Tihi kulturni rat

Srbija ne može adekvatno odgovoriti na neprijateljsku strategiju koju ne ume ni da prepozna

Poznata je Perikleova maksima da je svako slobodan da ne bude zainteresovan za politiku, ali da to ne znači da će politika biti nezainteresovana za njega. To je prvi utisak koji sam stekao nakon što sam poslušao preporuku Veljka Lalića iz uredničkog uvodnika u Nedeljniku i otišao da odgledam film The Post (kod nas preveden kao „Doušnik“).

Sudeći po reakcijama koje sam čuo dok sam u gužvi napuštao bioskopsku salu (u kojoj je prosek godina bio bar 40), malo ko je shvatio u kojoj meri je film koji su upravo odgledali politički intoniran u skladu sa aktuelnom situacijom u SAD. Većina gledalaca, od kojih su, po slobodnoj proceni, bar polovina bili novinari, upecala se na hiperromantizovani prikaz uloge štampe i važnosti slobode medija u demokratskoj državi poput Amerike. A retko ko je pomislio da Amerika iz 70-tih i ova današnja liče taman koliko i tadašnji i današnji Vašington post ili Njujork tajms.

Zapravo se ceo film svodi na obračun Holivuda sa Trampom, u kojem se kroz žestoku i slabo argumentovanu demonizaciju Niksona gađa aktuelni američki predsednik, uprkos činjenici što Nikson nije bio primarna meta Pentagonskih papira – kojima se film bavi – već je štitio državne interese i interese svojih prethodnika, direktno pogođenih inkriminišućim otkrićima američkih medija. O paralelama između Trampa i Niksona posvećeni čitaoci Novog standarda uglavnom već sve znaju, najviše zahvaljujući prevodima tekstova Patrika Bjukenena, čoveka koji je, kao važan šraf Niksonove administracije, iz prve ruke svedočio tadašnjim dešavanjima.

U jednoj od najboljih analiza Soroševe ideologije koju sam imao prilike da čitam, engleski novinar Fil Batler tvrdi da „soroševski brend propagande nadmašuje hitlerovski po tome što preumljuje ne samo mase, već i intelektualce“. I u tome se sastoji formula uspeha današnje američke meke moći. Njen višeformni i nijansirani pristup uspeva da izmanipuliše i ljude koji se obično ne pecaju na prvi mamac. Jer neko ko u eri dominacije kratkih formi uloži intelektualni napor da receptuje indirektne poruke koje neki film nosi (planski odrađene tako da prosečnom gledaocu deluju kao suptilne) svakako za sebe neće misliti da je žrtva propagande.

Isto vredi i za knjige, za koje britanska novinarka Fransis Stonor Saunders u svom čuvenom delu Hladni rat u kulturi navodi da su još od 1950-ih omiljena propagandna alatka američkih obaveštajnih službi jer samo one imaju moć da iz korena menjaju nečije stavove ili čak životne (ideološke) svetonazore. Stoga ne bi trebalo da nas čudi što se u knjizi Majkla Volfa „Vatra i bes“ – koja je početkom januara ozbiljno uzdrmala Vašington i Trampovu administraciju – mogu pročitati gluposti poput onih da Tramp maltretira kućne pomoćnice i pije 12 koka-kola dnevno. Kad se takva informacija pojavi na društvenim mrežama, lako biva odbačena kao sirova propaganda u koju teško da će poverovati bilo koji iole inteligentan čovek. Ali kad se mnoštvo takvih besmislica upakuje u knjišku formu, odjednom dobijaju težinu maltene dokaznog materijala.

Upravo u toj metodologiji se krije tajna samonabeđene moralne i intelektualne superiornosti koja je tipična za prosečnog poklonika liberalnog diskursa, kako u SAD, tako i u Srbiji i svuda u svetu. Svi ti odblesci međunarodnih trendova itekako su vidljivi i kod nas. Pseudoelitistički karakter globalističke kulturno-medijske strategije je – u procesu dugog trajanja – u Srbiji stvorio nešto što bismo zbirnim imenom mogli nazvati “Tviter elitom”, odnosno urbanom potkulturom koja Vučića toliko očigledno žulja i fenomenološki fascinira.

Dovoljno je, recimo, neko vreme gledati televiziju N1 da bi se shvatilo kako je njen strateški cilj ne samo rast uticaja na oblikovanje dnevno-političkih informacija, već i afirmacija podobnih kulturtregera. Teško da prođe dan da se na toj televiziji ne pojavi neki anonimni mladi„tviteraš“ koji dobija prostor i vreme da prosvetli ,,neuki plebs”. Oni uspešniji, poput Luke Ličine, pored veštački stvorene popularnosti koja se ogleda u više hiljada pratilaca na društvenim mrežama dobijaju i priliku za gostovanja sa, recimo, Vesnom Pešić. Tako se njemu i njegovom kulturnom krugu usađuje svest da su deo elite, jer valjda samo elitu neko pita za mišljenje na televiziji. A elita uvek nastupa sa pozicija intelektualne superiornosti. I dok si rekao „rumunski scenario“, udareni su temelji za podelu na „krezube“ i „svezube“.

Na kraju se ova gotovo fabrička proizvodnja i indoktrinacija mlađih naraštaja, koji će sutra preuzeti ideološku štafetu od svojih mentora sa kojima danas gostuju po emisijama, jasno vidi u izbornim rezultatima, kao i u predizbornim anketama u kojima se obavezno naglašva da “mlađi i obrazovani” ispitanici podržavaju levo-liberalne kandidate. Fascinira me činjenica da je u srpskim vladajućim strukturama toliko niska svest o ovim procesima, koji na duži rok itekako mogu biti veoma opasni.

To se možda najjasnije manifestovalo u procentu građana koji su na poslednjim izborima svoj glas poverili Saši Jankoviću, čoveku koji je Srebrenicu otvoreno nazvao genocidom, rekao da bi prema Srbiji bio oštriji od Haškog tribununala i obećao najširu autonomiju za Vojvodinu. Dobar deo tih glasača uopšte nije znao njegove političke stavove. Jednostavno su zauzimali strane u dubokom rovu kulturne podele, zaslepljeni svojim „eho-komorama“ sa društvenih mreža u kojima iključivo odjekuju stavovi sličnomišljenika.

Sve ovo je tim pre opasno jer je već sada jasno da je televizija N1 samo udarni ovan američkog medijskog desanta na Balkan i Srbiju, a ne ključna uporišna tačka njihove regionalne kulturno-medijske strategije. U Srbiju se vraća i digitalno izdanje BBC-ja, pre nekoliko dana dobili smo i međunarodno izdanje Njujork tajmsa na srpskom jeziku, a na sva usta se najavljuju i silni milioni koji će biti uloženi u „onlajn medije“ za borbu protiv „ruske propagande“. Osim toga, planovi o preuzimanju Grand produkcije (koja ima ogroman kulturni uticaj u Srbiji i regionu) od strane fonda bivšeg šefa CIA Dejvida Petreusa odavno su realizovani, a isti fond već kontroliše i najvećeg kablovskog operatera (SBB), dok je pre par dana potvrđeno da preuzima i drugog najvećeg teleoperatera (Telenor).

Kad su pre 20-ak godina spremali strategiju napada na Jugoslaviju, Amerikanci su, računajući na svoju vazdušnu superiornost, sledili logiku da je nemoguće boriti se protiv neprijatelja kog ne vidite. Današnja mirnodopska strategija, koja se svodi na prekompoziciju kulturno-ideološke strukture naše zemlje, vrlo je slična. U ovom slučaju, Srbija ne može adekvatno odgovoriti na neprijateljsku strategiju koju ne ume ni da prepozna.

A koliko je ta strategija uspešna možda najbolje govori činjenica da se na protestu „Kosovo je Srbija“ 2008. godine okupilo oko milion ljudi. Deset godina kasnije, možete li da zamislite sličan skup?