Има ли Меркелина Немачка будућност?

Са формирањем нове владе заказаним за 14. март, постмеркеловска транзиција Немачке ће почети, уз трку свих конкурената из свих странака за будуће национално вођство

Немачка на видику има нову владу велике коалиције (GROKO) захваљујући одлуци ширег чланства Социјалдемократске партије (SPD) да подржи ново повезивање са хришћанским демократама (CDU/CSU) канцеларке Ангеле Меркел. Претплаћени чланови SPD су на референдуму у броју од две трећине гласали за поновно место ,,друге виолине“ под диригентском палицом Ангеле Меркел. Обе партије су мотивисане опипљивим страхом од тога да би неуспех око споразума испровоцирао нове изборе на којим би могли да изгубе још више гласова у корист десничарске Алтернативе за Немачку (AfD) него што су на шокантним изборима прошлог септембра.

Стога, основна сврха GROKO није да постинге политичке циљеве, него да купи време у коме би AfD изгубио свој политички залет, а фрустрирани немачки гласачи се вратили традиционалним странкама десног и левог центра. CDU/CSU и SPD (плус Слободне демократе и Зелени) се надају да ће 13 одсто гласова које је прошле јесени освојила AfD бити њен врхунац, те да ће она временом изгубити и на легитимности, и на привлачности. Колико је ово вероватно?

ПОЗИРАЊЕ ИЛИ ОЗБИЉНА ДЕСНА АЛТЕРНАТИВА?
Нема сумње да AfD има огромне проблеме, што је делом последица њеног рапидног раста од маргиналног статуса до 94 места у националном парламенту, Бундестагу. Она такође има представнике у 14 од 16 немачких држава (а по свему судећи ускоро ће ући и у остале). Ово је био изузетан раст, без премца у послератној немачкој историји. Али, као у случају раста адолесцента, овај процес није био нарочито зрео.

Унутрашње тензије су већ умало поцепале AfD изнутра, и то на руководећем нивоу. Странка свега четири године стара сада поседује стотине парламентарних места на федералном и републичким нивоима, и то без структуре и дисциплине класичне немачке политичке странке. Спорења око доктрине, политике и личности (односно моћи) често избијају на видело, док јавни декор изгледа скоро као анатема. Меркелова и њени сарадници са леве и десне стране спектра надају се да ће се AfD показати као неспособна да изведе транзицију од улице ка парламентарним дворанама, па ће тако фатално себе дискредитовати кроз безумно опонирање и позерај.

AfD ужива прави друштвени узлет. Свој живот је почела као интелектуална реакција против финансијских политика Меркелове у Европи, али се убрзо претворила у националистичку локомотиву за антиисламистичке и антимигрантске страсти распаљене канцеларкином одлуком да прихвати веома велики број миграната са Блиског истока и другде. Постојани раст странке – најпре на покрајинским изборима, а потом и на националном нивоу – рефлектује аутентични елемент ксенофобије, али такође и чињеницу да просперитетна Немачка има озбиљно обесправљене регионе и социјалне групе.

Скорашње статистике показују да је званична стопа сиромаштва међу незапосленим Немцима највећа у ЕУ, док гледаоци немачке телевизије стално виде старе и незапослене грађане како једу супе у јавним кухињама док мигранти добијају приоритет у стамбеним, просветним и другим бенефицијама. Ово је токсичан микс који неће скоро нестати, пре свега у перцепцији гласача AfD.

У Бундестагу, AfD се заклела на отпор естаблишменту у мање-више свему, изјављујући да је претходна влада ,,Велике коалиције“ имала политичку ,,бесплатну вожњу“ за наметање решења која највећи део јавности није хтео, укључујући она о мигрантима и финансијским обавезама према ЕУ, као и друга контроверзна питања попут истополних бракова. Коалициони споразум за GROKO пружа AfD-у обиље мета за свој провокативни стил супротстављања у новом Бундестагу, који је донедавно био место готово успављујуће пристојности. Ако ништа друго, политички програм на немачкој телевизији биће доста забавнији у наредним месецима.

И CDU (са својом баварском сестринском партијом CSU) и SPD пролазе период персоналних измена на својим врховима као реакцију на њихове септембарске изборне дебакле и негативан став јавности на шест месеци изгубљених у мучном процесу формирања владе. CDU и SPD имају нове партијске генералне секретаре, у оба случаја енергичне жене из релативно малих држава близу француске границе, које неће улазити у владу како би се фокусирале на обнову партијских структура уз тежиште на промоцији младих талената у својим скоро самртнички остарелим редовима.

SPD се поздравио са својим дојучерашњим партијским шампионом Мартином Шулцом, који се показао као неспособан да ефикасно води своју странку на изборе или да консолидује њено чланство. (Успео је међутим да избоксује запањујуће добар коалициони споразум са Меркеловом, пружајући SPD-у и министарство спољних послова и финансије – што је разбеснело многе у CDU.)

Са формирањем нове немачке владе заказаним за 14. март, постмеркеловска транзиција Немачке ће почети, са трком свих конкурената из свих странака за будуће национално вођство. Ставите своје опкладе.

ТРКА ЗА НОВО НАЦИОНАЛНО РУКОВОДСТВО
Нови министар финансија биће Олаф Шолц, тврдоглави бивши градоначелник Хамбурга. Уз новог генералног секретара без длаке на језику, Андреу Налес, SPD има вођство решено да обнови нешто од своје традиционалне привлачности код радника плавог оковратника, и то кроз приступ коалиционом управљању лишен нејасноћа. Они се такође суочавају са озбиљним генерацијским јазом унутар партије, с обзиром на то да је омладинско крило партије било оштро против GROKO.

CDU улази у последњи мандат Ангеле Меркел као канцеларке. Заиста, многи немачки коментатори се питају да ли ће она бити у стању да оствари пун четворогодишњи мандат, ако ни због чега другог, оно због тога што је SPD мање мотивисан заједничким циљевима са CDU, него изборним страхом од AfD. Ако привлачност AfD опадне, SPD ће настојати да испровоцира преверемене изборе.

Имајући то у виду, Меркелова коначно почиње да се припрема за свог наследника. Током своја претходна три мандата она се држала политике ,,кресања грана које штрче“ у својој партији (што је нешто што је научила од Хелмута Кола). Сада, међутим, CDU су потребни нови таленти у Берлину и отварање према ,,омладини“, коју Меркелова дефинише као млађе од 60 година живота. Нова генерална секретарка партије, Анегрет Крамп-Каренбауер, често је називана ,,мини Меркел“ у смислу изгледа и политичке памети.

Донекле неочекивано, Меркелова је такође прогурала Јенса Шпана (на слици изнад), једног од њених најистакнутијих критичара унутар странке, на место министра здравства. Шпан је геј политичар који је искористио прошлогодишњи закон о истополоним браковима, а гласни је критичар ислама у Немачкој, оптужујући га за растуће антисемитске, хомофобне, мизогине и криминалне тенденције. Он је несумњиво човек који може да конкурише AfD-у на делу његове територије. Меркелова има и друге стреле у свом тоболцу наследника, укључујући њеног најближег сарадника и министра унутрашњих послова Томаса де Мазијера и министарку одбране Урсулу фон дер Лејен.

Истакнута одлика прекомпоновања у CDU и SPD (и у Слободним демократама) је да су она углавном ограничена на политичаре из западне Немачке. Нова политичка лица из источне Немачке (бивше Немачке Демократске Републике) углавном припадају AfD и неомарксистичкој Левој странци. Фактор отуђења у немачкој политици најупадљивији је на истоку, без чега ни AfD ни Левица заиста не би имале озбиљан национални профил. Недавно је саопштено да је сада Берлински зид дуже срушен него што је постојао, али такозвани ,,зид у глави“ и даље чврсто стоји. Политичка култура истока често има више сличности са оближњом Пољском или Мађарском него са западном Немачком.

Са формирањем нове немачке владе заказаним за 14. март, постмеркеловска транзиција Немачке ће почети, са трком свих конкурената из свих странака за будуће национално вођство. Ставите своје опкладе.

 

И. Вејн Мери је виши сарадник за Европу и Евроазију у америчком Савету за спољне односе

 

Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ

 

The National Interest