Иван Крастев: ЕУ одбија да се на Балкану понаша као геополитички играч

Да би остварила своје амбиције у вези са трансформацијом региона, Европска унија треба да уважи актуелне геополитичке промене

„Други светски рат је завршен, али Први још траје“, казао ми је недавно један турски званичник у Анкари. Он је мислио на Блиски исток, али у Москви, Кијеву и на Балкану исти коментар сам чуо о Европи. Не и у Бриселу, јер Европска унија још увек не признаје да живимо у свету у који се вратила геополитика, у коме су владе и већи део јавности опседнути границама и територијама и где је национални понос важнији од економског раста.

У томе је проблем са Западним Балканом, где ЕУ одбија да се понаша и мисли као геополитички играч. Овог месеца она је представила своју нову стратегију за овај регион. Њен циљ је да се у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Косову, Македонији и Албанији обнављањем изгледа за чланство у ЕУ подстакну реформе. То је заиста храбар потез у тренутку када се европске институције суочавају са порастом популизма у већини земаља Европске уније.

Један балкански виц најбоље описује стање људи који предуго чекају: оптимисти верују да ће се Турска придружити Унији за време албанског председавања, док песимисти верују да ће се Албанија придружити током турског председавања. Другим речима: никад.

Брисел добро процењује да је статус кво неодржив. Али ова констатација без пропратних мера води ка нестабилности у региону. На Западном Балкану постоји реална опасност од украјинског сценарија, то јест да подршка власти европским интеграцијама може изазвати јачу реакцију противника проширења (читај Русије) од подршке јавности том пројекту.

Балкан је поново актуелан, пре свега због избегличке кризе која је дубоко потресла регион. У њему опет јача жеља за европским интеграцијама, после периода у којем је ЕУ важила за организацију која даје премало новца а поставља превише услова.

Охрабрујући, мада слабо примећен догађај је недавна ратификација споразума о пријатељству између Бугарске и Македоније, две земље чији су односи дуго били затегнути, углавном због проблема мањина. Тим важним кораком две земље су сигнализирале да је дошло време за решење проблема у региону.

Да би остварила своје амбиције у вези са трансформацијом региона, Европска унија треба да уважи актуелне геополитичке промене. Када је 2003. први пут обећала чланство балканских земаља у ЕУ, ретки су сумњали у европску будућност региона. За Русију Балкан је био само транзитно подручје за извоз њених енергената на тржишта западне Европе. Москва тада није имала амбиције да се такмичи са Бриселом.

Пре 15 година Турска је очекивала брзо придруживање ЕУ. У складу с тим је обликовала своју политику према Балкану да би Европи показала сопствени стратешки значај. Тада нико није очекивао Кину на Балкану.

У међувремену је порасла геополитичка конкуренција на Балкану. Кина ове године постаје највећи страни инвеститор у региону. Планови да се изгради брза пруга између грчке луке Пиреј и Будимпеште преко Београда веома су важни за Кину као део развоја њене трговачке руте „један појас, један пут“ (One belt, one road) између Азије и Европе. Кина се нада да ће се Западни Балкан временом интегрисати у јединствено европско тржиште, премда не жури да своје инфраструктурне пројекте усклади са законима ЕУ.

То покреће много питања. Да ли би било боље да ЕУ одмах притисне земље Западног Балкана да усвоје њен правилник о јавним набавкама или то треба да остави за касније? Да ли је ЕУ спремна да понуди компензацију у случају да те државе због европске интеграције изгубе кинеске инвестиције? И Русија је променила приступ. Јасно је да ће Москва бити против прикључења Македоније НАТО-у, мада пре из симболичних него стратешких разлога.

Креатори европске политике треба да знају да ако се дуготрајни спор између Грчке и Македоније не разреши до следећег самита о Западном Балкану у мају 2018, биће то двоструки пораз – крај амбиција Македоније и пропаст напора Брисела да буде озбиљно схваћен у региону.

Балкан је место на коме Русија може да ради на дестабилизацији Европске уније по врло ниској политичкој цени: без већих финансијских трошкова и без ризика од сукоба са САД. Пред европском дипломатијом је задатак да увери Москву да ескалација тензија није у њеном интересу. Да ли је ЕУ спремна за то?

Ту је и Турска, земља чији су односи са ЕУ на најнижем нивоу у својој историји. Намере турског председника Реџепа Тајипа Ердогана на Западном Балкану су још увек нејасне. Анкара појачава свој утицај на муслиманске заједнице на Балкану, а Москва на православне хришћане. Да ли ће Русија и Турска усклађивати своје политике по рецепту из Сирије?

Ако Европска унија не буде брзо реаговала на нове геополитичке реалности, њена стратегија за Западни Балкан доживеће пораз.

 

Превела Луси Стивенс

 

Извор Гардијан/Пешчаник, 02. март 2018.