Флоријан Бибер: Земље Западног Балкана су заробљене државе

,,2025. година може испасти само још једна приказа на путу ка приступању ЕУ"

Криза у Македонији, све већи, често деструктиван, руски утицај и неразрешени односи Србије и Косова истакли су чињеницу да је ,,laissez-faire“ приступ ЕУ последњих година био деструктиван. Након што је иза себе оставила серију криза, од економске до кризе евра, Грчке, мигрантске и Брегзита, сада може да се фокусира више на Западни Балкан.

Ово обновљено интересовање одражава нову стратегију Комисије и већу посвећеност Комисије и председника Јункера, као што је његова посета региону пре неколико дана. Већина ове промене је реторичка. Када је Јункер преузео функцију, изјавио је да неће бити примања нових чланица у његовом мандату, а сада се дискутује о магичном датуму 2025. године. Док је прво схваћено као одбацивање Западног Балкана, 2025. је схваћена као обећање. Наравно, оба су иста. Јункер 2025. године неће бити на функцији, као ни његова комисија. Тако у ствари главна разлика је у томе што је пре неколико година Јункер рекао да је чаша допола празна, а сада каже да је допола пуна.

Реторика је важна и нема сумње да је ЕУ заинтересованија и спремна да подржи проширење сада него пре две-три године. Стратегија указује на најозбиљнији проблем у региону, наиме да “земље показују јасне елементе заробљених држава”. Ово важи за све земље Западног Балкана.

Наравно, израз “елементи” помало доводи у заблуду. Концепт заробљене државе значи да држава служи интересима појединаца и група, а не целокупног друштва, као и да странке или друге мреже имају контролу. “Елементи заробљене државе” је помало као опис геноцидних дела (уместо самог геноцида) или бити помало трудан, јер држава је или заробљена или није.

Даље, стратегија исправно идентификује потребу да се превазиђу заоставштине прошлости, пре свега заоставштине ратова деведесетих и решавање билатералних несугласица. Дијагноза је тачна, али омало неубедљива. Како било, оно што пре свега недостаје је лек. Комисија је понудила нове инструменте као што су специјалне мисије за спровођење владавине права. Оне су моделоване по тзв. Прибеовом извештају за Македонију, која је јасно и јавно идентификовала слабости у владавини права под претходном влашћу. Ипак, није јасно да ли ће бити јавни и да ли ће привући толико пажње јавности као узор у Македонији. Тако да Јункер и остали (још) нису одлучили да буду јасни и отворени у идентификовању заробљених држава у региону: то су аутократске тенденције многих владајућих партија и њихових лидера који чине заробљену државу. Отимање државе има имена и лидере и није пасиван процес који се догађа сам од себе.

Када говоримо о заоставштини прошлости, ЕУ нуди мало новог: наравно главна иницијатива треба да дође од самих земаља, укључујући усвајање РЕКОМ иницијативе, али постоји потреба за више, као што је механизам решавања билатералних размирица, који је отворен на Бечком самиту Берлинског процеса, али без наставка. Ово се односи и на јавне дебате и едукацију о заоставштини ратова. Овде се ишло уназад. У Србији, осуђени ратни криминалци су добили истакнута места на догађајима владајућих странака, укључујући последњег Винка Пандуревића. Овде би јаснија осуда ЕУ била важна како би се послала порука да је званично оглашавање ратних криминалаца неприхватљиво.

Ако онда ЕУ није способна да буде отворенија и директна у препознавању проблема, 2025. година може испасти само још једна приказа на путу ка приступању ЕУ. На крају, земље чланице ће имати задњу реч о новим члановима и многи ће пажљиво гледати да избегну увоз још једног проблема у ЕУ.

Флориан Бибер је професор Историје и политике Југоисточне Европе и директор Центра за ЈИЕ студије на Универзитету у Грацу. Он је такође координатор за Балкан у Групи за европски политички савет (BiEPAG). Твитује под @fbieber.

 

Извор Данас, 07. март 2018.