Duboka država je veoma stvarna

Doprinos raspravi na temu ,,Da li stvarno postoji duboka država” koju je pokrenuo časopis Nacionalni interes u izdanju mart/april 2018

Naravno da postoji Duboka država. Zašto je ne bi bilo? Čak i šturo razumevanje ljudske prirode nam govori da se vlast kvari ili što bi lord Ekton rekao: Kada je vlast koncentrisana i utvrđena – biće zloupotrebljena; kada je koncentrisana i utvrđena u tajnosti – biće zloupotrebljena u tajnosti. To je duboka država.

MENADžERSKA REVOLUCIJA
Džejms Bernam je to predvideo. Američki filozof i politički teoretičar (1905–87), u početku trockista, a zatim vodeći konzervativni intelektualac, napisao je 1941. godine da veliki politički proces tog doba nije bila borba između kapitalizma i komunizma. Zapravo je bio uspon nove „menadžerske“ klase koja je sticala prevlast u biznisu, finansijama, organizovanom radu i vladi. Ova, kako ju je on nazivao ,,nadolazeća menadžerska revolucija”, naići će na otpor, ali će biti nedodirljiva za protivničke odgovore.

Kako su menadžerske elite sticale sve više moći, često upražnjavane na suptilan i nevidljiv način, upotrebljavali su je tako da se sve dublje ugrađuju u pore američkog društva, kako bi mogli da se zaštite od onih koji žele da ih raskrinkaju.

Nigde ova menadžerska elita nije tako jaka, ukorenjena i zaštićena u svojoj tajnosti kao što je u onome što je Dvajt Ajzenhauer nazvao vojno-industrijskim kompleksom, dodatno osnaženim obaveštajnim i drugim bezbednosnim službama. Tu se američka neumorna težnja za hegemonijom spaja sa vojnim proizvođačima, namerenima da isporuče oruđe za dominaciju.

Sada ne samo da imamo stojeću armiju sa stotinama hiljada trupa u pripravnosti, kao u danima Hladnog rata, već imamo i trajne ratove, od kojih danas traje njih devet, a nijedan se ne vodi uz prikladno odobrenje Kongresa. Eto koliko se moć učvrstila, koliko je menadžerska revolucija osnažila i kako duboka država opstaje.

Malo ko iz javnosti zna šta se zaista desilo sa navodnom Trampovom kampanjom o „dosluhu“ sa Rusijom, i kako je istraga o ovim uznemirujućim navodima iznikla. Ali znamo da smo videli duboku državu u akciji.

Znamo da su američke agencije objavile dokument „Procena obaveštajne zajednice“ u kom se govori da su Putin i Rusija stajali iza puštanja sramotnih mejlova demokrata sa namerom da pomognu Trampu na izborima. Ali isto tako znamo da to nije bila „procena obaveštajne zajednice“ (umetnički termin koji označava proces široke obaveštajne analize), već rad jedne kontrolisane radne grupe.

Kao što je rekao Skot Riter, bivši obaveštajac Korpusa marinaca i službenik za kontrolu naoružanja, „ovo namerno pogrešno prikazivanje udruženog poduhvata ruskih obaveštajnih službi baca senku na održivost analize koja podupire procene i zaključke iznutra”. Sa druge strane, dokument je sadržao suviše tvrdnji i suviše malo dokaza. Čak se i Njujork tajms u početku podsmevao izveštaju, ukazujući na nedostatak „tvrdih dokaza“ i tvrdnje tipa „samo nama treba verovati“.

SABOTAŽA TRAMPOVE POLITIKE PREMA RUSIJI
Imamo sve razloge da verujemo da je nepotvrđeni sramotni izveštaj o Trampu, koji je platila Demokratska stranka i izborna kampanja Hilari Klinton (a do kojeg je na kraju došao FBI) iskorišćen za dobijanje nacionalno-bezbednosnog naloga kako bi vlada mogla da špijunira Trampovu izbornu kampanju.

Znamo da FBI nije bio dovoljno čvrst prema Klintonovoj u istrazi o njenom neodgovornom upravljanju mejlovima, a zatim smo saznali i da je najviši zvaničnik FBI, inače uključen u  obe istrage (o Hilari i o Trampu i Rusiji) zapravo imao simpatije prema Klintonovoj i izrazio interes da uradi sve što može ne bi li sprečio Trampov dolazak na vlast.

Isto znamo da je svojoj ljubavnici privatno rekao da je, iako je smatrao da Tramp ne može da pobedi, osećao potrebu da ,,osigura” sprečavanje takvog ishoda, jer se “plašio da dopusti tu vrstu rizika.“ Znamo da se o ovim pitanjima raspravljalo u kancelariji zamenika direktora FBI Endrjua Mekejba.

Dalje znamo da je bivši šef FBI Džejms Komi preko posrednika objavio razgovore sa predsednikom iz Ovalnog kabineta koji Trampu ne idu u prilog. Znamo da je to uradio kako bi pokrenuo imenovanje nezavisnog istražitelja, potencijalne smrtonosne pretnje bilo kojem predsedniku – naročito ovom slobodoumnom milijarderu.

Možda i najvažnije je to što znamo je da je sve ovo imalo za cilj da suzi manevarski prostor predsednika u provođenju politike koju je zagovarao na izborima, i koja je nesumnjivo doprinela njegovoj pobedi. A to je bilo njegovo obećanje da će raditi na poboljšanju odnosa između Sjedinjenih Država i Rusije. Izgledi za ovakvu diplomatsku inicijativu sada su ravni nuli. Tramp je po tom pitanju izgubio. Duboka država je pobedila.

Ovaj članak je doprinos raspravi na temu ,,Da li stvarno postoji duboka država” koju je pokrenuo časopis Nacionalni interes u izdanju mart/april 2018. godine. 

 

Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ

 

National Interest