Либан као блискоисточна Босна и Херцеговина

Премда су и даље економски и професионално далеко јачи од муслимана, у ширем геополитичком контексту опстанак либанских хришћана је под знаком питања

Ако мислите да је Босна и Херцеговина јединствена по немогућности да чак и једно наизглед техничко питање попут пописа становништва одради без политичких сукоба који трају скоро пет година, можда ће вас изненадити податак да постоји једна земља у којој је последњи попис обављен далеке 1932.године, а термин и услови одржавања новог представљају већ деценијама нерешиво спорно питање.

Ако пак мислите да је тространи четворогодишњи рат у БиХ био јединствено замршен, знајте да постоји земља пет пута мања и двапут многољуднија у којој је грађански рат трајао целих 15 година уз учешће 22 верски, етнички и идеолошки засноване оружане формације.

„Хиљадама година простор Либанског горја на обали Средоземног мора не мирује”, пише сликар Антоан Фадул о својој родној земљи, „али после сваке инвазије преживели се дижу из рушевина и граде своју домовину још лепшу него што је била пре инвазије уљеза”. После две седмице у Либану рекао бих да је Фадул само делимично у праву.

НЕЗАДРЖИВА УРБАНИЗАЦИЈА
Обновљени центар Бејрута, као и новоизграђени кварт уз обалу са марином изгледају савршено. Другде преовлађује утисак да је градња интензивна али хаотична, без неког видног плана и без много обзира на естетику или природну средину. Нестанци струје су свакодневна појава чак и у добростојећем месту Нахр Ибрахим, десетак километара јужно од Библоса, где сам рентирао стан са терасом са које пуца поглед на медитеранску пучину. Нетакнута зелена брда одавде па све до Џуније, на пола пута до Бејрута — којих се добро сећам из времена своје прве посете пре пуне четири деценије – сада су руинирана наизглед незадрживом урбанизацијом која неодољиво подсећа на потез од Будве до Петровца.

Саобраћај је у полузастоју највећи део дана, а ујутру и поподне немогућ. Вожња по либанским друмовима изискује јаке живце и сталну пажњу чак и од овог ветерана балканских, шпанских и италијанских друмова. Фадулово помињање инвазија уљеза као извора либанских зала далеко је проблематичније. У протеклом столећу – од краја Великог рата – једини период стране владавине био је дводеценијски француски мандат (1920-1943). У колективном сећању многих Либанаца тај међуратни период је био узор добро устројене, цивилизоване владавине, што доказује и огроман утицај француског језика и културе који је још увек присутан.

Насупрот томе, разорни жар који је претворио Бејрут и друге градове у рушевине од 1975. до 1990. године није био увезен споља, иако су Палестинци били непосредни окидач рата. Либански грађански рат био је плод нетрпељивости и старих нерашчишћених рачуна међу бројним либанским верским заједницама. Тај је рат био до лудила замршен, уз учешће двадесетак оружаних формација са сопственом командном структуром. Притом су оба суседа Либана, Сирија и Израел, издашно помагали своје клијенте на терену.

Суштински узроци тог рата суштински су упоредиви са конфликтом у БиХ. Кључни актери, муслимани сунити (27 одсто) и шиити (28 одсто), хришћани католици (маронити и мелкити, 28 одсто) и православни (8 одсто), као и припадници езотеричне секте друза поникле из ислама (6 одсто), који настањују територију незнатно мању од Косова и Метохије, не деле осећај припадништва једној заједници. Они имају битно различита историјска искуства заснована на некомпатибилним културним, цивилизацијским и духовним узорима.

Напомена: услед непостојања података заснованих на попису, сви наведени проценти заснивају се на меродавним стручним проценама, док припадници разних конфесија по правилу имају склоност да увећавају сопствену бројност и смањују бројност других.

КАКО ЈЕ НАСТАО МОДЕРНИ ЛИБАН
Либан је у својим садашњим границама настао у време колапса Отоманског царства као ентитет који су Французи створили са намером да хришћанима пружи осећај сигурности и припадништва после вишевековног исламског угњетавања. Непосредно пре тога, у периоду 1915-1918, либански хришћани су ужасно страдали од глади коју је интерном блокадом изазвала отоманска власт, у исто време када је спровођен геноцид над Јерменима.

Страдало је око триста хиљада претежно маронита током три ратне године, скоро половина тадашње хришћанске популације вилајета Либанског горја. То је био убедљиво најтежи демографски губитак једне етно-верске заједнице у Првом светском рату.

Претходно, крајем ХIХ и почетком ХХ века, стотине хиљада либанских хришћана се отиснуло у далеке крајеве света, при чему је Бразил био омиљена дестинација. Мултимилионска либанска дијаспора, ојачана стотинама хиљада већином младих Либанаца који су се крајем ХХ века иселили услед рата и његових последица, све до данас је огромном већином хришћанска, претежно маронитска.

За хришћане је отомански слом 1918. и долазак Француза, а потом њихова одлука да створе либанску државу две године касније, представљао чин искупљења и ослобођења. Када је влада у Паризу одлучила да прошири територију либанског вилајета, додавши му плодну долину Бека на истоку (пре свега ради обезбеђења прехране), као и лучке градове Триполи на северу и Сидон и Тир на југу, са широм околином и копненим залеђем, хришћани су били пресрећни јер су и у том „великом Либану” тада имали већину.

На дуже стазе, међутим, проширење које је изгледало као јачање геополитичког положаја нове државе показало се као кључни извор њене слабости. Придодате области су биле настањене претежно муслиманима, који нису желели такво решење и нису учествовали у одлукама које су до њега довеле. Поготово су сунити били склонији да припадну претежно муслиманској Сирији, која је тада такође настала као нови ентитет, такође под француским мандатом.

Тако је од самог почетка посвећеност муслимана либанском државном пројекту била неизвесна. Они су га прихватили само под претпоставком да је Либан прво и пре свега арапска земља не само по језику већ и по националној припадности. Ово је за већину хришћана спорна тврдња, јер – иако говоре арапски језик – не осећају се Арапима ни у етничком, ни у културном смислу. Како ми један бејрутски познаник рече, „Ирци су изгубили свој гeлски језик и говоре енглески, али то не значи да су постали Енглези”.

По овом ставу, простор данашњег Либана континуирано настањују потомци Феничана и других неарапских народа још од античких времена. Исламска инвазија у седмом веку, као и потоња језичка арабизација, не значе да су потомци хришћана изгубили свој идентитет или своју припадност медитеранској цивилизацији.

ЈЕДИНО ПИТАЊЕ О КОМ ЈЕ ВЕЋИНА САГЛАСНА
Одбацивање арапске везе поготово годи припадницима хришћанских виших слојева који се диче феничанским наслеђем једне велике цивилизације, врхунског морепловства и трговине. Снажно је присутна тежња да се тиме створи дистанца у односу на насиље, хаос и фанатизам арапско-муслиманског залеђа ка истоку. Наравно, овакав став муслимани одбацују са гнушањем, а посебно сунити инсистирају на арапском карактеру Либана не само у језичком већ и у етничком и културном смислу.

Притом демографска слика земље остаје неизвесна. На основу пописа из 1932, када су хришћни имали апсолутну већину, настао је тзв. Национални пакт из 1943, када је Либан добио независност од де Головог гувернера. По том неформалном али још увек важећем аранжману, председник републике – који ужива знатна извршна овлашћења – увек је маронитски хришћанин, председник владе је муслиман сунит, а председник парламента шиит.

Кључна места у свим државним институцијама, попут оружаних снага и полиције, судства, централне банке итд. такође су распоређена по конфесионалном кључу. Ово није суштински промењено ни споразумом из Таифа, којим је 1990. окончан грађански рат, премда су многи муслимани имали као један од циљева своје борбе промену дистрибуције моћи.

То међутим не значи да су хришћани очували и трајно ојачали своје позиције. Њихово одбијање да се спроведе нови попис управо је плод спознаје да су услед већег исељавања и мањег природног прираштаја изгубили јаке позиције од пре седам деценија. Премда су и даље економски и професионално далеко јачи од муслимана, у ширем геополитичком контексту њихов опстанак је под знаком питања.

Стога не изненађује чињеница да већина њих жели победу Башара ал Асада у суседној Сирији. Алтернатива Башару је тврди џихадистички режим, чега су свесни и многи сунити који не симпатишу алавитски режим у Дамаску. Шиити, наравно, листом подржавају Башара, а њихови добровољци из редова Хезболаха се боре раме уз раме са сиријским владиним снагама против побуњеника. Барем по том једном питању, већина Либанаца је сагласна.

Као и Босна и Херцеговина, Либан је већ преко две деценије по окончању грађанског рата у стању напетог мировања. Као и у БиХ, међутим, потенцијал за нови конфликт вазда је присутан и укорењен је у међусобном неповерењу и битно различитом културном и духовном наслеђу конститутивних етно-верских заједница.

Као и у БиХ, мир ипак опстаје јер у послератном периоду није дошло до свеобухватног покушаја једне од страна да битно промени уставна и политичка правила игре у своју корист. У оба случаја, управо је такав покушај био окидач крвавог рата.

И напокон, у оба случаја остаје неизвесно да ли ће кључни актери имати довољно мудрости да се дугорочно уздрже од понављања исте грешке.

 

Sveosrpskoj.com