Naročnicka: Geopolitička suprotstavljenost na Balkanu u 20. i 21. veku

,,Osnovni vektori geopolitičke strategije HH veka i sadašnjeg sveta behu opredeljeni rezultatima veka devetnaestog…”

Pred nama se tokom dvadeset godina odvija zamašno prekrajanje sveta, započeto rušenjem posleratne konfiguracije Balkana, u čiju svrhu je zatrebalo ponovno rasparčavanje srpske nacije. To prekrajanje sveta ostaće zapamćeno po eksplozijama američkih bombi na teritoriji napaćene suverene Jugoslavije, koje su sahranile ustrojstvo sveta XX veka, s njegovim mehanizmima i institucijama demokratskog međunarodnog opštenja.

Geopolitička procesi našeg doba podsećaju na strategiju iz pređašnjih vekova, višestruko pojačanu zadatkom preuzimanja kontrole nad svetskim resursima i strateškim pristupima do njih. Na primer, oko Sredozemnog su još pre više hiljada godina vođeni ratovi za prstenastu kontrolu, to jest za posedovanje obe obale. Još u doba Punskih ratova između Kartagine i Rima jedino time je postizana prevlast nad tadašnjim svetom. Danas se severna obala Afrike, Arabijsko poluostrvo, Irak i Iran, Persijski zaliv, rusko Predkavkazje, u analitici globalnih resursa nazivaju svetskom elipsom ugljovodonika.

Zadatak kontrole resursa višestruko je povećao vojno-strateški značaj pristupa do njih morem, sa severa i juga, i teritorija oko tih puteva. Koje su to teritorije? U Evropi su to, pre svega, sredozemne teritorije. To su Balkan i crnomorske teritorije – Ukrajina, Moldavija i Rumunija, to su Azerbejdžan i Gruzija, Izrael i Turska – upravo one države koje Zapad teži da uključi u NATO i koje učestvuju u poslednjim velikim projektima transporta nafte. U mnogim od tih zemalja u poslednjoj dekadi su se zbile obojene revolucije koje su na vlast dovele prozapadne režime. U druge je došlo do vojnog upada (Irak, Avganistan, Libija).

Za razumevanje procesa oko Balkana i oko Rusije korisno je poređenje današnjih očiglednih stremljenja zapadnih sila s njihovim ciljevima i stremljenjima u Prvom i Drugom svetskom ratu m tokom godina Ruske revolucije 1917. i Građanskog rata. Takvo poređenje pokazaće iznenađujući kontinuitet politike Zapada.

* * *
Osnovni vektori geopolitičke strategije HH veka i sadašnjeg sveta behu opredeljeni rezultatima veka devetnaestog. Oni su ne samo doveli do Prvog svetskog rata, nego su i usmerili potencijal evropskih istorijskih snaga u određeni kolosek, utemeljili strukturu međunarodnih odnosa HH veka i opredelili glavne subjekte svetske politike novog veka. Osnovna strateška stremljenja do početka HH veka spojila su se na evropskim morskim granicama Rusije, u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi, i sačuvala su se do početka HHI veka.

Zahtevi Britanije da se ne dopusti rast ma koje kontinentalne sile i ambicije Prusije, nezadovoljene objedinjavanjem Nemačkog carstva „železom i krvlju“, stvorili su u Evroaziji dve strane budućeg trougla svetske poitike, u kome je Rusiji bilo predodređeno da postane treća strana. Rusija, imajući izlaz na Baltičko i Crno more, imala je priliku da se učvrsti u crnomorskim moreuzima sa dolazećim raspadom Otomanskog carstva i novom konfiguracijom Balkana, što je uvek doživljavano kao izazov pretenzijama Engleske. Takva Rusija, doprevša do grebena Hindukuša nakon prisajedinjenja Srednje Azije, počela bi da se preobraća u geopolitičku silu jednako veliku sa celim Zapadom (tada Evropom).

Interesi obrazovanog trougla – Britanije, Rusije i Nemačke – sudarili su se na Balkanu, na području Moreuza, kao i na Baltiku, kuda su Nemačku vukle njene ambicije na Istoku i gde su se posle Prvog svetskog rata odmah ispoljili interesi Britanije i SAD. Razgovetno se projavila britanska strategija ovladavanja Persijskim zalivom, gde se Ujedinjeno kraljevstvo sukobilo s Nemačkom, i želja Londona da Rusiju zadrži pod njenim južnim trbuhom – Centralnoj Aziji.

Upravo u tim područjima se tokom čitavog HH stoleća razigravalo osnovno geopolitičko protivstajanje, upravo ta područja su postala objektom preraspodele sveta u Prvom i Drugom svetskom ratu i posle raspada SSSR.

* * *
Budući ministar inostranih dela i rajhskancelar F. fon Bilov je još krajem 1887. godine u svom pismu F. fon Golštajnu blagoglagolio: „U ratu s Rusijom… Moramo na kraju krajeva potisnuti Rusiju od oba mora – od Baltičkog i od Ponta Evksinskog, na kojima se i zasniva njen položaj svetske velesile“.

Već pred Prvi svetski rat otvoreno su izražavani planovi teritorijalnog širenja, sročenog od poslanika Rajhstaga Fridriha Naumana u njegovom konceptu „Mitteleuropa“ – nemačke superdržave od Baltičkog do Crnog mora, koja u svoju orbitu uvlači Poljsku, Pribaltik i Balkan. „Mitteleuropa“ je zamišljana kao stvaranje fantastičnog carstva, koje se prostire od obala Rajne do ušća Tigra i Eufrata. „U slučaju pobede Nemačke – sećao se ruski ministar inostranih dela S. D. Sazonov, nazvavši doktrinu „Mitteleuropa“ „Berlinskim kalifatom“ – Rusija je gubila pribaltičke tekovine Petra Velikog, a na Jugu se lišavala svojih crnomorskih poseda do Krima uključno i ostajala… posle konačnog uspostavljanja vladavine Nemačke i Austrougarske na Bosforu i na Balkanu odsečena od sveta u razmerama Moskovske države“.

A evo šta piše Henri Kisindžer u naše vreme: „Bugarska, čije je oslobođenje od turske vladavine bilo ostvareno Rusijom… naginjala je na stranu Nemačke. Austrija, anektiravši Bosnu i Hercegovinu je, izgleda, težila da Srbiju, jedinog saveznika Rusije na Balkanu, pretvori u protektorat. Najzad, kako Nemačka zavlada u Konstantinopolju, Rusiji je ostajalo samo da nagađa hoće li se ta epoha okončati tevtonskom vladavinom nad svim za šta se izborila tokom jednog veka“.

Postoji karta pangermanista iz 1911. godine, gde je „Berlinski kalifat“ ocrtan veoma jasno, uključujući pribaltičke provincije Ruskog carstva, Ukrajinu, Balkan. Karta pangermanista iz 1911. godine se potpuno podudara s kartom širenja NATO na Istok! Očigledno je da su balkanski Sloveni, a pre svega Srbi, predstavljali prepreku za takvu strategiju i danas, i pre 100 godina.

Učešće Britanije u Prvom svetskom ratu sledilo je važne geopolitičke zadatke, između ostalog uzajamno iscrpljivanje Centralnih sila i Rusije. Britanske teritorijalne pretenzije otvoreno su iznošene u pogledu Bliskog istoka i arabijskih poseda Turske, gde u Mosulu behu otkrivena bogata nalazišta nafte. Jedan od najvažnijih ciljeva Britanije u Prvom svetskom ratu bila je Mesopotamija – Irak, i lord Kerzon se ne ustručavaše da izjavljuje kako granica Britanske imperije mora prolaziti Eufratom. Već jula 1914. godine su engleske trupe okupirale luku Al Fao, u novembru su osvojile Basru, u martu 1917. zauzele Bagdad, a do kraja 1918. godine – sav Irak, nad kojim se mandat uobličava i uređuje odlukama konferencije sila Antante u San Remu (1920.) i anglo-iračkim sporazumima (1922. i 1926. godine). U naše dane se okupacija Iraka objašnjava težnjom da se tamo uspostavi demokratija. Danas su Anglosaksonci prevazišli najsmelije planove Palmerstona, Dizraelija i Kerzona.

Potpuno osvajanje Balkana od Kajzerove Nemačke i Austrougarske je bilo bezuslovno neprihvatljivo za Britaniju, u kojoj se početkom HH veka naglo pojačala pozornost prema balkanskim Slovenima. U britanskim univerzitetima obrazuje se Društvo južnih Slovena, Jugoslovenska biblioteka. Razmišljanja o njihovom ugrađivanju u međunarodne odnose razgovetno pokazuju savršeno određene planove, dosledno unapređivane pod raznim nazivima tokom celog HH veka, završivši se idejom Pakta stabilnosti za jugoistočnu Evropu.

Na Balkanu zbog osmanskog iga i zapadne napadačke politike Drang nach Osten proces okupljanja nacija u jednu državu još nije bio završen. Zapadna Evropa je taj proces preživela ranije, pri čemu su njene granice u znatnoj meri označene krvlju tokom istrebljivačkih ratova između katolika i protestanata. No, u analizi balkanskih pitanja početka veka primetna je uznemirenost povodom svakog projavljivanja srpskih nacionalnih očekivanja, koja posle „Načertanija“ Ilije Garašanina 1844. godine već vek i po predstavljaju strašilo za zapadnu Evropu, budući da bi u slučaju objedinjavanja Srba nova država izmenila ravnotežu snaga između velikih sila.

Takav razvoj događaja odlučno je odbačen kako u svim britanskim planovima, tako i u Izveštaju Karnegijeve zadužbine o balkanskim ratovima 1913. godine, kao i u predgovoru njemu patrijarha američke politike Džordža Kenana u novom izdanju! Nacionalne ideje Srba u Izveštaju su nazvane plodom uobrazilje zanesenih „istoričara-diletanata“ (kako je F. Engels imenovao mitske autore „panslavizma“), ali je zato upadljiv posebno lojalan odnos prema makedonskom pitanju, koje postaje oruđem raspirivanja uzajamnih pretenzija između potencijalno krupnih i glavnih samostalnih činilaca balkanske politike – Bugarske, Srbije i Grčke.

Svaka razmišljanja o budućem ulasku južnih Slovena u svetski poredak ospoljavaju anglosaksonske interese, uperene odmah i protiv nemačkog i protiv ruskog uticaja. Svi projekti usmereni su na stvaranje veštačkih zajednica raznorodnih naroda, ali ni u kom slučaju na objedinjavanje krupnih jednorodnih slovenskih nacija u jednom državnom telu.

Tokom HH veka to je objašnjavano željom da se ne dopuste međunacionalni sukobi. Zadaća Britanije bila je sprečiti ulazak tih nacija u nemačku ili u rusku orbitu, što bi se neizbežno desilo Hrvatima s njihovim katoličkim austrijskim vektorom, i srpskom, bugarskom i crnogorskom državom, koje uza sve vrdanje elite ne bi mogle biti potpuno sačuvane od uticaja Rusije.

Krasnorečivi su radovi liberalnog istoričara i patrijarha britanske balkanistike R. Sitona Votsona. Ovaj znalac Istočnog pitanja je već uoči Prvog svetskog rata pisao: „buduća borba srpsko-hrvatske rase je sudbina zapadne polovine Balkanskog poluostrva od Tršćanskog zaliva do bugarske granice, od ravnica južne Mađarske do gora Albanije“, od koje „zavisi ravnoteža sila na Jadranu sa svim njenim posledicama po međunarodne okolnosti“. Autor se ne ustručava da govori o pansrpskim težnjama, da bi njihov trijumf „značio pravu nesreću za evropsku kulturu“. Jer – predstavljaće „pobedu istočne kulture nad zapadnom“, „što će biti udarac napretku i savremenom razvoju na čitavom Balkanu“, a misija predstavljanja zapadne kulture na Balkanu leži na Austrougarskoj, „koju, da je nema, trebalo bi je stvoriti“. Misli o neophodnosti očuvanja Austrije sreću se u njega uoči anšlusa.

Od Britanaca zamišljeno ujedinjenje Slovena, bilo to u okvirima Habzburške monarhije, bilo nezavisne, moralo je nužno biti raznorodno. Onda bi istorijske i političke mogućnosti tih naroda bile potrte i obezličene, obezbeđujući materijal za stratešku liniju između Nemačke i Rusije od Baltika do Sredozemnog mora pod nadzorom Anglosaksonaca. Gospodari Versajskog sistema stvorili su Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, sputavši srpski potencijal hrvatskim. Za Hrvate pak to je bila istorijska šansa za nagomilavanje nacionalnog potencijala.

Sudbina Slovena što teže nezavisnosti za SAD i Britaniju ipak nije imala samostalan značaj, što je bilo pokazano sramnom predajom Čehoslovačke Hitleru u Minhenu, i Srba – u Dejtonu. A učvršćivanje uticaja Rusije na Balkanu izazivalo je nervozan odnos zapadnoevropskih sila i pre 100 godina, i danas!

Još pre sto godina Britanija se, bez obzira na uzdržano ponašanje Rusije, histerično bojala geopolitičkog prisustva Rusije na celom poslevizantijskom prostoru, što bi veoma ubrzalo neizbežni raspad Otomanskog carstva u obliku nekontrolisanom od Zapada. Zapadna Evropa, prvenstveno Britanija, dosledno se suprotstavljala mogućem ulasku Grčke u rusku političku orbitu i obrazovanju krupnih slovenskih pravoslavnih država, okrenutih Rusiji. Zašto? Ekonomskih interesa u tome nije bilo – jedino geopolitičkih: osujetiti svaku šansu prirodnog utvrđivanja najkrupnijeg središta politike, koje objedinjuje pravoslavni svet na evroazijskom kontinentu s nepovredivim granicama i izlazima na Baltičko i Sredozemno more i Tihi okean.

Engels se panično bojao da će uloga Rusije u regionu crnomorskih moreuza dati podsticaj ideji Slovenstva, i najvažnijim ciljem je smatrao podsticanje antiruskih raspoloženja u Britaniji, opravdano je smatrajući glavnim protivnikom Rusije. 1890. godine Engels piše V. Zasulić: „…obnovljena anticaristička raspoloženja među engleskim liberalima čine mi se izuzetno važnim za našu stvar“.

Dopustiti jačanje Rusije na Balkanu nije mogla dopustiti ne samo Engleska, nego ni Austrija, izgubivša priliku da izađe na more putem otimanja Bosne, pa ni čitava Evropa, jer bi suparnički tip hrišćanske istorije stekao nepovredivi geopolitički oblik, ne dajući niti Nemcima šansu za širenje životnog prostora, niti Anglosaksoncima mogućnost da igraju na nemačko-slovenski sukob u tom „Lebensraum-u“. Ta regionalna problematika postala je „Svetskim Istočnim pitanjem“.

Ovako ili onako, na Balkanu su se već na prelomu HIX-HH veka usredotočile najvažnije međunarodne protivrečnosti. Bečki kabinet je nameravao stvoriti novi Balkanski savez pod okriljem Centralne imperije, otvaranjem neometanog pristupa Austrijancima u Solun, a Nemcima – u žuđeni Konstantinopolj. A početkom HHI veka slične konfiguracije su već razrađivale SAD i Britanija – setimo se Pakta za stabilnost na Balkanu… Rusija je po mogućnosti morala biti potisnuta od Baltika i od Crnog mora, a Istočnu Evropu i Balkan, otete od kontrole kako Nemaca, tako i Rusije, rasparčane i politički obezličene, predstojalo je integrisati u Zapad.

Ostvarenje tih planova nemalo su pomogle i same „Centralne sile“. Austrougarska ne samo da se nije ostavljala balkanskih Slovena, nego je uzela i pustolovni pravac ka otimanju Bosne i Hercegovine i daljem gutanju slovenskih teritorija. „Alamani“ pak u uslovima versajskog poniženja rodiše nakazni plod u vidu nacističke ideologije, neobuzdanih ambicija i nečuvenih planova gospodarenja svetom.

Nakon Prvog svetskog rata desila se potpuna promena geopolitičkog izgleda Balkana, u zoni Moreuza i na Bliskom istoku. Stambol je, blagodareći polaganju Britanije na njega i Balfurovoj deklaraciji, uključenoj u Versajski sistem, sačuvao ulogu bedema britanske politike na istok od Sueca. Čehoslovačka, Rumunija, Mađarska, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, u kojoj Anglosaksonci nisu zaboravili da srpski potencijal zavežu pronemačkim Hrvatima – behu nove države, sa granicama nacrtanim u Versaju.

Pojavila se Albanija, pri čemu su njene granice velike sile nacrtale još 1912-1913. godine, računajući na zadržavanje i komadanje srpskog potencijala. Državno uobličavanje Slovena oslobađanih tokom neizbežnog raspada Otomanskog carstva, bilo u okvirima Habsburške monarhije, bilo nezavisno, moralo je, po zamisli Britanaca, biti iznutra raznorodnim. Onda bi istorijski i politički potencijal tih naroda bio potrt i obezličen, a oni – pretvoreni u materijal za makinderovsku nȉsku između Nemačke i Rusije „od Baltika do Crnog mora“ pod kontrolom Anglosaksonaca.

Još na Berlinskom kongresu Engleska je ometala okupljanje srpskih zemalja – Srbiji je odrečeno dobijanje Prištinskog sandžaka, uprkos molbama kosovskih Srba za pripajanje „kosovskog vilajeta“. Zar ista stremljenja nisu opredelila politiku Zapada i na početku HHI veka?

Firentinski protokol je 1913. nacrtao granice između novoobrazovane Albanije i njenih suseda u korist Albanije, bez obzira na to što je Konferencija ambasadora u Londonu 1912. utvrdila da je u Albaniji ostalo oko milion srpsko-crnogorskih i makedonskih stanovnika. Albanci, sledeći koncept Prizrenske lige, zahtevahu još veća proširenja, koja bi obuhvatila polovinu sadašnje države Makedonije i ogroman deo Srbije i Crne Gore.

Zapadna Evropa je, prema izrazu britanskog autora Dž. Svajra, ostavila „čir u srcu Balkana“, koji zahteva neizbežno krvav hirurški zahvat. Već tada su Albanci, odlazeći sa konferencije, obećali da će Kosovo polje zasejati srpskim kostima. To se može sravniti s Dejtonskim sporazumom i Holbrukovim ponudama. Upravo početkom XX veka udaren je temelj sukobima na njegovom kraju, a principijelne zapadne smernice ostale su nepromenjene, kao i kontekst interesa velesila.

Tokom skoro dva veka daleka od Crnog mora Britanija se mešala u odnose Rusije sa crnomorskim državama, ne dopuštajući nikakve sporazume bez svog učešća i ometajući svako, ne samo vojno, nego i političko prisustvo Rusije u sredozemnim državama, što se ispoljilo u doba Berlinskog kongresa, u godinama Drugog svetskog rata i tokom agresije protiv Jugoslavije. Kako pre sto godina, ili 1945. godine, tako i na početku HHI veka, održava se pravičnost tačnog zaključka N. J. Danilevskog o smislu kontrole Moreuza za Englesku i zapadne velesile: „Sva korist od ovladavanja Konstantinopoljem za njih bi se svodila štetom koja se time nanosi Rusiji“.

Otimanje Bosne je značilo i znači raščlanjavanje srpske nacije, kao i lišavanje Srba od izlaska na more. Probom za Prvi svetski rat su postali Balkanski ratovi. Rezultatom drugog od njih postala je podela dela Bugarske, uništavanje zametaka šireg jedinstva Slovena, dalje okretanje Bugarske Nemačkoj.

Geopolitički i vojni značaj mnogostradalnog Kosova objašnjava između ostalog i činjenica da je to jedina prirodna ravnica na Balkanu sa koje se može izvršiti kopneni odskok do Soluna! A još je načelnik austrijskog Generalštaba general Bek u memorandumu, čuvanom u bečkom vojnom arhivu, podvlačio da se ključ za Balkan pre nalazi na Kosovu i u Makedoniji, negoli u Konstantinopolju, ističući da je „pobeda Turaka upravo na Kosovu polju njima donela gospodarstvo nad Balkanom, a ne zauzeće Konstantinopolja“.

Vardarsko-moravska dolina spaja Zapadnu Evropu s južnim morskim teatrom. Solun postojano ima veliki značaj za kontrolisanje vojno-strateških prilika u Sredozemlju i regionu Moreuza. Austrougarska, poput NATO danas, postupno je ovladavala najpre Bosnom, zatim se okretala davljenju Srbije, ciljajući ka „žuđenom Solunu“, što je nejednom pominjao S. Sazonov. Važnost Solunskog fronta tokom Prvog svetskog rata je naglo rasla za obe strane, čim se javljala mogućnost presecanja „saobraćaja sa Solunom za jedinice na Vardarskom frontu“.

Geopolitički kontekst zbivanja se može propratiti i pri panoramskom pogledu na geopolitiku Drugog svetskog rata. Na sve zahteve i molbe Moskve da se što pre otvori Drugi front u Zapadnoj Evropi, Čerčil je predlagao „ofanzivu desnog krila na Balkan“, na kraju se užurbano umešao u stvari Grčke, gde je levica pretila da sruši engleske planove, što znači i strateške pozicije u Moreuzima.

U svetlu te strategije, logičan je izbor Britanije između suparničkih antifašističkih snaga u Srbiji – Josipa Broza Tita i Draže Mihailovića; a obojica su bili saveznici antihitlerovske koalicije, i pritom je general Mihailović još pre Titovog isticanja bio ministar emigrantske kraljevske vlade koju je London podržavao. Za razliku od Grčke, tu je Britanija smatrala da joj je korisno da igra na komunistu Tita i, pošto se sa njim konsultovala, uporno je tražila od kralja da otpusti Mihailovića. Tito je shvatao čime može da zainteresuje Čerčila, te je u pismu predsedniku Vlade naglasio cilj „stvaranja saveza i bratstva jugoslovenskih naroda koji pre rata nisu postojali“ (podvukla N. N.), „stvaranje federativne Jugoslavije“. To je sasvim odgovaralo, još od raspada otomanske Turske, nepromenjenim britanskim shemama za Jugoistočnu Evropu. Takav plan je obezličavao i međusobno neutralisao razna stremljenja balkanskih naroda – Hrvata, Srba, Albanaca – sprečavajući kako progermanski, tako i proruski vektor, a svojim obuhvatom i orijentacijom na samostalan centar moći u Evropi sasvim je odgovarao projektima „Dunavske konfiguracije“ iz XIX veka za popunjavanje vakuuma. Zato je Čerčil „smesta odgovorio“ Titu 5. februara 1944. godine, obećavši „nesumnjivo“ „podršku Vlade Njegovog Veličanstva“ koja takođe „želi… stvaranje saveza i bratstva jugoslovenskih naroda“, „stvaranje uslova za obrazovanje istinski demokratske i federativne Jugoslavije“. Tito je na interesima Britanije odigrao veliku igru, a odnosi sa SSSR-om bili su osuđeni na propast. Titova Jugoslavija je postojala tačno onoliko koliko je Zapad imao potrebe za njom.

Istočno pitanje nipošto nije ostalo u prošlom veku. Njegovi sižei odvijali su se u godinama rata, u diplomatskim bitkama oko posleratnog ustrojstva, u geografskim obrisima fronta Hladnog rata na jugu, i bili su odigrani krajem XX veka. Vakuum na jugu, u regionu Moreuza, stvaran krajem Prvog svetskog rata slomom austrijsko-nemačkog bloka i raspadom Otomanske imperije, a 1945. godine i slomom fašističke Nemačke, trebalo je da se popuni Anglosaksoncima i bude strukturisan u novu konfiguraciju – NATO.

U krajnjem ishodu, Zapad je odmah posle 1945. godine ostvario „program minimum“: kao prvo, odbijeni su svi pokušaji SSSR-a da se makar malim prstom zakači za neko uporište na Sredozemnom moru – južnoj strateškoj granici geopolitičkog areala budućeg NATO-a. Kao drugo, pomoću istorijski proverenog oslanjanja na Tursku odlučno su onemogućeni i za ubuduće preduhitreni pokušaji vraćanja Karsa i Ardagana, a u tu svrhu su južni prilazi SSSR-u potom okruženi vojnim bazama.

Vrlo su rečiti tajni pregovori Ernesta Bevina i Vjačeslava Molotova povodom sudbine bivših italijanskih kolonija i Dodekaneskih ostrva. Kada je Molotov upitao: „Nije valjda da Sovjetski Savez ne može imati kutak na Sredozemnom moru za svoju trgovačku mornaricu?“ – Bevin je otvoreno uzvratio da Bitanija ne želi da SSSR „zalazi u Sredozemno more“, pošto se „britanska vlada jako pribojava da se nešto ne desi u Sredozemnom moru što bi Britansku imperiju podelilo na dva dela“.

Panoramski pogled na geopolitiku XX veka vrlo je poučan za razumevanje procesa na razmeđu XXI veka, pošto pravac širenja NATO-a, ispoljen devedesetih godina dvadesetog stoleća i okupacija Kosova – ključa za Vardarsko-moravsku dolinu koja Zapadnu Evropu spaja sa regionom Moreuza – izgledaju kao realizacija neostvarenih planova na kraju Drugog svetskog rata, koji su odloženi do nove smutnje u Rusiji. Po svojoj suštini, ti projekti pokazuju od XIX veka već poznate, nasleđene vojno-strateške simetrije i geopolitičke zakonomernosti, zasenjene borbom „totalitarizma i demokratije“, i pre svega, Istočno pitanje je ravnoteža snaga u Sredozemnom i Crnom moru, Predkavkazju.

U tom gotovo stopedesetogodišnjem geopolitičkom kontekstu dramatična je i sudbina istorijskog srpstva. Početkom XX veka Evropa, a krajem stoleća i svet, dostigli su takvu kompaktnost da svako preorijentisanje država najvažnijeg strateškog regiona najneposrednije utiče na svetski sistem u celini. Srbi su kao predstraža pravoslavnog sveta, čija granica prolazi Drinom, već početkom HH veka postali objekat kajzerovskih geopolitičkih projekata „Mitteleuropa“, austrijske strategije Drang nach Süden. Ti planovi značili su izbijanje Alemana na toplo more putem aneksije Bosne i čudovišne vojno-političke akcije tokom devedesetih godina, koje su dosledno vodile protivpravnom otcepljenju Kosova – kolevke srpske državnosti, prve države Nemanjića, zavičaja svetog Save Srpskog. Cilj je očigledan: komadati pravoslavne Slovene, suzbiti njihovu volju za punovrednim istorijskim bitisanjem, lišiti ih ozbiljne međunarodne uloge i, najzad, konačno progutati postvizantijski prostor pod atlantskim okriljem.

Može samo da nas čudi Evropa, koja podstiče terorizam najopasnijeg usmerenja – terorizam u cilju promene granica. Jer, velikoalbanski program nipošto nije završen rasparčavanjem Srbije, i sasvim može biti ostvaren na račun drugih suseda sadašnje Albanije. Svesno legalizovavši albanske bojovnike, proglasivši sasvim protivpravno otcepljenje Kosova od Srbije, Zapad je odnegovao ratobornu islamsku tvorevinu u srcu Evrope. Daleku Ameriku takav terorizam ne ugrožava. On ugrožava samo Rusiju i Zapadnu Evropu, koja će i sama kroz tri pokolenja biti napola islamska, i u kojoj desetine država jedva izdržavaju sopstveni separatizam i etničku i versku neravnotežu.

Nije valjda da u Vašingtonu smatraju kako će ljubav albanskih bojovnika-muslimana prema Americi spasti Ameriku od omraze mnogomilionskog islamskog sveta? To je jedno od oruđa istiskivanja Rusije iz sredozemno-crnomorskog basena – potiskivanja Rusije na severoistok Evroazije, od mora koja su je svojevremeno učinila Velesilom. Zapad na ostacima Slovena stvara novu imperiju sa balkanskom granicom, i taj cilj, za njega, opravdava sredstva.

* * *
Bilo bi naivno i neodgovorno davati savete Srbima u njihovom sadašnjem položaju. Politika je veština mogućeg. Međutim, ona kao minimum pretpostavlja umeće prepoznavanja namera okolnog sveta. U trenutku istorijskog izbora za Srbiju i istorijsko srpstvo, htela bih da podsetim na reči ruskog filosofa-emigranta Ivana Iljina: „Ma sa kime se bavili u međunarodnim poslovima, moramo pomno i trezveno da ga merimo merilom njegove naklonosti i namera prema našoj nacionalnoj državnosti, i da ne očekujemo od osvajača – spas, od drobitelja – pomoć, od verskog razvratnika – saosećanje i razumevanje, od unesrećitelja – dobronamernost, ni od klevetnika – istinu“.

 

Preveli Sava Rosić i Dragan Bukovički

 

Izvor Slovenski vesnik, 01. mart 2018.

Pratite nas na YouTube-u