Kako je postavljena i rasla klintonistička bomba na Bliskom istoku

Da li je moguće zatvoriti poglavlje neoliberalnog imperijalizma i omogućiti normalne odnose između država?

U kampanji za drugi predsednički mandat Bil Klinton je učinio nešto što je Njujork tajms istakao kao „retko okretanje spoljnoj politici u kampanji“. U predizbornom nastupu u Detroitu krajem 1996. on je pozvao na „širenje članstva NATO državama bivšeg sovjetskog bloka“ do proleća 1997. Tako je otkrio da neće poštovati dogovor o neširenju NATO, ali i usmerio novo doba američke spoljne politike zasnovano na hegemoniji opravdanom američkom izuzetnošću („Novi američki vek“). Ova filozofija je dovela do Klintonove odluke o agresiji pod okriljem NATO na Srbiju, a kasnije sličnog intervencionizma njegovih naslednika u državama širom sveta.

Širenje NATO nije bilo toliko radi očuvanja ove bespredmetne organizacije, već radi njenog korišćenja za uvlačenje Evrope u homogeni vojni poredak. Taj proces, kojim su neoliberalni globalisti instrumentalizovali vojnu silu SAD, otvoren je na samitu NATO u Rimu 1992. godine, kada je proklamovano da će „transatlantska zona biti sve više građena na mreži međupovezanih i uzajamno podržavajućih institucija NATO, OEBS, Evropska zajednica, zapadna EU i Savet evrope“.

KLINTONIZAM NA BLISKOM ISTOKU
Američki neoliberalni globalisti započeli su svoj pohod na Bliskom istoku. Uz pritisak Bila Klintona, Izrael i politički predstavnici Palestinaca su 1993. godine potpisali Sporazum o principima privremene samouprave (Sporazum iz Osla). Sporazum iz Osla postavlja okvir za odnose između Izraela i buduće palestinske države, gde Izrael pristaje na povlačenje svojih vojnih snaga iz okupiranih Pojasa Gaze i Zapadne obale i obrazovanje palestinske vlasti, koja bi preuzela upravu na tim teritorijama, uključujući i sopstvene teritorijalne vode.

Pojavila se (neplanirano) mogućnost da buduća palestinska država bude stabilna. U pomorskom pojasu Gaze otkrivene su rezerve prirodnog gasa i palestinska vlast je u novembru 1999. godine potpisala pismo o nameri sa britanskim gigantom British Gas (BG Group) o istraživanju priobalja. Potvrđena su nalazišta u dva polja (Gaza Marin 1 i 2). U septembru 2000, u nedelji u kojoj je počela Druga intifada, potpisan je ugovor o razvoju potvrđenih polja, kojim je British Gas preuzeo finansiranje i upravljanje njihovim razvojem i upravljanje objektima, za 90 odsto prihoda, a Palestinci je trebalo da dobiju 10 odsto i garantovan pristup dovoljnoj količini gasa za svoje potrebe. Prvobitni predlog eksploatacije predviđao je prodaju gasa Egiptu, gde bi se vršila prerada u tečni prirodni gas za izvoz, ali cena gasa nije dogovorena. Izraelska električna korporacija takođe je izrazila interes za kupovinu gasa, ali opet je cena bila problem. Tokom 2001. godine tehnički pregled je preporučio razvoj terena i gasovoda i iste godine kompanija Noble Energy iz Hjustona i njen izraelski partner Delek Group su pred izraelskim sudom podneli tužbu protiv BG Group kako bi osporili oblast licence izdate od palestinske vlasti. Sud nije presudio zato što je izraelska vlada izjavila da je to jednako „ničijoj vodi“. Palestinska uprava je 2002. godine odobrila plan razvoja, prema kojem bi se gas isporučivao Izraelu.

Izrael se u tom periodu, zbog brzog rasta ekonomije, tražnje za fosilnim gorivima i loših odnosa sa naftom bogatim susedima, suočio sa nestašicom energije. Vlada Ehuda Baraka zatražila je da Izrael dobije gas iz Gaze i kontroliše prihode namenjene Palestincima kako bi sprečio da se koriste za „finansiranje terora“, uvodeći pomorsku kontrolu obalnih voda Gaze. Proglašavanjem palestinske kontrole nad prihodima neprihvatljivim, Izrael se posvetio negiranju ograničene palestinske budžetske autonomije (i suvereniteta), odnosno eskiviranju Sporazumom iz Osla.

Nad delom Sredozemnog mora u kome su polja Gaza Marin potpunu kontrolu nemaju ni Palestinska vlast u Ramali niti vlast Hamasa, koja upravlja Pojasom Gaze. Morsko područje Gaze je, prema članu XI Aneksa Sporazuma iz Osla iz 1994. godine (Sporazum iz Kaira), podeljeno na tri zone pomorske aktivnosti, sa zonom M, koja se graniči sa egipatskim vodama, i zonom K, koja se graniči sa izraelskim vodama. Nijedna zona ne prelazi 20 nautičkih milja od obale, a za eksploataciju polja su potrebni radovi izvan navedenih. Otkako je 2007. godine vlast u Gazi osvojio Hamas, mornarica Izraela je proširila kontrolu nad celim morskim područjem.

Britanski premijer Toni Bler pokušao je da izdejstvuje kompromis i 2007. godine došlo se do predloga da se gas iz Gaze isporučuje Izraelu po cenama ispod tržišnih, sa 10 odsto prihoda za palestinsku vlast, koja bi se prebacivala Banci Federalnih rezervi u Njujorku za raspoređivanje kako bi se garantovalo da se neće koristiti za napade na Izrael. Hamas je pristao da FED nadgleda sve troškove, ali izraelska vlada Ehuda Olmerta je pobedu Hamasa na izborima u Gazi isticala kao kršenje Sporazuma iz Osla i insistirala je da se „nikakve naknade ne plaćaju Palestincima“, već da Izrael isporučuje njihov ekvivalent „u robama i uslugama“. Palestinska vlast je odbila i Izrael je nametnuo blokadu Gaze, što je izraelski ministar odbrane nazvao „ekonomskim ratom“, koji će izazvati političku krizu Hamasa. Izrael je, uz saradnju Egipta, preuzeo kontrolu nad svom trgovinom u i iz Gaze, ograničavajući čak i uvoz hrane i eliminišući lokalnu ribarsku industriju.

SUKOBI IZA KOJIH JE STAJALA ENERGIJA
Palestinci ipak nisu mogli da prihvate uslove Izraela, a nakon što je Hamas sprečio udar koji su pripremali američki general Kit Dejton i funkcioner Fataha Muhamed Dahlan, Olmertova vlada je namerila da gas crpe jednostrano. Komandant izraelskih odbrambenih snaga Moše Jalon je ukazao da je Hamas „potvrdio sposobnost da bombarduje strateške gasne i električne instalacije Izraela… (i) bez sveukupne vojne operacije da se iskoreni Hamasova kontrola Gaze ne može biti bušenja“. U zimu 2008. pokrenuta je operacija Liveno olovo, osmišljena da, po rečima komandanta operacije Joava Galanta, „pošalje decu Gaze u prošlost“. Vojni cilj bio je, kako je poslanik vladajućeg Likuda Cači Hanagbi objasnio, „srušiti teroristički režim Hamasa i preuzeti sve oblasti iz koje rakete pucaju na Izrael“. Za 22 dana ofanzive, prema Amnesti internešenelu, ubijeno je 1.400 Palestinaca, uključujući oko 300 dece i stotine nenaoružanih civila, a velika područja Gaze su sravnjena do zemlje, ostavljajući stotine hiljada beskućnika i ekonomiju u ruševinama. Ni ova operacija nije postigla cilj da Izrael ostvari suverenitet nad gasnim poljima.

Vlada Benjamina Netanijahua je 2009. godine nasledila zastoj oko nalazišta u Gazi i energetsku krizu, koja je postala teža kada je u Egiptu izbilo Arapsko proleće (prekinuto 40 odsto snabdevanja gasom). Cene energije dovele su do velikih protesta. Netanijahu je, međutim, nasledio i potencijalno rešenje. U istočnom Mediteranu su otkrivane ogromne rezerve prirodnog gasa (polje Tamar 238 mlrd m3, polje Levijatan 450 mlrd m3), što je dalo razlog za optimizam. Izrael je zauzeo stanovište da je većina ovih rezervi na teritoriji Izraela i ignorisali su zahteve Libana, Sirije, Kipra i Palestinaca. Vlada Izraela je početkom 2011. najavila razvoj dva polja (oko 10 odstogasa Levijatanskog basena) u vodama blizu izraelsko-libanske granice. Libanski ministar za energiju Gebran Basil izjavio je da Liban „neće dozvoliti Izraelu ili bilo kojoj kompaniji koja radi za izraelske interese da uzme bilo koju količinu našeg gasa koji je u našoj zoni“. Najagresivnija libanska frakcija, Hezbolah, zapretila je napadima ako se gas crpi iz spornih polja. Izraelski ministar resursa je odgovorio da Izrael neće oklevati da koristi silu da zaštiti vladavinu prava i međunarodno pravo mora.

PROBLEMI NETANIJAHUOVE VLADE
Izrael je nastavio istraživanja u dva sporna polja. Netanijahuova vlada uložila je velike resurse u dronove za čuvanje objekata i u pripremu za sukobe. Uz bogato američko finansiranje, razvijen je sistem protivraketne odbrane „Gvozdena kupola“, delom dizajniran da presreće rakete Hezbolaha i Hamasa na izraelske energetske objekte. Takođe je proširena sposobnost mornarice da odbije pretnje za energetske objekte na moru. Tokom 2011. godine vršeni su vazdušni udari u Siriji uz blagoslov SAD kako bi se Hezbolahu sprečio prenos naprednih raketa, tipa protivavionske, zemlja-zemlja i kopno-brod. Do početka 2015. Izrael je pokrenuo manje polje, ali je bušenje u većem odloženo, jer američki izvođač Noble Energy nije želeo da investira u objekte koji su ugroženi od Hezbolaha i potencijalno u dometu ruske mornarice. Liban, na svojoj strani nije započeo radove, ali je tokom 2013. godine ušao u pregovore sa Rusijom kako bi privukli ruske firme da razviju libanske aktivnosti na moru, računajući da bi ruska mornarica mogla da pomogne u teritorijalnom sporu sa Izraelom.

U međuvremenu, u Siriji je vlast Bašara al Asada izdržala žestoku pretnju različitih grupa džihadista, delom zahvaljujući dogovoru o vojnoj podršci Rusije, u zamenu za ugovor na 25 godina u razvoju sirijskih potraživanja u polju Levijatan. U sporazum je uključeno i širenje ruske pomorske baze u Tartusu radi obezbeđenja većeg prisustva ruske mornarice u tom basenu. Rusko prisustvo sprečilo je Izrael da razvija depozite na koje Sirija ima pretenzije, ali, kako Rusija nije prisutna u Siriji, Izrael je ugovorio američku kompaniju Genie Energy da locira i razvija naftna polja na Golanskoj visoravni, teritoriji koju je Izrael okupirao 1967. godine. Suočavajući se sa eventualnim kršenjem međunarodnog prava, Netanijahuova vlada se pozvala na odluku izraelskog suda da je eksploatacija prirodnih resursa na tim teritorijama legalna, a istovremeno je počela da gomila svoje vojno prisustvo.

Jedini pretendent na deo Levijatana koji nije u sukobu sa Izraelom je Kipar. Kiparski Grci su bili u sukobu sa kiparskim Turcima, pa je otkriće prirodnog gasa dovelo do tri godine blokade pregovora o ostrvu. Kiparski Grci su 2014. godine potpisali ugovor o istraživanju sa Noble Energy, glavnim izraelskim ugovaračem, a kiparski Turci su to propratili potpisivanjem sporazuma sa Turskom o istraživanju svih zahteva Kipra „do egipatskih voda“. Turska vlada je uplovila sa tri broda u područje kako bi blokirala moguću intervenciju drugih imalaca zahteva Izraela i Rusije.

Geološka istraživanja ukazuju da ceo basen Levijatan sadrži 122 biliona kubnih metara prirodnog gasa. Procenjuje se, uz to, da neotkrivene naftne rezerve mogu da budu 1,7 milijardi barela i neotkriveni tečni prirodni gas 3,1 milijardu barela. Posledice klintonističke politike je da su ti depoziti do sada proizveli malo energije i koristi, ali su zato intenzivirani vojno gomilanje i tenzije u regionu.

Vremenom, Izrael je kod granice sa Gazom instalirao protivraketni sistem „Gvozdena kupola“, koji je testiran u operaciji „Povratak eha“ u martu 2012, kao četvrti vojni pokušaj da se uništi Hamas i eliminiše „sposobnost bombardovanja strateških instalacija Izraela“. „Gvozdena kupola“ je postigla 90 odsto uništenja raketa Hamasa, ali ni to nije dovoljno da se garantuje bezbednost naftnih objekata. Nedovoljan uspeh operacije „Povratak eha“ je doveo do još jedne runde pregovora, koji su opet prekinuti zbog palestinskog odbijanja da Izrael kontroliše sve energente i prihode namenjene Gazi i Zapadnoj obali. Krajem 2013. godine vlada palestinskog jedinstva je, po ugledu na Liban, Siriju i kiparske Turke, dala „koncesiju za istraživanje“. Za partnera su odabrali ruski Gazprom. Te godine Izrael se suočio sa energetskom nestašicom, koja je dovela do skoka cena struje od 47 odsto, pa je vlada razmatrala da pokrene hidrauličnu refrakciju domaćih škriljaca, ali rizik zagađenja vodnih resursa izazvao je otpor ovoj ideji i Vlada se ponovo okrenula Gazi.

Sa izgledom ulaska Gazproma da razvija palestinske depozite, Izraelci su pokrenuli petu vojnu operaciju („Zaštitna ivica“), sa dva glavna cilja: odvratiti palestinsko-ruske planove i eliminisati raketne sisteme u Gazi. Prvi cilj je ispunjen čim je Gazprom odložio realizaciju dogovora. Drugi, međutim, nije uspeo. Dva kopnena i vazdušni napad nisu uništili Hamasove rakete, niti je „Gvozdena kupola“ postigla skoro savršenu stopu presretanja, neophodnu za bezbednost energetskih instalacija.

PROTIV ZDRAVOG RAZUMA
Četvrt veka i pet vojnih operacija Izraela, uz podršku neoliberalnog establišmenta, nisu doprineli korišćenju gasa iz Levijatana. Paradoks je da je u energetskom pogledu Izrael čak više očajan, jer su drugi pretendenti pronašli partnere da ojačaju svoje zahteve. Dosadašnja nemoć da se koristi prirodni gas u istočnom Mediteranu posledica je težnje da se energetski resursi „transatlantizuju“, čemu se u funkciju stavljaju, pored sile, medijske priče i koncentracija finansijskih tokova.

U aprilu 2017. predstavnici Izraela i Kipra razgovarali su sa zvaničnicima EU o gasovodu od izraelskih i kiparskih pomorskih polja do Grčke i EU (1.300 km pod morem i 600 km kopnom, „Istočnomediteranski gasovod“). Njujorške banke Goldman Sachs i JP MorganChase, kao i firma Nobel Energy, najavili su spremnost za finansiranje izgradnje, a Evropska komisija je objavila da podržava ovaj gasovod kao alternativu za ruski Severni tok-2. Evropski komesari, kao protagonisti medijske psiho-politike, ignorisali su problem. A on glasi: zanemarujući razdor sa Izraelom oko pitanja Palestine, projekat nije ekonomski osnovan, jer bi gas isporučen tom rutom bio znatno skuplji od cena prirodnog gasa na tržištu (osim u odnosu TNG iz američkih škriljaca).

Saudijska Arabija, koja poseduje 16 odsto dokazanih svetskih rezervi nafte i lider je Organizacije država izvoznica nafte, suočena sa smanjenjem zavisnosti od nafte, odlučila se da ignoriše svoje obećanje za 2014. godinu da će smanjiti proizvodnju. Povećali su je do 2016, što je uzrokovalo drastičan pad cena nafte, održavajući bliskoistočnu naftu konkurentnom uprkos ceni koja je siromašnije članice OPEK dovela do kolapsa. Od 90-tih Saudijska Arabija je nastojala da blokira predloge energetske infrastrukture za pristup gasnom polju ispod Perzijskog zaliva, koje je severnim krajem na teritoriji Irana i južnim na teritoriji Katara (Južni Pars/Severna kupola). Radi se o najvećim rezervama gasa na svetu, a gasovod koji bi omogućio transport tih resursa mogao bi da dramatično promeni energetska tržišta. Prvi predlog gasovoda iz 2009. godine. od Katara preko Saudijske Arabije, Sirije, Jordana i Turske, odbili su pokojni saudijski kralj Abdulah i predsednik Sirije Asad. Saudijci su se suprotstavili i zato što bi gasovod omogućio EU direktan pristup jeftinom gasu. U međuvremenu, odnos Saudijske Arabije sa svojim tadašnjim saveznikom Katarom postao je nestabilan za stratešku saradnju. Zatim je predložena alternativna trasa sa Iranom kao centralnim snabdevačem prirodnog gasa. Saudijska Arabija je odlučna da spreči rast uticaja šiitskog Irana na energetskom tržištu, ali je Asad podržao ovaj gasovod. U slučaju ove trase Saudijskoj Arabiji nedostaje moć veta, koju je imala u idejnom konceptu prvog gasovoda.

NIŠTA SE NE MOŽE BEZ ASADA
Budućnost nalazišta Južni Pars/Severna kupola nije izvesna. Kako je Asad uspeo da dominira nad većinom pobunjeničkih snaga u Siriji, svaka velika infrastruktura koja koristi sirijsku teritoriju najverovatnije bi bila povoljna za Asadove saveznike, Rusiju, Iran i Irak, i iranski gasovod bi podrio prednosti Saudijske Arabije na energetskim tržištima, na kojima se takmiči sa Iranom i Rusijom, posebno u Istočnoj Aziji. Posmatrano „transatlantski“, malo je verovatno da će Evropa uspeti da iskoristi Bliski istok kao kao alternativu za rentabilno snabdevanje gasom iz Rusije.

Predsednik Tramp je u kampanji kritikovao Saudijsku Arabiju zbog uloge u finansiranju radikalnog islamizma. U međuvremenu je, naizgled, napravio zaokret i čak podržao Saudijsku Arabiju u sporu sa Katarom, inače američkim saveznikom. Trampova administracija i Saudijska Arabija ušli su u najveći dogovor o naoružanju u istoriji dve države, vredan 110 milijardi dolara. Čak je, nakon navodnog hemijskog napada na Idlib, izgledalo je da bi Trump mogao da usvoji stavove Obamine administracije, Hilari Klinton i saudijske vlade protiv Asada. Međutim, Tramp nije javno tražio odlazak Asada. Trenutno, nije izvesno da li će Tramp ići s ponovno uspostavljenim saveznikom Saudijskom Arabijom ili i dalje želi, kako je najavljivao u kampanji, da pronađe način da sarađuje sa Rusijom u Siriji. Veći udeo Irana i Rusije na tržištu energije oslabilo bi petrodolar, jer bi za promet nafte bilo potrebno manje američkih dolara i to bi uticalo na ekonomije SAD i Saudijske Arabije, ali taj uticaj je ipak samo na strateškom nivou. Petrodolar ima veliku ulogu u snazi američkog dolara od kraja zlatnog standarda, ali je samo jedan činilaca koji doprinose snazi i stabilnosti američke privrede, dok Saudijska Arabija ima ogromne rezerve ugljovodonika i ne može biti skrajnuta iz globalne trgovine fosilnim gorivom.

NARUŠEN KONCEPT GLOBALNE HEGEMONIJE
EU je jedno od najvećih tržišta prirodnog gasa. Glavni učesnici u borbi za to tržište su Rusija, Norveška, Azerbejdžan, Katar i od nedavno SAD, sa skupljim tečnim gasom iz škriljaca. Glavni dobavljač tržišta EU od 60-tih, Holandija, ozbiljno je ograničila proizvodnju iz svog najvećeg gasnog polja Groningen. Radi se o jednom od najvećih svetskih gasnih polja, koje eksploatišu Shell i ExxonMobil, kompanija u kojoj je izvršni direktor bio Reks Tilerson, državni sekretar SAD.

Holandsko smanjenje proizvodnje eksponira stratešku dilemu EU nakon 2009. godine, kada je državno gasno preduzeće Ukrajine nezakonto umanjilo dopremu ruskog gasa državama EU, podstaknuto uticajem SAD da se podrije veza Rusije i EU. Evropska komisija se posvetila traženju alternativa za ruski gas. Kao mogući projekat, prvo je podržan Vašingtonu prihvatljiv Južni gasni koridor. Taj gasovod bi iz gasnog polja BP u azerbejdžanskom delu Kaspijskog jezera išao od Azerbejdžana, preko Gruzije i Turske prema Grčkoj, Albaniji i Italiji do južne Evrope. Projekat podrazumeva troškove od 42 milijarde dolara (Severni tok-2 košta oko 9,5 milijardi i ne zavisi od nestabilnih zemalja poput Gruzije ili Turske, koja trenutno ima sporove sa EU). Produžetak Gazpromovog gasovoda Turski tok do granice sa Grčkom nije siguran za odobrenje EU iz političkih razloga, ali se azerbejdžanska opcija suočava sa rizikom da Gazprom iskoristi svoju tržišnu poziciju za cenovni rat ukoliko bi Azerbejdžan napravio preterani otklon od Rusije. Sa manjom proizvodnjom Holandije, adekvatnost snabdevanja postaje važnija od blokiranja ruskog gasa po svaku cenu.

Sa rastućim neprijateljstvom Trampove administracije prema Iranu i jednostranim priznavanjem Jerusalima za glavni grad Izraela, prostor za sukob na Bliskom istoku se širi. Trenutno je naizgledniji između Izraela i Libana zbog nerešenih pretenzija u libanskim teritorijalnim vodama, što bi američki establišment podržao diskretno a Saudijska Arabija otvoreno ekonomskim sankcijama Libanu. U tom svetlu, ruska odluka da se potpiše sporazum o vojnoj saradnji sa Libanom, a ujedno i to da je velika ruska energetska kompanija Novatek dobila prava na bušenje naftnih i gasnih sirovina u Libanu, ima širi kontekst. Ubacivanjem svog vojnog i energetskog prisustva, Rusija je u ovom trenutku jedina prepreka za novi bliskoistočni rat.

BLISKOISTOČNI IZAZOVI EU
Temelj bliskoistočnog saveza SAD/VB sa zalivskim monarhijama 2011. godine protiv Libije, Sirije, Irana i većinski šiitskog Iraka bila je sposobnost zalivskih monarhija da podignu ogromne horde terorista. Ovo se otkrilo iz dopisa američke vojne obaveštajne agencije (DIA, čiji je šef bio general Majkl Flin, koji je na žestokom udaru neoliberalnih globalista), deklasifikovanog 2012. godine, u kome se navodi: „Ako se situacija razvije, postoji mogućnost uspostavljanja objavljene ili neobjavljene selafitske kneževine u istočnoj Siriji, i to je ono što snage podrške opoziciji u Siriji žele, da bi se izolovao sirijski režim, koji se smatra strateškom dubinom šiitske ekspanzije.“ Dopis DIA objašnjava i ko su te „snage podrške“: „Zapad, zemlje zaliva i Turska podržavaju opoziciju; dok Rusija, Kina i Iran podržavaju režim“. Salafitska kneževina postala je Islamska država, uz pomoć globalista poput senatora Džona Mekejna, i bila je korišćena za pritisak na vladu Sirije, a danas i kao izgovor za okupaciju sirijske teritorije od strane američke vojske. SAD izjavljuju da je ISIS manje-više poražen, ali su među još aktivnim militantima u Siriji i borci ISIS posebno u severnoj Siriji, gde se ne razlikuju ni po ekstremnoj ideologiji ni po državama iz kojih dobijaju sredstva i oružje.

Delom upravo pod pritiskom bliskoistočne krize, EU je suočena sa unutrašnjim izazovima usled regionalnih interesa, terorizma, pritiska migracija, protekcionizma i društvenih i ekonomskih nejednakosti. Da bi, kao organizacija, odgovorila na ove izazove i građanima obezbedila stabilnost, organi EU (Evropski savet, Evropski parlament i Evropska komisija) i lideri članica preostalih posle Bregzita su proklamovali: „Mi ćemo delovati zajedno, različitim tempom i (različitim) intenzitetom gde je neophodno, krećući se u istom pravcu, kako smo činili u prošlosti, u skladu sa ugovorima i otvorenih vrata za one koji žele da se pridruže kasnije“. [Evropski savet, Rimska deklaracija, 25. mart 2017, para 4.]

Koncept Evrope u dve brzine sadrži unutrašnji izazov, jer je, s jedne strane, čvrsto integrisano, stabilno i dobro stojeće na Zapadu, a s druge, manje stabilno, siromašnije i donekle manje demokratsko na istoku kontinenta. Ova mogućnost je osim toga suprotna prihvaćenim posvećenostima evropskih integracija.

Kao novi šef izvršne vlasti SAD, Donald Tramp se na Bliskom istoku suočio sa dostignućima klintonizma, odnosno posledicama sistemske primene prevara, tajnih operacija, ucena, korupcije, neprincipijelnosti i kršenja međunarodnog prava i načela u spoljnoj politici, započetih širenjem NATO u Evropi, agresijom na SR Jugoslaviju, a nastavljenih intervencijama i prevratima na Bliskom istoku i severu Afrike. Na Bliskom istoku i Mediteranu, u osnovi problema je to da su SAD i njeni saveznici Izrael i Saudijska Arabija podsticali, tolerisali i čak koristili određeni nivo nestabilnosti kao metod, ali im ne odgovara rezultat u vidu trajnog stanja pobune, posebno zbog tendencije da u jednom trenutku prevaziđe prvobitno zamišljene okvire.

ŠTA MOŽE DONALD TRAMP?
Po učinku, klintonizam je politika globalnog teritorijalnog imperijalizma. Ovaj koncept odlikuje nemilosrdni oportunizam i odsustvo empatije (nekad do nivoa sociopatije) establišmenta stasalog na idealu hedonizma i gnušanja prema tradicionalnom društvenom redu. Primer moralnog profila lidera takve politike demonstrirao je bivši britanski premijer Toni Bler, najbliži saveznik Bila Klintona u globalnoj politici. Na panel diskusiji o populizmu Bleru (moderatoru) se obratio bivši direktor kampanje Bregzita rečima: „Morate da počnete da prihvatate osnovna načela šta je javnost rekla i stvarno slušate šta su rekli, u ovom slučaju na referendumu“. Bler, evrocentrista i neoliberalni globalista, je odgovorio: “Znate, ja razumem šta govorite. Možda ste u pravu u onome što govorite, ne znam“. Ovakav odgovor, direktno protiv sopstvenih javnih nastupa u kojima je bio strasno protiv Bregzita, pa čak zagovarao da se rezultat referenduma o Bregzitu ne mora poštovati, otkriva politički manir: da je u politici učestvovao, ne nužno i sa uverenjem ni argumentima, nego medijskom-psihopolitičkom kontrolom građana, koju su neoliberali nazvali „liderstvo“.

Neoliberalni globalistički intervencionizam preko NATO danas je pojmovno krije iza „policije stabilnosti“ (posvećenost Alijanse stabilnosti projekta, povećavajući sposobnost da sprovede aktivnosti u tom smislu kao odgovor na trenutnu i buduću bezbednost). Radi se praktično o odvraćanju i načinu upravljanja nepoželjnim promenama u Evropi, posebno u Grčkoj i na obodima Istočne Evrope. Poput postupanja u okupiranim zemljama, samit NATO u Rumuniji proklamuje: „U toku je nekoliko napora kako bi se pomoglo u ispunjavanju praznine na međunarodnom nivou. UN, OEBS, EU svi rade na različite načine da generišu kapacitete za raspoređivanje jedinica civilne policije u kratkom roku“.

Zbog uzurpacije odlučivanja neizabrane briselske administracije u odnosu na izabrane nacionalne vlade, sa birokratama EU je već u sukobu mađarski premijer Viktor Orban. On je ubacio novi izazov funkcionisanju EU kakva je danas tako što je bio domaćin šestom samitu Kine i Centralne i Istočne Evrope (16+1) sa kineskim premijerom Li Kećiangom. Ovaj događaj je možda seme podele unutar EU između federalne, koju je zagovaraju Francuska i Nemačka, a vodi Brisel, i slobodnih država po modelu Mađarske, Austrije, Poljske, Češke i uglavnom istočnih članica EU.

Evropska stvarnost, od Portugala do Ukrajine, su birokratizam, loše upravljanje, korupcija i – propaganda. Lako je prozreti da se radi o igri hegemonije, kroz kontrolisanje Evrope. Najeksponiraniji činilac u tome je Džordž Soroš i njegova subverzivna nvo Fond za otvoreno društvo. Evropske akademske institucije i mediji decenijama su već manipulisani i konvertovani. Ovi sistemi se, osim toga, moraju prepoznati kao poželjni za zajmodavačku elitu. Da Grčka nema dug, kako bi gomilali ekstra bogatstvo i finansijsku moć frankfurtski ili luksembursški bankari? U tom svetu prosečni građani Grčke, Rumunije i širom Evrope mogu da prepoznaju pravi teror i tiraniju u ovom svetu. To bi bio preduslov da se zainteresuju i organizuju da uspostave kontrolu nad kreatorima politika u sopstvenoj državi, a zatim i nad kontrolom iz inostranstva.

Medijska psiho-politika od 1992. sve više zavisi od kombinovanja propagande sa mekom i tvrdom silom, a sve manje od demokratske volje i razuma. Predsednik SAD, kao šef izvršne vlasti države koju su podrili neoliberalni globalisti, je zato pred istorijskim izazovom. Ako na američkom modelu razobliči metode globalnih opsenara i njihovih lokalnih čauša širom sveta, zatvoriće poglavlje neoliberalnog imperijalizma i omogućiti normalne odnose saradnje između država. U suprotnom će, dok se istorija ne postara na svoj način, našu, evropsku i globalnu svakodnevicu nastaviti da oblikuju porivi nezajažljivih globalističkih upravljača.