Sudnji dan nemačkih socijaldemokrata

Za mnoge tvrdolinijaše SPD, slogan je: ,,Preživeli smo Bizmarka, Hitlera, dva svetska rata, Staljina i finansijski kapitalizam, sada moramo preživeti i Angelu Merkel“

Formiranje vlade u Nemačkoj se približava kriznoj tački. Glavne stranke desnog centra (CDU/CSU) i levog centra (SPD) su postigle sporazum o novoj vladi velike koalicije, sličnu onoj koja je prethodila septembarskim izborima, bez jasnog zaključka. Krizna tačka će biti referendum o tom sporazumu u redovima članova Socijaldemokratske partije koji plaćaju članarinu i poseduju partijske knjižice.

Iako mnogi Nemci glasaju za SPD, svega oko 460.000 njih je spremno da plaća kako bi imalo partijsku knjižicu u novčaniku i, shodno tome, imalo šansu da glasa za predoženi koalicioni sporazum njihovog rukovodstva sa liderkom Demohrišćanske partije kancelarkom Angelom Merkel. Ovo je događaj bez presedana.

SITUACIJA BEZ PRESEDANA
Nemačka politička kultura je usmerena od vrha ka dnu: institucionalni lideri odlučuju, a obični službenici prate. SPD je nedavno održao nacionalnu partijsku konvenciju koja je vođi Martinu Šulcu tesno dala zeleno svetlo za kompletiranje koalicionih pregovora sa Merkelovom. Prema nemačkoj političkoj tradiciji, to je trebalo da bude dovoljno za koaliciono formiranje vlade u roku od par dana.

Međutim, nemačka politika današnjice se ne uklapa u posleratne tradicije, što su septembarski izbori demonstrirali. Politika postaje sve fragmentovanija, a lojalnost partijama je rekordno niska. CDU/CSU i SPD su nekada delili 90 odsto glasova; u septembru su osvojili svega 53 odsto, što je najgori rezultat još od rata za obe partije.

Alternativa za Nemačku je stekla nacionalni ugled sa 13 odsto, postajući tako utvrđeni politički glas na krajnjoj desnici, što je nešto što su nemački lideri obećali Evropi da se neće dogoditi. Nekoliko stranaka se nedavno suočilo sa perspektivnom nestanka, uključujući Slobodne demokrate (FDP) koje su se u septembru vratile sa ivice nestanka, i Bavarske hrišćanske socijaliste (CSU), koji su u septembru gledali u ponor, jedva izbegavši neuspeh da pređu cenzus od 5 odsto glasova potrebnih za prisustvo izborne liste u nacionalnoj legislaturi – Bundestagu.

Ovo su stvari koje ne bi trebalo da se događaju u Nemačkoj, ali se događaju. Mlađe glasače i glasače svih generacija na istoku (bivša Nemačka demokratska republika) jednostavno ne zanima šta ,,bi trebalo“ da se događa. Ljuti su zbog masovne imigracije iz krajeva izvan Evrope, erozije javnog obrazovanja i infrastrukture, dvosmernog sistema rada koji mlađim radnicima uskraćuje privilegije njihovih roditelja, kao i zbog plaćanja za programe Evropske unije.

Ova ljutnja bi mogla da deluje čudno autsajderima s obzirom na to da Nemačka danas uživa nivo zaposlenosti, javnih usluga i prosperiteta koji nadmašuje čak i očekivanja drugih evropskih zemalja. Međutim, mnogi nemački glasači su jednostavno umorni od istog starog političkog rukovodstva. Iako široko poverenje u Angelu Merkel ostaje visoko nakon 12 godina na vlasti, entuzijazam za još jedan njen kancelarski mandat je nizak, pa i veoma nizak među članovima SPD.

ČETIRI POUKE ZA AMERIKANCE
Amerikanci koji posmatraju ovaj proces bi morali da imaju četiri stvari na umu. Prvo, kako nema precedenta o partijskom referendumu povodom koalicionog sporazuma, predviđanje ishoda je slično šibicarenju.

Drugo, vođstvo SPD je nevoljno prihvatilo ovo referendumsko kockanje, pošto je svesno da partijsko članstvo ne želi obnovljenu ,,Veliku koaliciju“. Zato je referendum glasanje o poverenju Martinu Šulcu, koji se pokazao kao promašaj na mestu lidera partije. Štaviše, referendumi su često politički manevri visokog rizika jer generišu negativnost. ,,Da-ne“ opcije ohrabruju frustracije i bes među glasačima, ne primoravajući ih da biraju alternative i njihove posledice (kako što je ,,bregzit“ demonstrirao).

Treće, mnogi članovi SPD su veoma frustrirani i ljuti. Oni trenutne partijske lidere video kao blede senke prošlih veličina kao što su Vili Brant ili Helmut Šmit. Oni veruju da su dva perioda provedena u koalicionim vladama kao ,,prateća violina“ pod vođstvom Angele Merkel bili razorni za identitet SPD, kao i njenu koheziju i moral. Njih vređa zadiranje u tradicionalno biračko telo SPD, koje dolazi i od levice i od desničarske Alternative za Nemačku, što objašnjavaju godinama provedenim u koaliciji.

Više od svega drugog, oni vide Angelu Merkel kao toksičnu za njene političke partnere (uključujući CSU i FDP). Mnogi članovi SPD – a naročito omladinskog krila JUSOS – smatraju da su njihovoj partiji potrebne godine u opoziciji kako bi obnovila svoj smisao i privlačnost kod birača. Učeći na primeru izbora Džeremija Korbina u Partiji rada Ujedinjenog Kraljevstva, JUSOS poziva mlade ljude izvan partije da kupe kratkoročno SPD članstvo samo kako bi mogli da glasaju ,,ne“ na referendumu.

Četvro, partijsko članstvo u Nemačkoj nema adekvatan analog u Americi. Članovi SPD koji će odlučiti o sudbini koalicionog sporazuma doslovno drže sve u šaci. Oni plaćaju solidan novac iz godine u godinu kako bi izrazili svoj lični identitet kao socijaldemokrate. To nije pitanje političkog oportunizma nego uverenja. Članovi SPD koji plaćaju članarinu i poseduju partijske knjižice veoma ozbiljno shvataju istoriju i misiju njihove stranke.

Oni su ponosni na SPD, koja je najstarija stranka u kontinentalnoj Evropi, i veruju da ona ostaje barjaktar nelenjinističke levice u zapadnom svetu. Ovo su ozbiljne stvari, a ne puko pitanje toga ko će dobiti kancelariju u kom uglu Berlina. Za mnoge tvrdolinijaše SPD, slogan je: ,,Preživeli smo Bizmarka, Hitlera, dva svetska rata, Staljina i finansijski kapitalizam, sada moramo preživeti i Angelu Merkel“.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

The National Interest