Otac Jovan jedini čuvar bogomolje u kosovskom bespuću

,,Nadam se da će mi naši vernici, ma gde da su, pomoći da istrajem u ovoj borbi da moja Sveta Petka zaživi u najlepšem svetlu”

Mada je u Crkvi Svetog apostola Jovana u Sočanici kod Leposavića, gde je svojevremeno došao iz okoline Lazarevca, imao ,,udoban” monaški život i sve što je potrebno da se potpuno posveti Bogu, otac Jovan se nijednog trenutka nije dvoumio kada mu je pre šest godina vladika raško-prizrenski Teodosije ponudio da pođe u opustelu Ceranjsku Reku kod Leposavića u podnožju zloglasne Bajgore, u potpuno albanskom okruženju, obnovi i oživi tada totalno zapuštenu i porušenu Crkvu Svete Petke.

Borio se svih ovih godina otac Jovan svojski i junački i uspeo je da u bespuću bez vode, struje, puta i igde ičega obnovi svetinju koju sada, posebno leti kada je put do Ceranjske Reke nešto prohodniji, posećuje sve više vernika i putnika namernika…

— Nije mi bilo svejedno kada sam pre šest godina sam došao u Ceranjsku Reku, bojao sam se pripadnika OVK sa Bajgore, dešavalo se da iz straha po celu noć ne zaspim… Ali, hvala bogu, sa komšijama Albancima nisam imao nikakvih problema, čuvaju okolo stoku, pa često navrate da popričamo… Jedan mi je prošle godine besplatno poorao vrt. Ne mogu da grešim dušu, ništa mi nažao nisu učinili, nadam se da će tako biti i ubuduće – uveren je otac Jovan.

Pomogla mu je njegova Raško-prizrenska eparhija, uvek je imao i puno razumevanja kod vladike Teodosija, ali se i sam trudio da uz pomoć dobrih ljudi, mahom vernika iz ovog kraja, ali i iz drugih delova Srbije i iz dijaspore, ulepša svoju crkvu i bar malo promeni život u učmaloj i uglavnom napuštenoj Ceranjskoj Reci…

— Radostan sam što crkva konačno lepo izgleda i što u njoj nesmetano možemo da se molimo Bogu, sam sam u bogomolji, tek ponekad dođe poneko iz Sočanice ili Leposavića i ulepša mi molitvu. Žao mi je što nema više monaha i što, ako ne računamo Albance koji ovuda prolaze, danima ne sretnem čoveka… Bilo je i teških dana, jedne zime svi su mislili da sam se smrzao u snegu, pa su krenuli u moje spasavanje, mačak Brka bio mi je tada jedini drug i podrška… Srećom sve se dobro završilo – priča nam ovaj hrabri ,,monah-graničar” i skromno nam se i sremežljivo, uz prisustvo igumana manastira Vračevo, oca Vasilija, žali da su mu uslovi za život loši…

— Žao mi je i što nakon šest godina još nemam pristojan smeštaj, niti prostoriju, odnosno neku vrstu manjeg konaka, u koju bih primio one koji ovamo dođu. Struju sam privremeno doveo kablom koji su mi kupili dobri ljudi iz jedne lovačke kuće u susednom selu, problem je voda, nemam ni kanalizaciju – priča otac Jovan, dok stoji ispod prozora zatvorenih šatorskim krilima, ceradama i ćebadima…

Kaže, nije mu lako ,,u ovoj pustinji”.

— Mogao bih da odem, ali mi ne pada na pamet da crkvu koju sam obnovio ostavljam samu i sve što sam godinama obnavljao prepustim na milost i nemilost zubu vremena i onima koji nam ne misle dobro – kaže naš sagovornik.

UZDA SE U POMOĆ VERNIKA
Boriću se za vodu, struju, kanalizaciju, konak, još nekog monaha – iskren je naš sagovornik. – Nadam se da će mi naši vernici, ma gde da su, pomoći da istrajem u ovoj borbi da moja Sveta Petka zaživi u najlepšem svetlu.

 

Autor Miroljub Nićiforović

 

Izvor Večernje novosti, 16. februar 2018.