Toma Piketi: Poziv na javnu raspravu o Evropskoj centralnoj banci

Evropske partije, sindikati i nevladine organizacije mogu otvoriti vrata i uzeti učešća u donošenju odluka koje će oblikovati ekonomske, fiskalne i monetarne politike u evrozoni

Dok je evropska javnost zauzeta praćenjem teških pregovora o velikoj koaliciji u Nemačkoj, ništa manje značajni događaji spremaju se u Briselu, ali na njih zasad niko ne obraća pažnju. Sastanci ministara finansija evrogrupe iza zatvorenih vrata 22. januara i 19. februara označavaju početak rada na obnovi izvršnog odbora Evropske centralne banke. Prva velika promena je zamena sadašnjeg potpredsednika Vitora Konstancija. U naredne dve godine biće zamenjena 4 od 6 članova izvršnog odbora ECB, a među njima i Mario Dragi.

Sve ukazuje na to da će od novih imenovanja zavisiti budućnost ekonomske, fiskalne i monetarne politike u zemljama evrozone. Uostalom, ECB u 2018. godini gotovo nimalo ne liči na ECB iz prošlih vremena. Nekada je ta institucija provodila mirne dane na periferiji evropske politike, zaštićena svojim nezavisnim statusom. Zamišljena kao organizacija koja će rešavati akutne ekonomske probleme, ECB je veliku moć stekla zahvaljujući ekonomskoj i finansijskoj krizi 2008. Bilo da komanduje državama članicama kako da finansiraju svoje tržišne dugove, predlaže usvajanje budžetskog sporazuma (fiskalni ugovor), obaveštava šefove država u Irskoj i Italiji da je krajnje vreme za ozbiljne reforme ili direktno utiče na pregovore sa Grčkom kontrolišući pristup novcu, ECB je praktično suvladar evrozone.

Posle decenijske krize, ECB više nije ona institucija koja je bila ustanovljena izvornim sporazumima sa prevashodnim zadatkom održavanja stabilnosti cena: proizvela je sebe u glavnog ekonomistu evrozone; stekla je i deo izvršne vlasti učešćem u Trojci (sa Evropskom komisijom i MMF-om), koja definiše i osigurava izvršavanje sporazuma u zemljama kojima se pruža „pomoć“; ima centralnu ulogu u evrozoni, kao i na samitima evrogrupe kojima se koordiniraju nacionalne ekonomije; postala je regulatorno telo bankarskog sektora i odlučuje o životu i smrti najvećih banaka; nametnula se kao reformator koji sarađuje sa koalicijama čiji su prioriteti „strukturne reforme“ (na tržištu rada), „konkurentnost“ (restriktivne politike isplata radnicima) itd; stekla je ravnopravan status sa preostale četiri „predsedavajuće“ institucije Unije (Komisija, Savet, evrogrupa i Evropski parlament) u raspravama o političkoj i institucionalnoj budućnosti upravljanja evrozonom itd.

Uprkos tome, najavljena imenovanja mnogi doživljavaju kao puku formalnost. Iako je to jedna od retkih prilika da vodeće partije i akteri iz sveta predstavničke politike utiču na donošenje ključnih odluka o upravljanju evrozonom, čini se da će se postupak imenovanja obaviti iza zatvorenih vrata. Ministri finansija strahuju da bi ih parlamenti mogli pozivati na odgovornost zbog razgovora vođenih u Briselu; za evrogrupu, instituciju koja se u evropskim sporazumima gotovo i ne pominje, a danas ima presudnu ulogu u ovoj oblasti, ne postoje ustanovljeni mehanizmi političke kontrole. Kao što je često slučaj, Evropski parlament, kome će se izabrani kandidat na kraju obratiti, pojaviće se na sceni tek kada se prašina slegne, pregovori budu završeni, a kompromisi prihvaćeni, da iznese svoje… neobavezujuće mišljenje.

U međuvremenu se gomilaju pitanja o budućim politikama ECB i ulozi koju ta organizacija treba da ima: Kakav stav zauzeti prema reformi upravljanja evrozonom? Kakve će biti njene obaveze prema Evropskom parlamentu? Šta će se dogoditi sa monetarnom politikom kada se inflacija smiri? Kako podržati politike Unije? Šta su prioriteti za narednih 8 godina u oblasti regulacije rada banaka? Kakvu ulogu će imati socijalni partneri? Kakve politike će se primenjivati da se spreče sukobi interesa u radu bankarskih regulatornih tela? Kakvi će biti redistributivni efekti politika ECB? Nema sumnje da će odgovori na ta pitanja odrediti kako će se ubuduće upravljati evrozonom. Zato kandidatima treba postaviti ta pitanja, a njihove odgovore izneti pred javnost i otvoriti raspravu.

Izgleda da su finansijska tržišta i vlade zadovoljni sadašnjim stanjem i da im ne smeta što je proces imenovanja obavijen velom tajnosti. Signali koji stižu iz Brisela nisu ohrabrujući i navode na pomisao da je Španija, zamišljajući da je najzad došlo njenih pet minuta, na sastanku 22. januara predložila svog ministra privrede Luisa de Gvindosa za potpredsednika odbora. De Gvindos je najpoznatiji po tome što je na vrhuncu finansijske krize bio izvršni predsednik ogranka banke Liman Braders za Španiju i Portugaliju…

Iako parlamentarna skupština evrozone – predložena sporazumom za demokratizaciju evrozone (T-dem), upravo sa idejom da vrši politički nadzor rada ECB – još ne postoji, ministre finansija ništa ne sprečava da objave kriterijume na osnovu kojih se opredeljuju za kandidate i uslove koje žele da im postave.

Proces imenovanja se ne mora obavljati iza zatvorenih vrata. To ne mora biti još jedna od evropskih igara muzičkih stolica. Ministre finansija ništa ne sprečava da javno saopšte svoje odluke i razloge iza njih. Ni kandidate, naročito one za predsedničku poziciju, ništa ne sprečava da u narednim mesecima javno istupe, obrate se predstavnicima država i iznesu svoje programe.

I konačno, Evropski parlament ništa ne sprečava da učešće u procesu imenovanja uslovi postavljanjem minimalnih zahteva koji se moraju zadovoljiti. Tako evropske partije, sindikati i nevladine organizacije mogu otvoriti vrata i uzeti učešća u donošenju odluka koje će oblikovati ekonomske, fiskalne i monetarne politike u evrozoni. To bi bio prvi stvarni korak ka demokratizaciji Evrope – makar i skroman.

Emanuel Makron je prošlog septembra u Atini pozivao Evropu da prihvati više „demokratije, više kontroverzi, debate i kritičkog duha i dijalog“. Vreme je da delima stanemo iza takvih reči.

Prvi potpisnici:

Sebastijan Adalid, pravnik, profesor na Univerzitetu u Avru
Mišel Aglieta, ekonomista i profesor emeritus na Univerzitetu Pariz Nanter
Peter Bofinger, ekonomista, profesor na Univerzitetu Sarland
Lojk Blondje, politikolog, profesor na Univerzitetu Pariz 1
Julija Kaže, ekonomista, profesor na Institutu političkih nauka u Parizu
Amandin Krespi, politikolog, profesor na Slobodnom univerzitetu u Briselu
An-Laur Delat, ekonomista, direktor istraživanja u CNRS
Bastijen Fransoa, politikolog, profesor na Univerzitetu Pariz 1
Ulrike Guerot, politikolog, profesor na Univerzitetu Dunav
Stefani Henet, pravnik, profesor na Univerzitetu Pariz Nanter
Žustin Lakroa, politikolog, profesor na Slobodnom univerzutetu u Briselu
Remi Lefebre, politikolog, profesor na Univerzitetu Lil 2
Nikolas Leron, politikolog, Institut ,,EuroCité”
Ulrike Libert, politikolog, profesor na Univerzitetu u Bremenu
Pol Magnet, politički analitičar, gradonačelnik Šarleroja
Frančesko Martući, pravnik, profesor na Univerzitetu Pariz 2
Toma Piket, ekonomista, direktor programa u EHESS
Rut Rubio Marin, pravnik, profesor na Univerzitetu u Sevilji
Gilijam Sakrist, politički analitičar, predavač na Univerzitetu Panteon-Sorbona
Frederik Savicki, politikolog, profesor na Univerzitetu Pariz 1
Lorens Skialom, ekonomista, profesor na Univerzitetu Pariz Nanter
Havijer Timbeo, ekonomista, direktor OFCE
Antoin Vaučez, politički analitičar, direktor istraživanja u CNRS

 

Izvor VoxEurope/Social Europe/Peščanik, 06. februar 2018.