Sudbonosni izbori u Italiji

Ukoliko evroskeptične stranke dobiju većinu i nekako uspostave koaliciju, Italija bi mogla da se suoči sa referendumom o izlasku iz evrozone

Italijani 4. marta idu da glasaju za novi parlament. Sudeći prema anketama javnog mnjenja, vrlo je verovatno da se trenutna koalicija, vođena levocentričnom Demokratskom partijom (PD) neće vratiti u kabinet. Iako je vlada pod vođstvom PD-a oborila deficit, stabilizovala bankarski sistem, vratila ekonomski rast i odgrizla dobar deo strukturne nezaposlenosti, deluje da su italijanski glasači spremni za promene. Ukoliko evroskeptične stranke dobiju većinu i nekako uspostave koaliciju, Italija bi mogla da se suoči sa referendumom o izlasku iz evrozone, što bi bio ishod koji bi potpuno zakomplikovao javni dug, koji prelazi 3,2 triliona evra, što je ekvivalent 130 odsto državnog BDP-a. Ovakav razvoj događaja bi nesumnjivo zamutio i evropska i svetska tržišta.

Glavne partije koje se takmiče na izborima ove godine su PD, Pokret 5 zvezdica (M5S), Severna liga, Forca Italija, Slobodni i jednaki, kao i Braća Italije. Glavna izborna pitanja su migracija, generalne podele u radnoj snazi između mladih, vezanih za honorarne i privremene poslove, i stariju generaciju, koja radi puno radno vreme i prima penzije, ali koja je generalno ifrustrirana onim što mnogi vide kao korumpiranu i nedostojnu politčku klasu. Imigracija je verovatno na vrhu spiska problema, delimično zbog obelodanjene pucnjave u kojoj je ubijeno 5 migranata početkom februara. Štaviše, Italija je prva stanica za mnoge izbeglice iz Afrike; procena je da ih je 600 hiljada došlo od 2014.

MOŽE LI POKRET PET ZVEZDICA DO VLASTI?
M5S vodi u anketama, a njen kandidat za premijera, Luiđi di Majo, vodi energičnu kampanju. Međutim, njegova stranka je obeležena brojnim skandalima i nedostatkom iskustva (nikada nisu formirali nacionalnu vladu). Ipak, M5S širom zemlje ima podršku bezmalo 30 odsto potencijalnih birača. Takođe dobija podršku sa juga zemlje, kao i podršku mladih, frustriranih privrednim sistemom, za koji smatraju da im je suprotstavljen. Partija je protiv EU, protiv establišmenta, protiv imigracija i protiv štednje. U prošlosti su se zalagali za referendum o izlasku iz evrozone, veću demokratiju i veća ulaganja u socijalni sektor.

M5S je takođe pokazala interesovanje da učini nešto povodom preuveličanog javnog duga, koji otežava brži rast i preusmerava novac sa infrastrukture (kojoj je očajnički potreban) i poboljšanja obrazovanja na otplatu duga. Dug je podrazumevao godine čvrste finansijske politike centralne vlasti, zbog čega glasači krive EU i nemačke vlade. Lorenco Fjoramonti, pomoćnik Di Maja, skoro je izjavio da je „pravo vreme“ da se razmotri restrukturiranje duga u Italiji i drugde. Dok bi ovo dobro zvučalo domaćoj publici, sa druge strane zvona zvone italijanskim zajmodavcima, koji nervozno prate izbore. Fjoramonti bi mogao postati ministar u vladi predvođenoj Pokretom 5 zvezdica.

Još jedan važan element koji se tiče M5S jeste da se njen osnivač, Bepe Grilo, dugo držao toga da bi njegova partija trebalo da uđe u vladu samo ukoliko bi imala apsolutnu većinu, što bi je osposobilo da menja sistem, posle čega bi se rasformirala, nakon uspešno završenog zadatka. Pod Di Majom je malo reči o apsolutnoj većini; više se potencira na to da M53 nastoji da osvoji što je više moguće glasova i postavi se kao predvodnik vlade.

Sa druge strane, plan igre M5S bi mogao oboriti 81-godišnji Silvio Berluskoni, bivši premijer i šef Forca Italije. Budući da Forca Italija može da sakupi oko 15 odsto potencijalnih birača, smatra se da bi Berluskoni mogao da oformi desničarsku koaliciju sa Severnom Ligom (populistima sa severa zemlje) i Braćom Italije (konzervativnom nacionalističkom strankom). Zajedno sa još nekim manjim partijama, blok desnog centra bi uzeo 34,7 odsto, čime bi postao najveća sila, ali ipak i dalje ne bi imao većinu.

I Severna Liga i Braća Italije vuku ka skepticizmu, protive se imigraciji i radije bi videli manje štednje u državnim finansijama. Iako je Berluskoniju zabranjeno pravo na javnu dužnost nakon osude za poreske prevare, on je jedna od vodećih snaga na izborima i vrlo lako bi mogao završiti kao vrhovni poglavar iz senke.

Preostale dve velike partije su PD i Jednaki i Slobodni. Obe su proevropski orijentisane. PD vodi Mateo Renci, bivši premijer (2014-16), odgovoran za mnoge teške reforme koje su stimulisale ekonomsku ekspanziju, smanjile nezaposlenost i pomogle stabilizaciji bankarskog sistema. PD i savezničke partije imaju oko 27 procenata potencijalnih glasova. Jednaki i Slobodni prema anketama imaju malo preko pet procenata.

DESNO-LEVA KOALICIJA?
Ono što žulja PD jeste to što je Renci smatran nekim ko je napustio levičarske ideale stranke, što je dovelo do toga da su mnogi sa levog krila partije napustili PD kako bi formirali Jednake i Slobodne. PD se nada da će pridobiti glasove neodlučnih, koji bi se mogli vratiti svojoj stranci iz straha od toga šta bi mogli da urade drugi ukoliko bi se domogli moći.

Osim podeljene platforme, levi centar takođe pati i zbog Rencija, koji je nekada bio smatran za jednog od najdinamičnijih političkih vođa zemlje. Međutim, štednja je postala sinonim za njegovu vladu i njegovu ličnost, što se sada okrenulo protiv njega. Pjero Ignaci, profesor političkih nauka na Bolonjskom univerzitetu, rekao je: „Mnogi Italijani smatraju da je Renci nepodnošljiv; on je jedan od najmanje voljenih političara u zemlji… Pohvale elite se nisu preinačile u izborni proces.“

Gde ovo ostavlja Italiju? Najočekivaniji ishod je formiranje parlamenta sa tri najveća bloka glasova: M5S, desni centar vođen Berluskonijem, i levi centar pod palicom PD-a. Ovo bi, pak, moglo dovesti do dugog perioda pregovora o koaliciji. U međuvremenu, predsednik može da formira prelaznu vladu, što bi takođe mogao biti ishod. Ukoliko niko drugi ne može da formira vladu, onda se Italija vraća na još jedno glasanje.

Jedan mogući scenario je da bi M53 formirao koaliciju sa Berluskonijevom grupom partija desnice. Takva vlada bila bi puna evroskeptičnih partija, i bilo bi velikih nedoumica po pitanju privredne politike, uključujući i politiku javnog duga. Šanse da se dug restrukturira u nekoj formi izazvale bi brz odgovor rejting-agencija, stvorio bi italijanskoj vladi veliki problem oko refinansiranja duga i uzdrmao italijanski bankarski sistem, koji se i dalje nosi sa 200 milijardi evra duga koje ne može da otplati.

Drugi scenario bi bio savez Berluskonijevog desničarsog bloka i PD. Ovo bi bilo izvodljivo i ne bi bilo tako radikalno kao potpuno evroskeptična koalicija koju bi vodio M5S. Bez obzira, takve desne, leve ili centrične grupe bi morale da funkcionišu kroz velike ličnosti poput Berluskonija, Rencija, odlazećeg premijera iz redova PD Paola Đentilonija i, ukoliko bi bio uključen, šefa Severne lige Matea Salvinija.

Iako je Italija prošla mnoge političke oluje, izbori marta 2018. godine bi mogle da vrate zemlju u sferu slabih i kratkotrajnih koalicionih vlada, fiskalnu disciplinu i spor rast. Glasači su besni i isfrustrirani, i zahtevaju neku promenu. Problem je što razmatrane političke opcije, kao što je podsticanje restrukturiranja duga na račun EU, izvlačenje iz evrozone i povratak velikom trošenju – neće rešiti probleme zemlje. Realnije je da će takve politike prouzrokovati još jednu krizu u Italiji, kao i u Evropi, koja gleda da se povuče iz poslednje runde problema suverenih dugova. Ono što je potrebno su nove mere, koje bi stabilizovale radna tržišta, generisale zaposlenost za mlade i podstakle ih da ostanu u zemlji, kao i da počiste zbrkanu politiku u državi. Ovo možda jeste izvan trenutnog kadra političkih lidera, ali Italija zaslužuje bolje.

Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ

 

The National Interest