Jugoslovenska lekcija za neoliberalnog Levijatana

To što bivšu Jugoslaviju nisu spasile spletke savezne DB trebalo bi da posluži kao pouka zaverenicima u SAD

Svedoci smo da su u državama širom sveta organizovani pučevi, svrgavane vlade i organizovani protesti koji su bili logistički inicirani i podržavani retorikom o volji naroda da svrgne represivni režim. Tako izvedene promene, po pravilu, nisu donosile boljitak građanima. Zadnjih godinu dana, tako nešto je snašlo i SAD. Tamošnje službe i poražena politička nomenklatura ustali su protiv volje građana i institucije predsednika. Sada možemo smatrati da je nešto što nije normalno i zdravorazumski prihvatljivo postalo razrađen mehanizam u praksi. Nameće se pitanje kome je to palo na pamet, ko je uobličio takvu praksu i šta je u pozadini toga da je nenormalno i zdravorazumski neprihvatljivo postalo praksa?

Učesnike u zakulisanim globalnim igrama eksponira posmatranje sveta iz ugla koji su moćnici neoliberalnog poretka spremni da finansiraju. Tako dolazimo do premise da se američka neoliberalna dominacija odvija po diktatu finansija. Neoliberalni diktat odlikuju elementi agresije:

— Manipulacije paralelnim kursom dolara, kao moćno oružje uticaja na privrede država, inflacija koja podriva zarade i štednju širokih slojeva naroda i selektivan pristup investicionom kapitalu, kao elementi ekonomske agresije;

— težnja da se izazove strah stanovništva i sekuritizuju teme, posredstvom globalističkih medija i preko društvenih mreža, kao psihološka agresija;

— sabotiranje nacionalnih sistema važnih za svakodnevni život od strane odgovornih, koji su infiltrirani na različitim nivoima državnih ustanova;

— podsticanje uličnog protivljenja i pritiska legitimnim odlukama, koji se promovišu kao „mirni” protesti, kao praktično organizovanje pučeva.

Dugo smo imali utisak da su žrtve ovih mahinacija samo narodi izvan sedišta neoliberalnog globalizma, ali danas vidimo da su posledice primena ovih metoda univerzalne. Neoliberalni diktat uvodi naciju u plebiscitarnu autokratiju. U njoj je kontrola televizija sa najvećim udelom potpuna, netransparentni uticaj i kontrola ekonomskih, političkih i društvenih tokova odlučujući, a samovoljno upravljanje državnim poslovima na štetu vladavine prava i demokratije, uz permanentnu propagandu predizbornog tipa i, kako se ispostavlja, nelegitimnu kontrolu nad samim izbornim procesom.

Jedan od načina na koji su mediji oblikovali trpeljivost za nepravednu distribuciju bogastva i moći je širenje ideje da je ljudski uspeh ili neuspeh predodređen evolutivnim sposobnostima. Diskurs koji uspeh povezuje da evolutivnom vrednošću prikriva istorijsku strukturu moći i nejednakosti i izobličava svest o stvarnim uslovima. Radi se o surovoj i nelogičnoj ideji koja ide u prilog samo onima koji imaju privilegovan položaj u društvu i žele da zadrže svoju moć nad drugima. U današnjim uslovima, može se reći da se radi o obrisu globalnog represivnog režima.

REFORMA AMERIČKOG OBAVEŠTAJNOG SEKTORA
U tom kontekstu, posebno mesto imaju obaveštajne službe. Kakav je njihov uticaj na javnu vlast u savremenom svetu može se naslutiti iz prakse „motora“ neoliberalne globalizacije, tzv. duboke države SAD, odnosno otuđenog obaveštajnog centra moći. Svedoci smo da se tajno pribavljeni podaci koriste da se teme sekuritizuju i tako izvedu iz procesa institucionalnog demokratskog odlučivanja, kao i za stvaranje narativa. Motor toga je privatizovani obaveštajni sistem. Odlika takvog sistema je udar na dve poluge obaveštajnog rada – operativni rad i kadrovsku politiku, što se postiže kroz nepoštovanje pravila o radu (bilo političkom voljom, bilo reformama) i kadriranje. Najbolji primer za to je slučaj zavere protiv američkog predsednika.

Pod „plaštom“ operacija nacionalne bezbednosti, a posebno protivterorističkih, instrumentalizovana je i militarizovana policija. Tako je, na primer, njujorška policija uvučena u poslove iz nadležnosti američkih federalnih agencija (CIA, FBI, DHS) i u tom okviru dobija vojnu opremu, tako da ih danas gledamo (kao doduše i kancelarije lokalnih šerifa) sa automatskim oružjem, oklopnim vozilima, kakve imaju Pentagon i DHS. Još je problematičnije to da se sve sekuritizuje, i tako izvodi iz redovne političke debate ili protiv sloboda običnih ljudi.

Nakon terorističkog akta u Njujorku, 2001, po četiri operativca CIA su instalirani u Policijsku upravu Njujorka, u vidu tzv. Demografske jedinice, a 2002. godine su pokrenuli akciju tajnog nadzora građana po osnovu muslimanskog etničkog porekla i islamskih organizacija, protivno odredbama Zakona o nacionalnoj bezbednosti i Izvršne naredbe predsednika iz 1981. godine, kojima se izričito zabranjuje CIA-i, kao spoljnoj obaveštajnoj službi, da deluje u zemlji.

Ovakvo postupanje osporili su i sudovi, koji nalaze da sama činjenica da je neko musliman ne može predstavljati osnov da bude podvrgnut merama nadzora. Protivteroristička strategija primenjivana je i za suzbijanje unutrašnje političke opozicije, poput 2004. godine, kada je njujorška policija agresivno suzbijala proteste građana protiv Republikanske nacionalne konvencije. Zloupotreba je išla dotle da je „RNK obaveštajna jedinica“ vršila masovan nadzor političkih grupa i vršila lišavanja slobode (nekada čak i preventivno), prisilna zadržavanja i uzimanje otisaka preko 1.800 učesnika, novinara, pravnih posmatrača i slučajnih posmatrača; zbog čega je 2014. godine grad isplatio skoro 18 miliona dolara na ime odštete za nezakonita hapšenja.

Džon Brenan, direktor CIA od marta 2013. do januara 2017, ušao je u istoriju kao prvi šef tajne službe, kao organa uprave, koji je nakon demokratskih izbora dao intervju za strane novine (britanski Obzerver), u kojem je doveo u sumnju sposobnost pobednika na izborima da obavlja dužnost. Sa istim stavovima se u političku volju nacije preko medija upleo i šef američkih obaveštajaca Džejms Klaper. Ovakva samovolja ne može se izvorno pripisati Brenanu ni Klaperu, već sistemskoj odlici obaveštajno-bezbednosnog establišmenta, koji se razvio tokom perioda dikata neoliberalnog globalizma. Pomenuti Klaper je čak pozivao da se smeni direktor NSA, Majk Rodžers, koji je prijavio ilegalno prisluškivanje opozicionog kandidata.

Predsednik Barak Obama je, pored svog savetnika Brenana na mestu direktora, za njegovog zamenika, protivno pravilniku CIA koji predviđa da zamenik direktora ima vojno iskustvo, postavio Dejvida Koena. Koen je karijeru počeo u advokatskoj firmi koja se specijalizovala za kriminal belih okovratnika i građanske parnice. U Obaminoj administraciji važio je za „predsednikovog omiljenog bojovnika“ i nakon pozicije podsekretara Trezora za terorizam i finansijske obaveštajne poslove, 2015. je postao zamenik direktora CIA. U to vreme se spekulisalo da je njegovo imenovanje mimo pravila CIA bilo posledica Obamine odbojnosti da imenuje nekoga ko bi se mogao dovesti u vezu sa mučenjima i nezakonitim držanjem lica u Gvantanamu i tajnim logorima širom demokratskog sveta. U septembru 2017, vratio se kao partner u advokatsku firmu Vilmer Hejl iz koje je došao u administraciju, a čiji su klijenti bili Trampov savetnik Pol Manafort, ćerka Ivanka i zet Džared Kušner.

Izvršni direktor za korporatnu bezbednost HSBC banke do jula 2013, u kom periodu je ta banka prala novac za meksičke narko kartele i terorističke grupe povezane sa njima, bio je Džejms Komi, po struci advokat. Odatle je prešao za direktora FBI. Komi je, kao zamenik državnog tužioca u Sekretarijatu pravde, 2004. godine bio umešan u zataškavanje uloge zvaničnika Klintonove administracije u uništavanju tragova u istrazi protiv Sendija Bergera, koji su ukazivali na nemar u periodu pripreme terorističkog napada na kule u Njujorku. Naredne godine vodio je istragu protiv sumnjive auditorske kuće KPMG, zbog spekulativnih izveštaja, koju je takođe opstruirao. Ova kuće je bila auditor HSBC, a takođe i vezana sa Klinton fondacijom, kojoj je uplatila 81 milion dolara.

Od 2013. do pobede Donalda Trampa, Sekretar odbrane SAD bio je Ešton Karter. On je od 2009. do 2011. bio podsekretar Sekretarijata odbrane za nabavke, tehnologiju i logistiku, odgovoran za nabavke tehnologija, sistema, usluga, opskrbe, baza, infrastrukture, energije, okruženja i preko 50 milijardi dolara godišnje istraživanja i razvoja. Zamenik sekretara odbrane bio je od oktobra 2011. do decembra 2013, ovlašćen da nadzire godišnji budžet od preko 600 milijardi dolara.

Već 2012. godine, u jeku samovolje neoliberalnog establišmenta, ispostavilo se da Sekretarijat odbrane nije mogao da opravda dve milijarde dolara koje su odobrene za troškove vezane za operacije u Iraku. U periodu Karterovog gazdovanja, prema izveštaju o internoj kontroli koju je 2016. godine sprovela kancelarija Generalnog inspektora Sekretarijata odbrane, američka armija je imala tri biliona dolara vrednosti računovodstvenih grešaka i često nije imala račune ili potvrde neophodne da opravda podatke predstavljene u svom budžetu.

JUGOSLOVENSKA POUKA 
Sve sumnje u karakter bojovnika neoliberalnog globalizma razvejala je javno upućena poruka bivšeg pripadnika CIA i saradnika glavnog istažitelja FBI u predmetu „ruske zavere“, Fil Mad. On je za CNN otvoreno rekao: “Ti si (Tramp) tu oko 13 meseci. Mi smo tu od 1908, ja znam kako će ova igra da se igra. Mi ćemo pobediti.” Opštije posmatrano, problem je u tome što u privatizovanom neoliberalnom modelu čak i metodi koji se tajnim službama odobravaju radi spoznaje istine postaju instrumentalizovani protiv građana i institucija. To vodi uzurpiranju službi i one, poput tajnih policija, postaju mesta gde istina odlazi da bude spinovana, a spletkarenje proizvod.

Danas, kad svi napadaju FBI zbog lažnih podataka o osnovu sumnje o zaveri između Trampove izborne kampanje i Rusije, treba se zapitati zašto je FBI to uradio, čiju su priču oni servisirali. O tome imamo priznanje Džona Brenana u svedočenju pred Kongresnim komitetom za obaveštajne poslove, u kojem je rekao: “Nemam dovoljno podataka da se odredim da li je bilo takve saradnje, odnosa ili zavere (između Rusije i Trampovog izbornog tima), ali znam da je bilo osnova da bude pojedinaca koji bi vukli takve konce“.

Iako nije bilo konkretnih osnova za takvu sumnju, osim čiste spekulacije, Brenan je podsetio da su američke obaveštajne agencije zaključile da su „ciljevi Rusije bili da se podrije poverenje javnosti u američki izborni proces (u kome se nije znalo da Demokratski nacionalni kongres nije obavezan glasovima članstva u odlučivanju o nominaciji i u kome se ispostavilo da je Hilari Klinton krala glasove protivkandidatu Berniju Sandersu), ocrne Sekretarku Klinton… i njeno potencijalno predsednikovanje i da pomognu izborne šanse predsednika Trampa.“

Ovaj obaveštajni diskurs CIA je plasirala krajem avgusta 2016. i bio je korišćeni u predizbornoj kampanji, dok je FBI izvukao svoje zaključke o navodnom delovanju Rusije da pomogne Trampu tek nakon pobede Trampa. Brenanove reči ukazuju da ni postupanje FBI, koji je fabrikovao indicije u tom pravcu, nisu slučajne. On je komitetu nagovestio da je, zbog toga što se CIA bavi isključivo obaveštajnim radom u inostranstvu, „FBI nadležan da objavi dokaze o takvoj zaveri… i morao je da predvodi (napore u tom pravcu)“.

Pristup spletkaroškoj ulozi obaveštajnih službi raširio se sa širenjem uticaja neoliberalnog globalizma. Ovaj uticaj američke službe su širile neposredno i preko NATO, koji od 1992. obuhvata i mehanizme bezbednosne saradnje u okviru OEBS, EU i Saveta Evrope. Vezano za mnogo isticanu migrantsku krizu, istrage organa Italije i drugih država došle su do saznanja da nevladine organizacije, koje, između ostalih, finansira Džordž Soroš plaćaju privatne brodove koji krijumčare desetine hiljada ilegalnih migranata iz Severne Afrike u EU, preko južne Italije. Krijumčarenje ljudi navodno je povezano sa mrežama terorističke grupacije ISIS.

Vezano za terorizam, valja se podsetiti da su iračke bezbednosne snage, 2015. godine, zajedno sa grupom terorista ISIS-a, uhapsile Jusi Ulen Šahaka, pukovnika brigade Golani vojske izraelske armije. Iračke bezbednosne snage su navele da je nekoliko boraca ISIS-a, koji su uhapšeni u poslednjih godinu dana, priznalo su da su agenti iz Mosada i drugih izraelskih obaveštajnih agencija bili prisutni prilikom prvog talasa napada ISIS na Irak i prilikom zauzimanja Mosula u leto 2014. godine.

Posebno je zanimljivo, u kontekstu širenja privatizacije obaveštajnih poslova, kako se nacionalne službe podređuju interesima neoliberalnih globalista. Pod plaštom „reformi“ i „saradnje“ izbacuju se kandidati ne moraju biti deo obavještajno-bezbednosnog miljea, već se insistira na nebitnim stvarima, poput poznavanja stranih jezika i obrazovanja izvan specifičnih obaveštajnih ili vojnih struktura. Polazište je da takvi ljudi mogu lakše, bez opterećenosti pravilima struke, reorganizovati službe. U Hrvatskoj, članici EU, na primer, šef hrvatske obaveštajne službe je 2012. godine postao Dragan Lozančić, kao potpuni autsajder.

Loznačić je, inače, američki Hrvat koji se početkom 90-ih vratio iz SAD i prijatelj porodice Gojka Šuška, koji ga je i postavio na mjesto zamenika direktora tadašnjeg Vojno-tehničkog saveta. Kada je 2002. Željka Antunović postala ministar obrane, smenila ga je sa mesta V.D. šefa Uprave za međunarodnu saradnju, uz obrazloženje da na tako važnoj funkciji ne može biti američki državljanin. Posle nekoliko godina Loznačić postaje predavač na centru za bezbednosnu politiku Džordž Mašal u Garmiš-Partenkirhenu.

Takvi obaveštajni šefovi ne postavljaju se slučajno. Na primer, od 2012. do kraja 2017. godine, šef obaveštajne službe Albanije bio je Ajazi Lika. Radi se o čoveku koji je bio šef spoljne obaveštajne službe od 1994 do 1997. godine, tokom vlasti Demokratske partije premijera Salija Beriše, koju je opozicija optuživala za nasilje, špijuniranje opozicije i nameštanje izbornih rezultata. Lika je tada emigrirao u Kanadu, gde je boravio do 2005, kada se vratio u zemlju. Tokom njegovog mandata, Albanija je, na zahtev SAD, pružila utočište za 3.000 pripadnika antišiitske terorističke organizacije Narodni mudžahedini.

Deinstitucionalizacija poslova službi dovela je do toga da službenici prestaju da budu posvećeni, već sve više privlače hedonistički nastrojene. Kako drugačije objasniti događaj početkom jula 2016, kada su diplomci Akademije ruske FSB proslavili završetak školovanja tako što su se vozili ulicama Moskve u skupim automobilima „mercedes gelendvagen“. Diplomci, koji su četiri godine učili o konspirativnosti, etici posla i čuvanju tajni našli su za shodno (a neko im je dopustio) da se ispolje kao arogantni i pompezni. Mladi kontraobaveštajci su kažnjeni tako što su prva raspoređivanja dobili u unutrašnjosti. Da li je za očekivati da će oni u unutrašnjosti, gde Rusija inače kuburi sa obesnim lokalnim moćnicima, biti manje skloni obesnom ponašanju i oportunizmu?

Poput fabrikovanja istine o navodnoj „ruskoj zaveri“ Trampa, ovih dana je objavljena vest da je i Služba državne bezbednosti bivše jednopartijske SFRJ, 1986. godine, zloupotrebila neformalni dokument iz SANU (tzv. Memorandum SANU). Za taj nacrt se prethodno saznalo u najčitanijem dnevnom listu tog doba (Večernje novosti), a tako i za neke od legitimnih političkih dilema srpskog naroda posle Titove smrti, kao i o srpskom nacionalnom pitanju u Jugoslaviji.

Iako je tekst predstavljen u novinama, savezna obaveštajna služba ga je relevantnim rukovodiocima distribuirala poverljivim dokumentom koji je pomoćnik Saveznog sekretara za unutrašnje poslove sačinio u svojstvu sekretara Službe za zaštitu ustavnog poretka. Tako je, umesto da bude objavljen kao novinska vest i ostavljen prostor za raspravu u javnosti, državna bezbednost iskoristila nacrt da stvori diskurs kako SANU raspiruje srpski nacionalizam. Savezna DB je zloupotrebila obaveštajni metod da suzbije pokretanje rasprave izvan okvira koji odgovara vladajućem establišmentu. Neoliberalnim zaverenicima trebalo bi da bude pouka da bivšu Jugoslaviju od pretnji koje su delovale na njenom rastakanju nisu spasile spletke savezne DB, za račun političke nomenklaturi.

Sada kad istina o mehanizmu i motoru koji ga pokreće izbija na videlo, po svemu sudeći, ni neoliberalni globalizam neće spasiti sektaški pristup koji predvodi CIA i po njoj oblikovani segmenti nacionalnih obaveštajno-bezbednosnih sistema. Američki događaji, pod predsednikom Trampom, ali i rusko osvešćivanje pod predsednikom Putinom, najavljuju da se u neposrednoj budućnosti može očekivati sve više otpora samovlašću, samovolji i antidemokratičnosti. Predsednici Putin i Tramp čak ne moraju da sarađuju na tome.