Miloš Ković: Ne pada sneg da prekrije breg

Šta bi bila alternativa zamrznutom konfliktu? U ovom trenutku, to bi moglo da bude samo odustajanje Srbije od Kosova i Metohije

Od objave Apela za odbranu Kosova i Metohije proteklo je punih mesec dana. U međuvremenu, reakcije srpskih vlasti i medija na ovaj dokument samo su potvrdile strepnje njegovih potpisnika. Najnovija balkanska i svetska kretanja dodatno su im dala za pravo.

U Apelu se , da podsetimo, od srpskih vlasti traži da ne čine ono što, na više ili manje uvijene načine, najavljuju da će učiniti, u zamenu za maglovita obećanja o pristupanju EU. Zahteva se da Srbija ne prizna nezavisnost „Kosova“, ma u kojoj formi, uključujući i „pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine“. Traži se, takođe, da se ne ulazi u pogodbe o podeli Kosova i Metohije, niti o stolici za „Kosovo“ u UN. Umesto toga, Apel predlaže zamrzavanje konflikta po ugledu na slične sukobe, pri čemu se izričito pominje Kipar, i nastavljanje pregovora sve dok promene u svetskim odnosima snaga, koje su već na delu, ne omoguće postizanje pravednog dogovora, koji Srbiju ne bi doveo u sukob sa svojom istorijom, ne bi ugrozio njen goli opstanak i ne bi izložio njene građane novim stradanjima.

Najvažnije je to što se ispostavilo da je Apel pao na plodno tle. Do sada ga je potpisalo 12 episkopa, 14 akademika, skoro 300 profesora univerziteta i doktora nauka, i oko 14.000 građana Srbije, Crne Gore, Srpske i Srba iz rasejanja. Uz sav rizik da ćemo se o nekoga nepominjanjem ogrešiti, recimo da su među njima mitropolit crnogorsko-primorski i egzarh trona Pećkog Amfilohije, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački Atanasije, episkop raško-prizrenski Teodosije, episkop šabački Lavrentije, episkop budimljansko-nikšićki Joanikije, episkop slavonski Jovan, Matija Bećković, Dragoslav Mihailović, Danilo Basta, Kosta Čavoški, Časlav Ocić, Vasilije Krestić, Predrag Piper, Milosav Tešić, Milovan Danojlić, Gojko Đogo, Milo Lompar, Slobodan Antonić, Dimitrije Kalezić, Časlav Koprivica, Slobodan Samardžić, Nenad Kecmanović, Jovan Dušanić, Slobodan Reljić, Divna Vuksanović, Valentina Pituljić, Mitra Reljić, Jelica Stojanović, Vladimir Božović, Milomir Stepić, Alek Vukadinović, Slobodan Vladušić, Vladimir Kecmanović, Nikola Malović, Ivana Dimić, Vesna Kapor, Dimitrije Vojnov, Predrag Gaga Antonijević, Danilo Bećković, Dušan Milić, Goran Radovanović, Ivan Jović, Miloš Šobajić, Dušan Savić, sveštenici Ljubomir Ranković, Milorad Sredojević, Nenad Ilić, Momčilo Krivokapić, Radivoje Panić, Velibor Džomić, Obren Jovanović.

Najvažniji mediji u Srbiji su, međutim, u potpunosti prećutali i Apel i ova imena. Mnogi su se, bez prethodnog objavljivanja njegove sadržine, isticali napadima na na njegove potpisnike. U isto vreme, u udarnim minutima i na naslovnim stranama objavljivane su izjave nekoliko javnih ličnosti o nužnosti prihvatanja secesije Kosova i Metohije. Pohvale takvih iskaza i napadi na potpisnike Apela dolazili su, što je posebno važno, od najviših državnih službenika.

Sve to otkrilo je u kakvom je stanju sloboda naših medija, ali i kakve su namere naših vlasti. „Unutrašnji dijalog“, od početka vođen sasvim amaterski, sada je prekinut. Glas najobrazovanijeg dela javnosti, koji dolazi iz Crkve, iz SANU i sa Univerziteta, vlast je pokušala da ignoriše i ućutka. Ovakva reakcija potvrdila je sumnje da će ona učiniti upravo ono što je u Apelu nazvano moralno neprihvatljivim i politički pogrešnim.

Sve što se u međuvremenu dogodilo ostalo je, ipak, u senci ubistva Olivera Ivanovića. I sami pokretači Apela bili su zatečeni kada su shvatili da se Ivanović, pred pogibiju, zalagao upravo za zamrzavanje konflikta, po ugledu na Kipar, i za čekanje trenutka u kome će međunarodne okolnosti omogućiti pravednije rešenje.

Konačno, najnoviji događaji potvrdili su da vreme radi za Srbiju i da ne treba žuriti. Španija je odbila da prihvati bilo kakve pregovore „države“ Kosovo sa EU. Osnivanje Specijalnog suda za ratne zločine izazvalo je do sada najozbiljniji sukob između zapadnih sponzora secesije Kosova i njihovih albanskih štićenika. Masovni protesti u Grčkoj izazvani su opštim nepoverenjem prema makedonskoj i, suštinski, albanskoj politici SAD i EU. Zbog sukoba predsednika SAD sa „dubokom državom“, ova država sve više liče na brod bez kormilara; Britanija rešava problem Bregzita, a Nemačka pokušava da spreči raspadanje EU. Uzdizanje Kine je bez premca u savremenom svetu, dok Rusija, konačno oslobođena svih iluzija o Zapadu, nastavlja da jača svoje oružane snage.

Šta bi bila alternativa zamrznutom konfliktu? U ovom trenutku, to bi moglo da bude samo odustajanje Srbije od Kosova i Metohije. Da li bi ona time stekla mir ili bi, naprotiv, podstakla stvaranje Velike Albanije, pokrenula sopstveno rastakanje i, posledično, ugrozila budućnost Makedonije, Crne Gore, pa i Grčke? Kakva će, pod vlašću Haradinaja, Tačija ili Rame, biti sudbina oko 120.000 Srba na Kosovu i Metohiji? Red je, uostalom, da se konačno sasluša i njihov glas. I ne zaboravimo: „naša deca“ na koju, kako nam kažu, moramo da mislimo kada rešavamo pitanje Kosova, ne žive samo u Beogradu, nego i u Gračanici, Orahovcu i Goraždevcu. I to su naša deca.

 

Izvor Politika/Stanje stvari, 08. februar 2018.