Pupin verovao da ga čuva Sveti Sava

Pupinov doprinos srpskim nacionalnim interesima je nemerljiv

Iz autobiografije Mihajila Pupina, za koju je čuveni načunik 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu, decenijama je, što slučajno, što namerno, izbacivan deo o Svetom Savi. Sada je reditelj Miroslav Stanković odlučio da tu nepravdu ispravi i “oživi” ovo delo.

— Mihajlo Pupin je verovao da ga sam duh Svetog Save prati i bdi nad njim, u svim njegovim iskušenjima, i da je zbog toga zaštićen – priča za ,,Novosti” Stanković, koji je priredio novo, luksuzno izdanje naučnikove autobiografije. – Jedne noći Pupinova majka Olimpijada sanjala je da joj je najveći srpski svetitelj rekao da bi njen sin Mihajlo trebalo da krene u svet i potragu za znanjem. Tu “poruku” je prenela Pupinu i ona mu je na neki način postala vodilja.

Inače, tekst o Svetom Savi nalazio se u prvom srpskom izdanju iz 1929, u prevodu Milana Jevtića. Stanković objašnjava da ga je prevodilac dr Aleksandar Marinčić, međutim, izostavio u izdanju iz 1979, koje je štampano povodom 125 godina od Pupinovog rođenja. Donekle je razumljivo da prevod u to vreme bude u skladu sa ideološkim potrebama vladajuće oligarhije. Ali ovog teksta nema ni u kasnijim prevodima knjige.

Stanković je uveren da veliki dobrotvor srpskog naroda ne bi dozvolio da se izostavi taj tekst i to je bio jedan od razloga da objavi novo izdanje knjige.

— Jednom je u američkom “Njujork tajmsu” govorio ko je bio Sveti Sava i kakve su njegove zasluge, ne samo za srpski narod, nego i za čitav svet – kaže Stanković, koji uz knjigu završava i dugometražni film o Pupinu.

Naslov srpskog izdanja, koje će se pojaviti krajem februara, biće “Od useljenika do pronalazača”, a ne kao ranije “Sa pašnjaka do naučenjaka”.

— Namerno sam odlučio da bude bukvalan prevod sa engleskog jezika, jer Pupin nikad nije zaboravio svoje srpske korene, a u Americi je za sebe govorio da je doseljenik.

Pored naučnikovog sećanja, u knjizi su se našle ilustracije značajnih ličnosti iz naše, ali i američke istorije, kao i reprodukcije umetničkih radova koje je kupio.

— Ovo izdanje jedinstveno je i po tome što predstavlja srpsko slikarstvo krajem 19. i početkom 20. veka kroz Pupinovu umetničku kolekciju – kaže Stanković.

Poznato je da je Pupin bio kolekcionar umetničkih dela, a ovu svoju strast shvatao je kao misiju – da upozna svet sa srpskim velikanima.

— Iste godine kada je postao doktor filozofskih nauka u Berlinu, otkupio je slike “Siroče na majčinom grobu” i “Hercegovački begunci” svog prijatelja Uroša Predića – kaže Stanković. – Kasnije je od Predića tražio da uradi u većem formatu polufigure Vuka Karadžića i Njegoša, kao njegov poklon Univerzitetu u Pitsburgu. Paja Jovanović 1903. godine u Americi uradio portrete Pupina i njegove ćerke Varvare, a na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. naučnik je od Vlaha Bukovca naručio portret Ruđera Boškovića. U knjizi se prvi put pojavljuje crtež koji je Pupin uradio, dok se školovao u Pančevu.

Posebno mesto u knjizi zauzima tekst Miloša Crnjanskog, koji je napisao recenziju za Pupinovu autobiografiju.

– Svojom knjigom Mihajlo Pupin, sin seljaka iz Idvora, moćni gospodar električnih izuma, predsednik najotmenijeg američkog univerzitetskog kluba, koji je rečju i delom i kapitalom toliko zadužio naš narod i svoj rodni kraj, pokazao se i kao pisac u najboljem svetlu – napisao je, između ostalog, Crnjanski.

Pupinov doprinos srpskim nacionalnim interesima je nemerljiv. Da njega nije bilo, srpska ratna misija, 1918, ne bi bila dočekana zvanično u Njujorku. Amerikanci su to prihvatili tek kada je rekao da će on platiti sve troškove.Njegova uloga je nemerljiva što je Srbiji posle Prvog svetskog rata znatno smanjen ratni dug. A, na pitanje novinara “Srpskog dnevnika” da li je zadovoljan finansijskim sporazumom, Pupin je ovako odgovorio:

— U Beogradu bi trebalo da zvone sa Saborne crkve, ne samo što smo dobili ovako dobre uslove, nego što se videlo i da Amerikanci pokazuju prema nama veću naklonost, nego prema ikom drugom. Rumuni moraju plaćati 90 odsto svog duga prema Americi, Čehoslovaci 80, Poljaci 70, Belgijanci 60, Francuzi polovinu,a mi svega 32 procenta. Nikad neću zaboraviti prvu jugoslovensko-američku sednicu u januaru. Na opšte zahtevanje i ja sam održao jedan šaljiv govor: Izjavio sam da je jugoslovenski seljak spreman da živi o crnom hlebu i o crnom luku dok ne isplati dugove svoje države, ali neće dopustiti da mu se oduzme ni hleb, ni luk. Ni sa lukom bez hleba, ni sa hlebom bez luka, jugoslovenski seljak ne može ni pomisliti da isplati dugove ma kome, pa čak ni Americi.

PONOS
Vladika Nikolaj Velimirović isticao je da je u svom životu upoznao mnoge velike ljude, ali samo jednu gromadu, a to je Mihajlo Pupin:

— Profesor Pupin nikad pred Amerikancima nije skrivao svoje srpsko poreklo. Bilo je u našoj novijoj političkoj istoriji događaja, od kojih su naši ugledni predstavnici na strani morali rumeniti od stida. I Pupin je rumenio, ali se nikad svog naroda i narodnog imena nije odricao. Čak, me je često iznenadilo da se gordio što je rođen u jednom nepoznatom selu i u jednom malom narodu.

BLAGO MEĐU KORICAMA
– Deo ove knjige su freske Svetog Save i Stefana Nemanje, kao i slike Karađorđa, Hajduk Veljka, Kraljevića Marka, Svetozara Miletića, Branka Radičevića, prote Vase Živkovića, Nikole Pašića, Nikole Tesle, Živojina Mišića. Ovde su i slike Uroša Predića, Paje Jovanovića, Konstantina Danila, Nikole Aleksića, Pavla Simića, Novaka Radonića, Georgija Bakalovića i Uroša Kneževića iz Pupinovog legata koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.

NEMERLjIV DOPRINOS
– Naša ideja je da se Pupinova autobiografija prevede na ruski, japanski i kineski jezik, a u planu je i izložba slika iz Pupinove kolekcije u Narodnoj banci Srbije. U ovim našim projektima, računamo na podršku medija, ali i Ministarstva kulture i Vlade Srbije – poručuje naš sagovornik.

 

Autor D. Matović

 

Izvor Večernje novosti, 11. februar 2018.