Uroš Nikolić: Beogradsko čistilište pokazalo da Srbija nije Tviter

Paradoks je da oni koji traže podršku naroda, besomučno ga vređaju, ne uviđajući da isti taj narod tako još više odbacuju od sebe

Predsenik Srbije Aleksandar Vučić, u izbornoj noći, ushićen zbog ubedljivog trijumfa na beogradskim izborima, izrekao je očiglednu istinu, koja nikako da uđe u opozicione glave – Srbija nije tviter. Neshvatanje ove istine, u velikoj meri je uticalo na začaurene opozicione prvake, ponesene iluzijom da ,,dominacija’’ na relativno ograničenoj društvenoj mreži, može biti iole reprezentativna u Srbiji – da dožive pravi fijasko i otrežnjenje. Da je fijasko bio manji, možda bi se i vadili na navodnu krađu, ali odnos snaga je toliko očigledan, da ni oni nisu toliko bezobrazni da rezultat opravdavaju izmišljenim krađama. Možda su upravo opoziciona nedemokratičnost, netolenrancija na drugačije i začaurenost u društvene mreže i krugove istomišljenika, po principu ja tebi serdare, ti meni vojvodo – najjače Vučićevo oružje. O čemu se radi?

Okrenuti samo jedni prema drugima, oni čak i na društvenim mrežama, iskrivljuju percepciju i realan odnos snaga, što ih vodi u iluziju da ih ima mnogo više i da su značajniji nego što jesu. Izrazita netolerantnost na drugačije stavove, blokiranja neistomišljenika, ignorisanje potpuno drugačijih od sebe – oni usled toga čak ne umeju pravilno da izmere odnos snaga ni na tviteru. Da ne govorimo, koliko su udaljeni od procene realnog stanja na nivou Srbije i u realnom životu – životu izvan tvitera. Tek kada ih izborni rezultati otresu, onda kreću da kukumaču i pitaju se kako je moguć ovakav rezultat, kada oni ,,ne znaju nikog ko glasa za Vučića’’ i sl. Onda kreće drvlje i kamenje na narod, kako je glup, nepismen, krezub, sendvičarski, izmanipulisan i kako ovaj narod i nije za bolje – pri čemu imamo jedan paradoks da oni koji bi hteli podršku istog tog naroda, besomučno ga vređaju, ne uviđajući da isti taj narod tako još više odbacuju od sebe. Pokazalo se da tzv. krugodvojkaška elita uopšte ne razume ni Beograd, a kamoli Srbiju i celokupno biračko telo za koje bi trebalo da se bori.

Za razliku od njih, Vučić ništa ne prepušta slučaju. Ima ogromno iskustvo u izborima, ne samo da zna mentalitet ovog naroda, već za razliku od tviteraša, kroz mnoga sela je prolazio u prošlosti u brojnim kampanjama, za koja oni verujem da nisu ni čuli. Vučić bolje oseća potrebe građana Srbije, zna kako da vodi kampanju i da im se obrati, koji jezik najbolje razumeju i kakvu nadu treba da im ponudi. Ne zaboravite, da čak i kada je redovno gubio izbore u radikalima, to je takođe bila dobro organizovana stranka, koja je uglavnom čak i kao ,,gubitnička’’ imala milion i više glasova i pojedinačno bivala najjača, ali bez mogućnosti da formira vlast. Transformacija u SNS je donela i mnogo širi opseg glasača – gde uz one nacionalne, i dobar deo proevropskih je počeo da pordžava tu stranku. Ogromno višedecenijsko Vučićevo iskustvo u tom smislu, ne može da se poredi u odnosu sa tzv. uticajnim tviterašima i ovakva nadmoć je rezultat toga. Ne može se osporiti ono što Vučić tvrdi – da iza ovakvih rezultata stoji i krvav rad – rad na terenu, kakav verovatno nijedna grupacija ni stranka nema.

Ono što se i ovaj put nesporno pokazalo, to je, da i pored ozbiljnog rada i truda, velike želje da se dobiju izbori, jedna od najvećih prednosti Vučića i vlasti je očajna politička konkurencija i opozicija u koju narod nema poverenje, pa čak i neke koji nisu baš oduševljeni ovakvim SNS-om tera ih da glasaju vlast, ili da apstiniraju, ali nikako da glasaju protiv SNS. Ovakvu opoziciju sada bi svaka srpska vlast poželela za sebe! Razlog je to što, kako reče jedan dobar poznavalac ovdašnjih političkih prilika, bukvalno sve što bi se i objektivno moglo zameriti Vučiću, kod njegove konkurencije je još gore. Rezultati beogradskih izbora su i pokazali, da je Srbiji najpre potrebna nova opozicija. Zdrava, konstruktivna, neuprljana opozicija, koja bi bila dobar korektiv i možda nekad preuzela vlast, vremenom kad sazri.

Da bi vlast bila što bolja, neophodna joj je što bolja konkurencija i kvalitetnija opozicija, čega još uvek nema ni u tragovima, inače i vlast onda počne vremenom da gubi kontakt sa stvarnošću i postaje sve bahatija. Zato je nacionalno pitanje broj jedan – ko i kakav će biti okosnica opozicije u godinama koje slede. Najbolja stvar ovih izbora, po mom mišljenju, je što Demokratska stranka, sa svim njenim recidivima odlazi polako u istoriju. Tadić, Šutanovac, Živković, doživeli su pravi fijasko. Čedomir Jovanović i Liberalno demokratska partija, uspeli su da imaju manje glasova od Ruske stranke ili partije grčke manjine. To je definitivno najpozitivnija tekovina ovih izbora, koja pokazuje, nadam se, da je vreme velikog uticaja ekstremnih autošovinističkih snaga u srpskom narodu, davno iza nas. Naravno da situacija u medijima, delovima elita i koridorima moći, nije ekvivalentna odnosu u srpskom narodu po tom pitanju, ali dobro je da su birači počistili takve opcije i poslali jasnu poruku. Nadamo se da će lideri ovakvih grupacija izvući zaključke i podneti ostavke ili ugasiti svoja, sada već besmislena stranačka preduzeća.

Što se vladajuće koalicije tiče, da sam Vučić ili neko od lidera SNS, tek bih sad bio oprezan i zabrinut, jer ogromno poverenje građana je i ogromna odgovornost. Ovo je možda i istorijski maksimum SNS, pogotovo u Beogradu, i građani koji su u ovolikoj meri podržali vlast, sigurno će imati i očekivanja srazmerno ogromnom ukazanom poverenju.

Socijalistička partija Srbije je prošla ispod svog uobičajenog nivoa, ali se očuvala i pokazala da je SPS, uz određene oscilacije, ipak uvek konstanta(u vlasti). Rezultat Đilasa, Jankovića i Jeremića je solidan. mada je pitanje ako se uporedi sa prošlogodišnjim predsedničkim izborima, pogotovo procentima osvojenim na području Beograda. Pokazalo se, da stranka ili grupacija ne može da uspe ukoliko ne radi na terenu, nema finansijskih sredstava, i drugo mesto ove grupacije i nije iznenađenje. Đilas je najavio pohod na republiku, a ostaje gorak ukus zbog njegovog šikaniranja medija i uskraćivanja prava na prisustvo konferenciji, čak i uglednim medijima poput Večernjih novosti.

Ironija je, da je u istoj noći, onaj koji medije deli na podobne i nepodobne, na novinare više i niže rase, guslao o nekakvom nepostojećem fašizmu u Srbiji –čime je pokazao da će jedan segment njegove buduće politike, itekako plivati na talasu upravo na izborima ,,masakrirane’’ autošovinističke opcije. Đilas je sigurno zaslužan, i njegovi partneri, što su takve koalicije ispod cenzusa, jer im je oteo deo birača, ali sigurno da njegovih skoro 19 posto glasača, nisu samo takvi, već je širi sloj nezadovoljnika koji su u njemu prepoznali tehnokratu, menadžera, gradonačelnika, lokalnog čoveka. Ostaje da se vidi, kako će se Đilas snaći u dubljim i širim političkim vodama, a njegovo kratko predsedavanje DS-om i nedostatak političke harizme i jasno artikulisane ideologije i programa ne obećavaju mnogo toga pozitivnog po njega u tom smislu.

Čak 14 lista od 24 je imalo manje od jedan posto, a samo 4 od 24 su prešle cenzus. Ne davimo Beograd, obzirom da su prvi put izašli na izbore su ostvarili solidan rezultat, dok je Beli Preletačević osetno pao u odnosu na prošlu godinu, verovatno dobrim delom i jer je satanizovan i označen kao igrač vlasti. Što se Dveri-DJB koalicije tiče, ne samo da udruživanjem nije uspela da ostvari nekakav višak nad prostim zbirom i sinergiju, nego čini se upravo suprotno – njihov zbir je možda i manji nego što bi te stranke imale da su pojedinačno izašle.

To govori u prilog tome, da ovakav eksperiment dijametralno suprotnih ideoloških grupacija nije uspeo i da gro članstva i simpatizera nije moglo da pređe preko toga, čak ni iz pragmatičnih cenzus razloga i nije progutala priču o čisto tehničkoj lokalnoj koaliciji bez zadiranja u osnove sopstvenih programa. Ostaje nejasno, zbog čega Dveri nisu htele koaliciju sa programski mnogo srodnijom DSS, koja je imala preko jedan posto samostalno – i čini se da bi Dveri i DSS udruženi imali i sinergiju kao nacionalna opoziciona opcija i verovatno bi prešli cenzus. Na oba spektra, i na građanskom i nacionalnom, postoje ovakve dileme i kajanja, ali sada im je kasno. Verovatno će i neke teške međusobne optužbe padati u danima koji slede.

Zavidan rezultat je ostvario Šapić, koji je pokazao da može da se nosi kao lokalni momak, ali je jasno da je njegova priča ograničena na lokal i da nema kapacitet za nešto mnogo više. No, svakako može biti poželjan saveznik u budućnosti za one koji bi se grupisali u određene blokove, i ako se ne izduva prebrzo mnogi će hteti da ga prigrle. Kada je reč o desnim, nacionalnim opcijama, za razliku od građanskih, koje ruku na srce nikada nisu bile većinske u glavama srpskih birača, pravo je čudo kako u Srbiji, gde ogroman broj birača naginje nacionalnom – nemaju tipične predstavnike.

Ključ je naravno u tome, što ogroman deo desnih birača, još uvek veruje Vučiću i sigurno je dobar deo takvih glasao za SNS. No, čini se da ima prostora i za artikulaciju onih desnih snaga koje ne podržavaju SNS, ali ne uspevaju da se istaknu, a propast eventualnog saveza DSS i Dveri možda najbolje pokazuje trenutnu jalovost tog spektra. Srpska napredna stranka, po definiciji je ipak keč ol stranka, i sigurno da na nivou Srbije postoji otvoren prostor za neku čistije konzervativnu i desnu opciju, koja bi barem imala stabilan parlamentarni status. Zbog čega taj potencijal još uvek niko ne ume da iskoristi i popuni prazninu, to je sigurno pitanje koje traži posebnu analizu.

 

Autor Uroš Nikolić

 

Izvor Nacionalist, 07. mart 2018.

Pratite nas na YouTube-u