile su brutalno ubijene u Jasenovcu. Svetska istoriografija ima dužnost da u kolektivnom sećanju čovečanstva sačuva genocid koji su nad ovim narodima počinile ustaše u Jasenovcu.
Ovako, za ,,Novosti“, govori prof. dr Gideon Grajf, glavni istoričar u izraelskom Institutu za Holokaust ,,Šem Olam“ i glavni kustos izložbe ,,Istina o Jasenovcu – pravo na sećanje“, nedavno otvorene u zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku. On dodaje da jedino što se od političara očekuje kada je reč o ovoj bolnoj temi iz prošlosti, jeste da odaju počast i iskažu poštovanje prema žrtvama, da ne zaborave užase koji su se događali.
— Posao političara je, takođe, da učine sve što je u njihovoj moći da spreče da se zločini kakve su činile ustaše ikada ponove u budućnosti. Oni treba i da spreče vraćanje kriminalne ideologije i njeno odobravanje u društvu. Od 1945. godine u potpunosti smo odbacili nacionalsocijalističku ideologiju, kako bismo zaštitili osnovne ljudske vrednosti. Dužnost svih nas je da, na isti način, sprečimo oživljavanje ustaške ideologije – izričit je Grajf.
Da li je izložba u UN pomogla da svet sazna da je po svojoj brutalnosti Jasenovac bio strašniji i od Aušvica?
— Kao stručnjak za ,,nemačke fabrike smrti“, kao što je Aušvic-Birkenau ili Majdanek, a sada i za Jasenovac, insistirao sam, nakon što sam postao direktor izložbe, da u ceremoniju otvaranja, u zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku, bude uključeno i petoro preživele dece logoraša Jasenovca. Bilo mi je važno da oni svedoče o tome šta su preživljavali u tom i drugim ustaškim logorima smrti. U okviru izložbe u Njujorku, 25. januara održao sam i naučno predavanje o Jasenovcu, koje je takođe bilo bazirano isključivo na činjenicama i svedočenjima preživelih.
Može li se protestna nota Hrvatske zbog izložbe u UN tumačiti kao odbijanje suočavanja sa sopstvenom prošlošću?
— Izložba u Njujorku je istorijska, a ne politička. I upravo zbog toga apsolutno ne razumem političke proteste zbog njenog održavanja. Evo i kontrapitanja koje objašnjava koliko ovde nešto nije ispravno: da li je nemačka vlada protestovala kada sam priređivao izložbu o Aušvicu ,,Poslednje rešenje“ ili o zločinima Adolfa Ajhmana? Naravno da nije. Nikad nije bilo ni jednog jedinog negodovanja na moj rad. Istorija je istorija, a svakodnevna politika nešto drugo. Ako je Nemačka mogla da prevaziđe svoju nacističku prošlost i postane ,,spiritus movens“ Evrope, pa može i Hrvatska da se suoči sa ustaškom prošlošću iz 1941, prevaziđe je i nastavi dalje.
Zašto je izložba koju su pripremali istoričari i pre otvaranja sa polja nauke prebačena na polje politike?
— Iskreno, to ne umem da objasnim. Izložba je pažljivo pripremana dve i po godine. Taj posao su radili profesionalni istoričari iz sedam zemalja – SAD, Nemačke, Italije, Norveške, Srbije i Hrvatske. Političari ne bi smeli da se mešaju, već da istoriju ostave stručnjacima.
Posetili ste više puta Jasenovac. Da li tamošnja postavka na pravi način predstavlja stradanje žrtava?
— Postojeća izložba u Memorijalnom kompleksu Jasenovac mora hitno da bude zamenjena, zato što daje pogrešnu i izvrnutu sliku strahota koje su počinjene u Jasenovcu. Ne zna se ko je zločinac a ko žrtva, posetioci su dovedeni u zabludu oko broja žrtava, načina torture, ponižavanja i brutalnih ubistava Srba, Jevreja, Roma, Sinta i antifašista u Jasenovcu.
Da li je bila bolja stalna jasenovačka postavka, koja se tamo nalazila do raspada Jugoslavije?
— Teško mi je da poredim te dve postavke, jer nisam imao priliku da vidim tu prethodnu. Moj kolega Efraim Zurof, direktor centra ,,Simon Vizental“ iz Izraela, pisao je više članaka o Memorijalnom centru Jasenovac.
Svedoci smo pokušaja revizije istorije i zločina NDH. Može li istoriografija da opstane na falsifikatima?
— Istorija se temelji isključivo na činjenicama. Svi pokušaji da se falsifikuju istorijski događaji i zamene nekakvim izmišljenim moraju propasti. Svaka revizija istorije vređa sećanje i poštovanje žrtava. Žrtve više ne mogu da govore, mi moramo da budemo njihov glas. Pokušaji da se uspostavi ,,nova“ istorija i revizija događaja osuđeni su na propast. Istina je uvek jača od laži.
Zavisno od izvora, broj nastradalih u Jasenovcu se veoma razlikuje. Kako da znamo šta je istina?
— Dr Menahem Šelah, izuzetni izraelski istoričar, pomenuo je više puta u svojoj monumentalnoj knjizi ,,Istorija Holokausta u Jugoslaviji“ da je više stotina hiljada Srba, Jevreja, Roma i antifašista brutalno ubijeno u Jasenovcu. Nemački nacistički oficiri takođe su u svojim vojnim dnevnicima zabeležili veliki broj žrtava. Istraživao sam u Arhivu Jugoslavije, gde se može pronaći izveštaj državne komisije iz 1946. godine, koji takođe iznosi šokantne podatke o ubijenima u Jasenovcu. Iste podatke daje i filmska arhiva Jugoslovenske kinoteke u autentičnom filmu o Jasenovcu iz 1946. godine. Ali bilo da ih je 101 ili 100.001 ili više, to ne sme biti predmet cenkanja kao na pijaci. Da li će namerno umanjenje broja učiniti da ustaški zločini budu manje zločinački? Fokus istraživanja treba da bude na metodama brutalnog, nehumanog, ručnog kasapljenja, sečenja udova nedužnih žrtava, uključujući i ubijanje tek rođenih beba, ali i fetusa koje su vadili iz utroba majki.
Prepoznajete li u ponašanju na stadionima ili skupovima da klica ustaštva nikada nije zamrla u hrvatskom društvu?
— Prema onome što sam video u medijima i zbog bojkota državnih ceremonija jevrejske, srpske zajednice i antifašista, rekao bih da postoji neka vrsta nostalgije i ,,simpatije“ prema ustaškoj ideologiji, i da je to, nažalost, uočljiv i prepoznatljiv trend. U Nemačkoj je pozdrav ,,Zig hajl“ zakonom zabranjen. Šokantno je kada se u današnjoj Hrvatskoj može čuti ustaški pozdrav ,,Za dom spremni“ koji uzvikuje omladina na fudbalskim utakmicama i rok koncertima.
Postoji li opasnost od toga da istorijski revizionizam dovede do nekih novih konflikata na našim prostorima?
— Niko ko je rođen posle 1945. u Hrvatskoj ili Nemačkoj nije kriv za ono što se desilo u Drugom svetskom ratu. Ali i Nemačka i Hrvatska snose moralnu odgovornost za sprečavanje pojave nacističke i ustaške ideologije koja je dovela do uspostavljanja najozloglašenijih fabrika smrti i sistematskog uništavanja ljudi, pretežno Jevreja, Srba, Roma i antifašista. Naša je dužnost da poštujemo Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima UN, donetu 1948. godine, koja kao takva slavi civilizacijsko dostignuće čovečanstva – jedinstvo u različitostima.
POSLEDNjA SVEDOČENjA IZ AUŠVICA
Jedini ste intervjuisali poslednje preživele zonderkomandovce, jevrejske zarobljenike koji su pomagali nacistima u logorima?
— Ti razgovori objavljeni su u mojoj knjizi ,,Plakali su bez suza“, što je bila inspiracija mađarskom reditelju Laslu Nemešu da režira film ,,Šaulov sin“. Film je osvojio holivudski Oskar. Moja dužnost kao istoričara je bila da omogućim da se čuje širom sveta glas onih koji su preživeli ustaški teror, iz prve ruke, počev od Ujedinjenih nacija, najvišeg doma naroda sveta.
TERITORIJALNI PRINCIP
Može li jedna država da ima više prava na pisanje istorije ,,sa svoje teritorije“ od drugih?
— Da li je naučno istraživanje o Dahau nemačko teritorijalno pitanje, ili Mathauzen austrijsko? Inače, ustaška okupaciona teritorija obuhvatala je deo Srbije i BiH, zar ne? A šta ćemo sa pravom žrtava? Žrtve u Jasenovcu bile su i Srbi, i Jevreji, Romi i antifašisti različitog porekla. Dakle, nijedna vlada nema monopol ili ekskluzivitet za predstavljanje istorijskih činjenica. Svi imaju pravo da objavljuju svoje verzije događaja. Međutim, tekstovi moraju da budu bazirani na istorijskim činjenicama i svedočanstvima preživelih, a ne imaginacijama.
Razgovarala Ivana Mićević
Izvor Večernje novosti, 05. februar 2018.
