Ima li Merkelina Nemačka budućnost?

Sa formiranjem nove vlade zakazanim za 14. mart, postmerkelovska tranzicija Nemačke će početi, uz trku svih konkurenata iz svih stranaka za buduće nacionalno vođstvo

Nemačka na vidiku ima novu vladu velike koalicije (GROKO) zahvaljujući odluci šireg članstva Socijaldemokratske partije (SPD) da podrži novo povezivanje sa hrišćanskim demokratama (CDU/CSU) kancelarke Angele Merkel. Pretplaćeni članovi SPD su na referendumu u broju od dve trećine glasali za ponovno mesto ,,druge violine“ pod dirigentskom palicom Angele Merkel. Obe partije su motivisane opipljivim strahom od toga da bi neuspeh oko sporazuma isprovocirao nove izbore na kojim bi mogli da izgube još više glasova u korist desničarske Alternative za Nemačku (AfD) nego što su na šokantnim izborima prošlog septembra.

Stoga, osnovna svrha GROKO nije da postinge političke ciljeve, nego da kupi vreme u kome bi AfD izgubio svoj politički zalet, a frustrirani nemački glasači se vratili tradicionalnim strankama desnog i levog centra. CDU/CSU i SPD (plus Slobodne demokrate i Zeleni) se nadaju da će 13 odsto glasova koje je prošle jeseni osvojila AfD biti njen vrhunac, te da će ona vremenom izgubiti i na legitimnosti, i na privlačnosti. Koliko je ovo verovatno?

POZIRANjE ILI OZBILjNA DESNA ALTERNATIVA?
Nema sumnje da AfD ima ogromne probleme, što je delom posledica njenog rapidnog rasta od marginalnog statusa do 94 mesta u nacionalnom parlamentu, Bundestagu. Ona takođe ima predstavnike u 14 od 16 nemačkih država (a po svemu sudeći uskoro će ući i u ostale). Ovo je bio izuzetan rast, bez premca u posleratnoj nemačkoj istoriji. Ali, kao u slučaju rasta adolescenta, ovaj proces nije bio naročito zreo.

Unutrašnje tenzije su već umalo pocepale AfD iznutra, i to na rukovodećem nivou. Stranka svega četiri godine stara sada poseduje stotine parlamentarnih mesta na federalnom i republičkim nivoima, i to bez strukture i discipline klasične nemačke političke stranke. Sporenja oko doktrine, politike i ličnosti (odnosno moći) često izbijaju na videlo, dok javni dekor izgleda skoro kao anatema. Merkelova i njeni saradnici sa leve i desne strane spektra nadaju se da će se AfD pokazati kao nesposobna da izvede tranziciju od ulice ka parlamentarnim dvoranama, pa će tako fatalno sebe diskreditovati kroz bezumno oponiranje i pozeraj.

AfD uživa pravi društveni uzlet. Svoj život je počela kao intelektualna reakcija protiv finansijskih politika Merkelove u Evropi, ali se ubrzo pretvorila u nacionalističku lokomotivu za antiislamističke i antimigrantske strasti raspaljene kancelarkinom odlukom da prihvati veoma veliki broj migranata sa Bliskog istoka i drugde. Postojani rast stranke – najpre na pokrajinskim izborima, a potom i na nacionalnom nivou – reflektuje autentični element ksenofobije, ali takođe i činjenicu da prosperitetna Nemačka ima ozbiljno obespravljene regione i socijalne grupe.

Skorašnje statistike pokazuju da je zvanična stopa siromaštva među nezaposlenim Nemcima najveća u EU, dok gledaoci nemačke televizije stalno vide stare i nezaposlene građane kako jedu supe u javnim kuhinjama dok migranti dobijaju prioritet u stambenim, prosvetnim i drugim beneficijama. Ovo je toksičan miks koji neće skoro nestati, pre svega u percepciji glasača AfD.

U Bundestagu, AfD se zaklela na otpor establišmentu u manje-više svemu, izjavljujući da je prethodna vlada ,,Velike koalicije“ imala političku ,,besplatnu vožnju“ za nametanje rešenja koja najveći deo javnosti nije hteo, uključujući ona o migrantima i finansijskim obavezama prema EU, kao i druga kontroverzna pitanja poput istopolnih brakova. Koalicioni sporazum za GROKO pruža AfD-u obilje meta za svoj provokativni stil suprotstavljanja u novom Bundestagu, koji je donedavno bio mesto gotovo uspavljujuće pristojnosti. Ako ništa drugo, politički program na nemačkoj televiziji biće dosta zabavniji u narednim mesecima.

I CDU (sa svojom bavarskom sestrinskom partijom CSU) i SPD prolaze period personalnih izmena na svojim vrhovima kao reakciju na njihove septembarske izborne debakle i negativan stav javnosti na šest meseci izgubljenih u mučnom procesu formiranja vlade. CDU i SPD imaju nove partijske generalne sekretare, u oba slučaja energične žene iz relativno malih država blizu francuske granice, koje neće ulaziti u vladu kako bi se fokusirale na obnovu partijskih struktura uz težište na promociji mladih talenata u svojim skoro samrtnički ostarelim redovima.

SPD se pozdravio sa svojim dojučerašnjim partijskim šampionom Martinom Šulcom, koji se pokazao kao nesposoban da efikasno vodi svoju stranku na izbore ili da konsoliduje njeno članstvo. (Uspeo je međutim da izboksuje zapanjujuće dobar koalicioni sporazum sa Merkelovom, pružajući SPD-u i ministarstvo spoljnih poslova i finansije – što je razbesnelo mnoge u CDU.)

Sa formiranjem nove nemačke vlade zakazanim za 14. mart, postmerkelovska tranzicija Nemačke će početi, sa trkom svih konkurenata iz svih stranaka za buduće nacionalno vođstvo. Stavite svoje opklade.

TRKA ZA NOVO NACIONALNO RUKOVODSTVO
Novi ministar finansija biće Olaf Šolc, tvrdoglavi bivši gradonačelnik Hamburga. Uz novog generalnog sekretara bez dlake na jeziku, Andreu Nales, SPD ima vođstvo rešeno da obnovi nešto od svoje tradicionalne privlačnosti kod radnika plavog okovratnika, i to kroz pristup koalicionom upravljanju lišen nejasnoća. Oni se takođe suočavaju sa ozbiljnim generacijskim jazom unutar partije, s obzirom na to da je omladinsko krilo partije bilo oštro protiv GROKO.

CDU ulazi u poslednji mandat Angele Merkel kao kancelarke. Zaista, mnogi nemački komentatori se pitaju da li će ona biti u stanju da ostvari pun četvorogodišnji mandat, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što je SPD manje motivisan zajedničkim ciljevima sa CDU, nego izbornim strahom od AfD. Ako privlačnost AfD opadne, SPD će nastojati da isprovocira preveremene izbore.

Imajući to u vidu, Merkelova konačno počinje da se priprema za svog naslednika. Tokom svoja prethodna tri mandata ona se držala politike ,,kresanja grana koje štrče“ u svojoj partiji (što je nešto što je naučila od Helmuta Kola). Sada, međutim, CDU su potrebni novi talenti u Berlinu i otvaranje prema ,,omladini“, koju Merkelova definiše kao mlađe od 60 godina života. Nova generalna sekretarka partije, Anegret Kramp-Karenbauer, često je nazivana ,,mini Merkel“ u smislu izgleda i političke pameti.

Donekle neočekivano, Merkelova je takođe progurala Jensa Špana (na slici iznad), jednog od njenih najistaknutijih kritičara unutar stranke, na mesto ministra zdravstva. Špan je gej političar koji je iskoristio prošlogodišnji zakon o istopolonim brakovima, a glasni je kritičar islama u Nemačkoj, optužujući ga za rastuće antisemitske, homofobne, mizogine i kriminalne tendencije. On je nesumnjivo čovek koji može da konkuriše AfD-u na delu njegove teritorije. Merkelova ima i druge strele u svom tobolcu naslednika, uključujući njenog najbližeg saradnika i ministra unutrašnjih poslova Tomasa de Mazijera i ministarku odbrane Ursulu fon der Lejen.

Istaknuta odlika prekomponovanja u CDU i SPD (i u Slobodnim demokratama) je da su ona uglavnom ograničena na političare iz zapadne Nemačke. Nova politička lica iz istočne Nemačke (bivše Nemačke Demokratske Republike) uglavnom pripadaju AfD i neomarksističkoj Levoj stranci. Faktor otuđenja u nemačkoj politici najupadljiviji je na istoku, bez čega ni AfD ni Levica zaista ne bi imale ozbiljan nacionalni profil. Nedavno je saopšteno da je sada Berlinski zid duže srušen nego što je postojao, ali takozvani ,,zid u glavi“ i dalje čvrsto stoji. Politička kultura istoka često ima više sličnosti sa obližnjom Poljskom ili Mađarskom nego sa zapadnom Nemačkom.

Sa formiranjem nove nemačke vlade zakazanim za 14. mart, postmerkelovska tranzicija Nemačke će početi, sa trkom svih konkurenata iz svih stranaka za buduće nacionalno vođstvo. Stavite svoje opklade.

 

I. Vejn Meri je viši saradnik za Evropu i Evroaziju u američkom Savetu za spoljne odnose

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

The National Interest