Зашто је набавка хеликоптера Ми-35 из Белорусије прави избор

У сукобима против герилских, терористичких и побуњеничких група, хеликоптери на бази Ми-24 су практично незамењиво средство

Министар одбране Александар Вулин борави данас и сутра у званичној посети Минску и Москви, како би са колегама-домаћинима разговарао о унапређењу војне сарадње Србије са Белорусијом и Русијом. Осим што ће, у светлу скорашњих хапшења Американаца који су шпијунирали Генералштаб, додатно фрустрирати америчку амбасаду и дати нове поводе за ламент над ,,растућим руским утицајем“, ова посета би могла да резултује и новом туром испорука руског наоружања Војсци Србије.

О томе ових дана пишу ,,Вечерње новости“ које, позивајући се на своје неименоване изворе, у чланку под насловом ,,Купујемо ‘убице тенкова’ од Белорусије“, наводе да је ,,план државног и војног врха да се у Ратном ваздухопловству нађе најмање шест хеликоптера типа Ми-35“. У тексту се даље саопштава да постоје две могућности: ,,једна је да се купи модернизована верзија Ми-24 која носи ознаку Ми-35, […] а друга алтернатива је хеликоптер Ми-35, који је у саставу армије Руске Федерације“.

Иако је из овога јасно да се ради о некој од варијанти легендарног совјетског вишенаменског борбеног хеликоптера Ми-24 (НАТО ознака ,,Hind“), збуњује погрешна употреба ознака. Наиме, Ми-35 је извозна варијанта хеликоптера Ми-24В (који представља модернизацију Ми-24 с краја седамдесетих година прошлог века), док је ,,Ми-35 који је у саставу армије Руске Федерације“ у ствари Ми-24ВМ са извозном ознаком Ми-35М, што је доста темељнија и новија (2005) модернизација. Тако да се у суштини дилема своди на Ми-24В (Ми-35) из Белорусије или Ми-24ВМ (Ми-35М) из Русије.

До разрешења ове дилеме (као и до званичне потврде читаве ове приче) мораћемо да сачекамо макар до повратка министра Вулина, али није на одмет већ сад разјаснити контекст и поједине аспекте набавке ових хеликоптера. Најпре, идеја о опремању војске хеликоптерима за противоклопну борбу стара је макар колико и модернизација Војске Србије, а нарочито је вешто коришћена 2006. и 2007. као аргумент за (само)уништавање оклопних капацитета војске избацивањем више од 700 тенкова Т-55 из употребе.

Тада се, у складу са доктрином ,,мања-професионалнија-модернија војска“, говорило како је за војску малтене терет да одржава 1.500 тенкова разних типова, него ће будуће ударне формације Војске Србије бити тежишно сачињене од мањег броја модернијих тенкова М-84 подржаних борбеним хеликоптерима. И све би то можда било и добро да је уопште постојала озбиљна намера формирања било каквих капацитета војске, а камоли хеликоптерских, и то оних борбених. То се, као што сви знамо, није десило, а од свега наведеног војска је, под диригентском палицом ДС-а, постала једино ,,мања“.

Срећом, данас је однос државе према војсци доста одговорнији, па вест о набавци Ми-35 (након већ набављених Ми-17 и уговорених Х145М) долази као ново сведочанство да се улажу реални напори у опремање наших оружаних снага хеликоптерима, као неизоставним елементом сваке модерне војске. Али какав је уопште хеликоптер Ми-35?

Како смо већ рекли, Ми-35 је извозна варијанта хеликоптера Ми-24В, машине која је због свог робусног дизајна и респектабилног арсенала позната по надимку ,,летећи тенк“. Доследно свом надимку, овај хеликоптер је солидно оклопљен – његов труп, као и титанијумске елисе отпорни су на дејства муниције калибра 12.7 mm из свих углова, док је кабина смештена у титанијумску чауру и покривена непробојним стаклом ради додатне заштите за посаду. Упркос тешком оклопу, овај хеликоптер је са максималном брзином од скоро 340 km/h до 1986. године важио за најбржи на свету.

Ипак, главни адут ове летелице јесте њено разноврсно наоружање. Тако Ми-24В на носу испод кабине у стандардној конфигурацији носи вишецевни ротациони митраљез калибра 12.7 mm типа ,,Јак-Б“, мада постоје и варијанте са фиксираним двоцевним аутоматским топом калибра 30 mm или покретним двоцевним аутоматским топом калибра 23 mm. На скраћеним крилима са по три носача убојних средстава могу се монтирати додатни контејнери са аутоматским топовима, бомбе масе до 500 kg, саће са невођеним ракетним зрнима и вођене противоклопне ракете 9К114 ,,Штурм“ домета 5 километара. Како Ми-24 има и транспортни део, у који може стати осам војника у пуној ратној опреми или четири лежаја са рањеницима, на сво ово наоружање могу се додати и бочни лаки митраљези за дејство из транспортног дела.

Са друге стране, Ми-24ВМ (Ми-35М) руских оружаних снага поседује сличне, али и унапређене карактеристике. Софистицирани опто-електронски, нишански и навигациони системи, као и напредна сензорика, чине га убојитим у ноћним и условима смањене видљивости, а поред ракета ,,Штурм“, овај хеликоптер може користити и модерније противоклопне ракете ,,Атака“ домета шест километара и повећане прецизности и пробојности.

Иако је, условно речено, Ми-35М ,,бољи“, било који од два поменута модела би у многоме допринео развоју оперативних капацитета Војске Србије. Оба хеликоптера се ефикасно могу користити за подршку копненим јединицама, противоклопна дејства, десантирање специјалних јединица, евакуацију рањеника и извиђање. Поврх свега тога, увођење оваквих летелица у инвентар наших оружаних снага створило би потребне предуслове за обуку нових кадрова пилота, и то за нове, комбиноване оперативне сценарије за какве наша војска до сада није могла да се припрема.

Посебно је значајна улога блиске ваздушне подршке копненим јединицама, за шта наша војска тренутно не поседује адекватно средство упоредиво са Ми-24. Примери актуелних сукоба у свету, борбена искуства из наше ближе историје, као и потенцијалне безбедносне претње по нашу земљу намећу закључак да је поседовање оваквих борбених платформи веома важно. У сукобима ниског интензитета против разних герилских, терористичких и побуњеничких група, хеликоптери на бази Ми-24 су практично незамењиво средство, способно за муњевиту неутрализацију било које упоришне тачке.

На нашим просторима то се показало када су, у јавности мало познатој операцији, припадници ЈСО крајем јуна 1998. употребом два хеликоптера Ми-24 разбили опсаду албанских терориста око села Кијева на путу Приштина-Пећ. Познатије од тога, хеликоптери овог типа су, уз авионе Су-25, имали пресудну улогу у одбрани Македоније од албанских терориста 2001. године, а посебно су се истакли у дејствима код Тетова, Арачинова и Радуше. Оперативна искуства су показала да су Ми-24 подједнако поуздани и у урбаним, и у руралним срединама и да остављају снажан психолошки ефекат на противнике.

Према томе, набавка ових хеликоптера несумњиво ће допринети развоју способности наше војске и представљаће додатни фактор одвраћања за евентуалне агресивне намере појединих регионалних актера који нас окружују, нарочито у нашем турбулентном јужном сектору.