Судбоносни избори у Италији

Уколико евроскептичне странке добију већину и некако успоставе коалицију, Италија би могла да се суочи са референдумом о изласку из еврозоне

Италијани 4. марта иду да гласају за нови парламент. Судећи према анкетама јавног мњења, врло је вероватно да се тренутна коалиција, вођена левоцентричном Демократском партијом (PD) неће вратити у кабинет. Иако је влада под вођством PD-а оборила дефицит, стабилизовала банкарски систем, вратила економски раст и одгризла добар део структурне незапослености, делује да су италијански гласачи спремни за промене. Уколико евроскептичне странке добију већину и некако успоставе коалицију, Италија би могла да се суочи са референдумом о изласку из еврозоне, што би био исход који би потпуно закомпликовао јавни дуг, који прелази 3,2 трилиона евра, што је еквивалент 130 одсто државног БДП-а. Овакав развој догађаја би несумњиво замутио и европска и светска тржишта.

Главне партије које се такмиче на изборима ове године су PD, Покрет 5 звездица (M5S), Северна лига, Форца Италија, Слободни и једнаки, као и Браћа Италије. Главна изборна питања су миграција, генералне поделе у радној снази између младих, везаних за хонорарне и привремене послове, и старију генерацију, која ради пуно радно време и прима пензије, али која је генерално ифрустрирана оним што многи виде као корумпирану и недостојну политчку класу. Имиграција је вероватно на врху списка проблема, делимично због обелодањене пуцњаве у којој је убијено 5 миграната почетком фебруара. Штавише, Италија је прва станица за многе избеглице из Африке; процена је да их је 600 хиљада дошло од 2014.

МОЖЕ ЛИ ПОКРЕТ ПЕТ ЗВЕЗДИЦА ДО ВЛАСТИ?
M5S води у анкетама, a њен кандидат за премијера, Луиђи ди Мајо, води енергичну кампању. Међутим, његова странка је обележена бројним скандалима и недостатком искуства (никада нису формирали националну владу). Ипак, M5S широм земље има подршку безмало 30 одсто потенцијалних бирача. Такође добија подршку са југа земље, као и подршку младих, фрустрираних привредним системом, за који сматрају да им је супротстављен. Партија је против ЕУ, против естаблишмента, против имиграција и против штедње. У прошлости су се залагали за референдум о изласку из еврозоне, већу демократију и већа улагања у социјални сектор.

M5S је такође показала интересовање да учини нешто поводом преувеличаног јавног дуга, који отежава бржи раст и преусмерава новац са инфраструктуре (којој је очајнички потребан) и побољшања образовања на отплату дуга. Дуг је подразумевао године чврсте финансијске политике централне власти, због чега гласачи криве ЕУ и немачке владе. Лоренцо Фјорамонти, помоћник Ди Маја, скоро је изјавио да је „право време“ да се размотри реструктурирање дуга у Италији и другде. Док би ово добро звучало домаћој публици, са друге стране звона звоне италијанским зајмодавцима, који нервозно прате изборе. Фјорамонти би могао постати министар у влади предвођеној Покретом 5 звездица.

Још један важан елемент који се тиче M5S јесте да се њен оснивач, Бепе Грило, дуго држао тога да би његова партија требало да уђе у владу само уколико би имала апсолутну већину, што би је оспособило да мења систем, после чега би се расформирала, након успешно завршеног задатка. Под Ди Мајом је мало речи о апсолутној већини; више се потенцира на то да M53 настоји да освоји што је више могуће гласова и постави се као предводник владе.

Са друге стране, план игре M5S би могао оборити 81-годишњи Силвио Берлускони, бивши премијер и шеф Форца Италије. Будући да Форца Италија може да сакупи око 15 одсто потенцијалних бирача, сматра се да би Берлускони могао да оформи десничарску коалицију са Северном Лигом (популистима са севера земље) и Браћом Италије (конзервативном националистичком странком). Заједно са још неким мањим партијама, блок десног центра би узео 34,7 одсто, чиме би постао највећа сила, али ипак и даље не би имао већину.

И Северна Лига и Браћа Италије вуку ка скептицизму, противе се имиграцији и радије би видели мање штедње у државним финансијама. Иако је Берлусконију забрањено право на јавну дужност након осуде за пореске преваре, он је једна од водећих снага на изборима и врло лако би могао завршити као врховни поглавар из сенке.

Преостале две велике партије су PD и Једнаки и Слободни. Обе су проевропски оријентисане. PD води Матео Ренци, бивши премијер (2014-16), одговоран за многе тешке реформе које су стимулисале економску експанзију, смањиле незапосленост и помогле стабилизацији банкарског система. PD и савезничке партије имају око 27 процената потенцијалних гласова. Једнаки и Слободни према анкетама имају мало преко пет процената.

ДЕСНО-ЛЕВА КОАЛИЦИЈА?
Оно што жуља PD јесте то што је Ренци сматран неким ко је напустио левичарске идеале странке, што је довело до тога да су многи са левог крила партије напустили PD како би формирали Једнаке и Слободне. PD се нада да ће придобити гласове неодлучних, који би се могли вратити својој странци из страха од тога шта би могли да ураде други уколико би се домогли моћи.

Осим подељене платформе, леви центар такође пати и због Ренција, који је некада био сматран за једног од најдинамичнијих политичких вођа земље. Међутим, штедња је постала синоним за његову владу и његову личност, што се сада окренуло против њега. Пјеро Игнаци, професор политичких наука на Болоњском универзитету, рекао је: „Многи Италијани сматрају да је Ренци неподношљив; он је један од најмање вољених политичара у земљи… Похвале елите се нису преиначиле у изборни процес.“

Где ово оставља Италију? Најочекиванији исход је формирање парламента са три највећа блока гласова: M5S, десни центар вођен Берлусконијем, и леви центар под палицом PD-а. Ово би, пак, могло довести до дугог периода преговора о коалицији. У међувремену, председник може да формира прелазну владу, што би такође могао бити исход. Уколико нико други не може да формира владу, онда се Италија враћа на још једно гласање.

Један могући сценарио је да би M53 формирао коалицију са Берлусконијевом групом партија деснице. Таква влада била би пуна евроскептичних партија, и било би великих недоумица по питању привредне политике, укључујући и политику јавног дуга. Шансе да се дуг реструктурира у некој форми изазвале би брз одговор рејтинг-агенција, створио би италијанској влади велики проблем око рефинансирања дуга и уздрмао италијански банкарски систем, који се и даље носи са 200 милијарди евра дуга које не може да отплати.

Други сценарио би био савез Берлусконијевог десничарсог блока и PD. Ово би било изводљиво и не би било тако радикално као потпуно евроскептична коалиција коју би водио M5S. Без обзира, такве десне, леве или центричне групе би морале да функционишу кроз велике личности попут Берлусконија, Ренција, одлазећег премијера из редова PD Паола Ђентилонија и, уколико би био укључен, шефа Северне лиге Матеа Салвинија.

Иако је Италија прошла многе политичке олује, избори марта 2018. године би могле да врате земљу у сферу слабих и краткотрајних коалиционих влада, фискалну дисциплину и спор раст. Гласачи су бесни и исфрустрирани, и захтевају неку промену. Проблем је што разматране политичке опције, као што је подстицање реструктурирања дуга на рачун ЕУ, извлачење из еврозоне и повратак великом трошењу – неће решити проблеме земље. Реалније је да ће такве политике проузроковати још једну кризу у Италији, као и у Европи, која гледа да се повуче из последње рунде проблема суверених дугова. Оно што је потребно су нове мере, које би стабилизовале радна тржишта, генерисале запосленост за младе и подстакле их да остану у земљи, као и да почисте збркану политику у држави. Ово можда јесте изван тренутног кадра политичких лидера, али Италија заслужује боље.

Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ

 

The National Interest