Imperijalna klopka

Kina i Rusija predstavljaju jedan model pokušaja da se izbegne imperijalna klopka, a EU i SAD drugi. Oba imaju svoje snage i slabosti

Tragedija politike već hiljadama godina je to što imperija pruža odgovor na haos. Imperijalizam, kako to oksfordski istoričar Džon Darvin reče, ,,jeste osnovni model političke organizacije kroz najveći deo istorije“, i to iz razloga što sposobnosti za izgradnju snažnih država, zahvaljujući obrascima geografije, nikada nisu bile ravnomerno raspoređene, pa je jedna etnička grupa uglavnom izranjala kao vladar tuđih teritorija. A ipak, pošto osvajanje vodi do taštine, militarizma, prenaprezanja i birokratske kalcifikacije, sam akt izgradnje imperije ukazuje, po mišljenju nemačkog filozofa Oslvada Špenglera, na dekadenciju i kulturni pad. Imperije (posebno britanska ili francuska) nikad nisu bile očigledne kao tik pred njihovu propast.

Ali ako je imperija norma, čak i ako se završava tragično, šta je to što dolazi posle imperije što je održivo? Koji sistem pruža red, a da nije podložan patologijama koje je Špengler nabrojao? Kineska inicijativa ,,Pojas i put“, ruska kampanja subverzije u centralnoj i istočnoj Evropi, Evropska unija, američki liberalni svetski poredak, sve su to pokušaji rešavanja tog pitanja. Velika strategija, tema koja opseda političke elite, u suštini se svodi na izbegavanje klopke imperije.

KINA: GEOGRAFIJOM PODSTAKNUTI PROSVEĆENI AUTORITARIZAM
Kina i Rusija predstavljaju jedan obrazac šireg bavljenja ovim pitanjem, a EU i SAD drugi. Oba modela imaju svoje snage i slabosti. Kina i Rusija su naslednici kopnenih, nedemokratskih imperijalnih tradicija. Njihovi pokušaji ekspanzije su ukorenjeni u geografiji, a ne u idealima. Ali to ne znači da njihovom pristupu nedostaje suptilnost koja ih čini impresivnim protivnicima.

Kineski lideri žive sa znanjem da je Azija u ranijem periodu, pod dinastijama Ming i Ćing (od sredine četrnaestog do sredine devetnaestog veka), bila stabilnija pod tributnim imperijalnim sistemom (naziv za vrstu diplomatskih i ekonomskih odnosa između Kineske Imperije i njenih satelitskih provincija; prim. prev.) nego što je bila Evropa sa svojim vestflaskim poretkom država koji je stavljao akcenat na balans snaga. Politikolog Dejvid Kang sa Univerziteta Južne Kalifornije objašnjava da je ovaj sistem ,,sadržao pouzdane obaveze Kine da ne eksploatiše sekundarne države koje su prihvatile njen autoritet“.

Stoga, Ming i rana Ćing imperijalna hegemonija je uključivala ne samo dominaciju nego i ,,legitimnost i konsenzus“. Pošto je kineski imperijalizam doneo relativni viševekovni mir Aziji kroz sistem koji je većina prihvatala, kineski lideri danas ne vide ništa loše u svojim pokušajima da ponovo budu vrhovni arbitar u regionu, što za njih znači običnu restauraciju regionalne hegemonije pod novom i daleko istančanijom verzijom imperijalnog poretka.

Kina nije demokratija, ali nije ni totalitarna. Upravo u tome je njena privlačnost. Njen autoritarizam – u kome je omogućen red, a politika predvidljiva, dok se debate ograničavaju na rukovodstvo, pekinške ,,tink-tenkove“ i slobodnu populaciju – pruža režimu ono što mi simplistički u manihejskim terminima etiketiramo kao diktaturu. Štaviše, namera kineskog lidera Sija Đinpinga da obnovi regionalnu harmoniju predstavlja onaj oblik više svrhe koji je tradicionalno određivao uspešne imperije i njihove varijacije.

Inicijativa ,,Pojas i put“, koja prati staze srednjovekovnih kineskih dinastija i povezuje Kinu sa Iranom i Evropom, pruža Kini viziju punu nade koju može ponuditi centralnoj Aziji i Bliskom istoku, što bi moglo da olakša njihova stanja geografske izolacije, siromaštva i nestabilnosti. O Kini razmišljamo kao o ekonomskom izazovu. Ali ona je nešto više. Ona je filozofski izazov, zbog toga što njen jedinstveni sistem, makar za sada, pruža svom narodu i svojim susedima pouzdane i konkretne politike razvoja.

Si nije baš pravi diktator: on je neka vrsta diktatora koja i dalje svom narodu pruža određenu dozu ličnih sloboda i ekonomskog rasta dok sprečava anarhiju. To je privlačnost autoritarnosti sa kojom živimo. I to tako ostaje čak i pored toga što je Si ukinuo ograničenja mandata svojoj vladavini. Kina i dalje ima institucionalne snage koje nedostaju Rusiji, a Sijeva vladavina je i dalje daleko od apsolutizma Sadama Huseina ili Asada u Siriji.

Bez obzira na to, sam ekonomski dinamizam Kine, kombinovan sa kiptećom ozlojeđenošću povodom anarhije i opadanja koje je iskusila tokom dva veka od strane zapadnih sila, čini je sklonoj aroganciji – a to može biti fatalno, dovodeći do ,,imperijalnog prenaprezanja“, da upotrebimo termin istoričara sa Jejla Pola Kenedija. Kina jednostavno ne može tome da se odupre. Sam njen dinamizam u ovoj deceniji bi mogao da dovede do toga da sistem ,,Pojasa i puta“ počne da se širi stopom koju usporavajuća kineska ekonomija ne bi mogla da isprati u sledećoj deceniji. Kina bi mogla da se pokaže kao previše slična tradicionalnom imperijalnom režimu da bi opstala. Ovo bi moglo da se dogodi u trenutku kada rastuća kineska srednja klasa počne institucijama da postavlja zahteve koje čak ni najmudriji autoritarci ne mogu da ispune.

RUSIJA: GEOGRAFIJOM PODSTAKNUTI NEPROSVEĆENI AUTORITARIZAM
Što se Rusa tiče, možda su reagovali tvrdo sa svojim naoružanim grubijanima pod fantomkama u Ukrajini, ali njihovo oslanjanje na sajber domen u subverziji demokratskih vlada je istovremeno i jeftino i zgodno za poricanje. Štaviše, oni ne pokušavaju da obnove Varšavski pakt u centralnoj i istočnoj Evropi (koji je imao sve pretpostavke i nedostatke tradicionalnog imperijalizma), nego umesto toga samo nastoje da igraju ulogu ometača. U Siriji su pazili da ne uvedu kopnene snage u velikim brojevima. Agresivni su bili u svom bliskom susedstvu, ali podjednako obazrivi. Njihov je cilj da povrate prostor sovjetske geografije, ali bez rizika i troškova imperije. Traže uticaj, a ne otvoreno osvajanje. Ovo je pametna postimperijalna strategija.

Ali postimperijalni projekat ruskog predsednika Vladimira Putina za subverziju centralne i istočne Evrope, iako svestan granica, manifestuje opsesiju slamanjem liberalnih demokratija bez neke više svrhe – što ga je učinilo slepim za kinesku pretnju u sopstvenom dvorištu – čak i ako su njegove kampanje sajber ratovanja podstaknute besom zbog načina na koji se završio Hladni rat. A bez osećanja više svrhe njegov niskokalorični imperijalizam je osuđen na propast.

Istorija nas iznova i iznova uči da je za trajanje imperijalizma neophodno da on, makar u glavama njegovih nosilaca, ima viši, civilizatorski cilj. Venecija i Britanija su verovale da poboljšavaju svet kroz trgovinu, Rim je verovao da njegove institucije i putna infrastruktura unapređuju čovečanstvo. I Habzburzi i Osmanlije verovali su da lojalnost njihovim suverenima sprečava podeljena društva raznih etničkih grupa da se međusobno poubijaju. Kina je čvrsto dosledna ovoj tradiciji, Rusija nije. Rusija nije podstaknuta jakim institucijama kao što je Kina, i ne nudi nadu ekonomskog razvoja poput kineske inicijative ,,Pojas i put“. Zbog toga je Kina za nas drugačiji izazov od Rusije. Razlika između jedne i druge vrste autoritarizma je ponekad velika kao i razlika između autoritarizma i demokratije.

EVROPSKA UNIJA: VIRTUALNA IMPERIJA
Evropska unija je najinovativniji odgovor na imperiju. Kako ističe istoričar sa Jejla Timoti Snajder, njen akcenat na legalnosti i malim državama oslobađa je tradicionalnog imperijalizma. A ipak, kako on takođe kaže, evropska prošlost je skoro u celosti imperijalna i stoga mnoge države Evrope, naročito na istoku, nemaju budućnost bez kišobrana EU, čija veličina i raznolikost same po sebi nose imperijalnu dimenziju. U stvari, Evropska unija je pravi naslednik kosmopolitizma Habsburške i Osmanske imperije, pa zato ima potencijal da ispuni funkciju imperije duž čitavog kontinenta bez opasnosti da upadne u klopku sopstvene taštine. Ali suočena sa ruskim postimperijalizmom, EU ne može u potpunosti da osigura sopstvenu bezbednost. To je na kraju posao Sjedinjenih Američkih Država.

Ipak, Evropska unija se, zbog svoje dužničke krize praćene talasom populističkog nacionalizma, naučila određenoj dozi skromnosti, najbolje ispoljene od strane italijanskog premijera Paola Đentilonija u Davosu kada je upozorio Evropljane na ,,aroganciju kosmopolitske digitalne elite“. Odbacujući nacionalizam, njegove kolege Emanuel Makron i Angela Merkel su u Davosu govorili kako rade na tome da zadovolje one privučene njime. Oni sada shvataju da kvazi-imperijalna superstruktura Evropske unije može opstati samo predstavljanjem Brisela kao manje udaljenog i birokratskog mesta. Evropska unija bi stoga mogla da bude u boljoj poziciji za ovladavanje budućnošću zahvaljujući sopstvenom iskustvu smrtne opasnosti. Evropski lideri sada razmišljaju tragično kako bi izbegli tragediju, što je nešto što nisu radili (makar ne u istom obimu) pre krize.

Dok je ruski autoritarizam neodvojiv od gangsterizma i zbog toga ne predstavlja model za budućnost, a sistem Kine funkcioniše upravo zbog originalne mešavine ličnih sloboda i političke represije, Evropska unija može da preživi jedino ako se pretvori u ne-elitističku demokratiju i istovremeno zadrži svoj snažni birokratski element.

Dozirana prilagođavanja su ovde od ključne važnosti. Ovaj novi vek geopolitike koji je nasledio vek ideologija podrazumeva da će razlike između raznovrsnih takmičarskih sistema biti suptilnije nego tokom Drugog svetskog rata i Hladnog rata. Problem sa manihejskim pogledom je u tome što zaključuje da u borbi između diktature i demokratije samo jedna strana može odneti pobedu. Ali to ne mora biti slučaj: strana koja će steći prednost mogla bi da otelotvoruje elemente oba sistema.

AMERIKA: PREDODREĐENA DA PREDVODI?
Liberalni svetski poredak predvođen Amerikom se, makar do dolaska Donalda Trampa u Belu kuću, osećao sigurno povodom univerzalnosti svojih ideja. Ali to ga ne čini automatski postimperijalnim. Jer u umovima svojih praktičara imperijalizam je uglavnom bio uzdižuća, civilizatorska misija. Koliko god rasistička i licemerna ta misija možda bila u prošlosti, naročito u slučaju evropskih kolonista, ona je takođe bila ,,privlačna i evocirajuća“ zahvaljujući ,,osećaju dužnosti i žrtve“, što je nešto što su imperijalisti suštinski delili sa američkim i sovjetskim hladnim ratnicima, kako primećuje harvardski profesor Od Arn Vestad.

Zaista, Hladni rat je predstavljao borbu dve imperije, iako su one sebe drugačije nazivale. A američki poredak, povrh svega, upravo zato što se proteže preko okeana, zahteva ogromne vojne izdatke. Upravo to, prema mnogim istoričarima, izaziva imperijalno opadanje. Invazije na Irak i Avganistan, kao i operacije specijalnih jedinica u Siriji, imale su sve odlike imperijalnih ekspedicija – jer zauzeti teritoriju znači upravljati njome. Naravno, Amerika mora da brani svoje vrednosti na zabačenim mestima, ali neka radi to na način koji ne opterećuje domaći front troškovima i vrećama leševa. Ovo je teže nego što zvuči, jer proizvoljni ratovi u početku mogu delovati kao ratovi iz nužde.

U SAD, predsednik Tramp je stavio težište na imperolike ratove na Bliskom istoku, preferirajući da pobedi ISIS bez nastojanja da svrgne sirijskog diktatora Bašara al Asada, što su zahtevali elementi vašingtonskog spoljnopolitičkog establišmenta. Pored toga, on je svojim pozivima na protekcionizam i usko definisano sleđenje američkih interesa lišio spoljnu politiku SAD bilo kakve stvarne, uzdižuće svrhe – što je još jedan siguran znak opadanja. Uz to, njegovo obožavanje vojske, upareno sa desetkovanjem diplomatskog korpusa, asocira na sudbinu svih vojničkih imperija, što podseća na opis drevne Asirije od strane britanskog istoričara Arnolda Tojnbija kao ,,leša u oklopu“.

SAD su na raskrsnici. Kako je britanski geograf Helford Makinder istakao pre više od stotinu godina, umerena zona Severne Amerike je najveći od ostrvskih satelita Afro-Evroazije: sposobna da utiče na Stari svet dok je istovremeno geografski zaštićena od njega. Prema tome, ako bi Amerika uspela da izvede svoju varijaciju kvazi-imperijalizma kako treba, i dalje bi bila predodređena da predvodi. Ipak, po prvi put u tri četvrtine veka, Amerika izgleda kao da je bez velike ideje za motivisanje sveta. Ovo, više od bilo čega drugog, stavlja SAD u opasnost. Postimperijalni svet je onaj u kojem je vođstvo bazirano na velikim idejama, ali tako da ono ne vodi geografskom osvajanju i tlačenju.

ZAVRŠNE MISLI
Bilo bi pogrešno pretpostaviti da je liberalna demokratija poslednja reč u političkom razvoju čovečanstva. Sistem koji će trijumfovati biće onaj koji interno pruža više dostojanstva svojim stanovnicima, a eksterno više nade svojim podanicima i saveznicima. Zaista, živimo u autoritarnom trenutku, manje zbog Rusije nego zbog Kine, čiji se ekonomski uspeh i dobro orkestrirana velika strategija – toliko slična imperiji – ne oslanja na univerzalno pravo glasa.

Ali dublje pitanje leži u nama. Amerika je bila inspirativna demokratija u dobu pisaćih mašina i štampe. Da li je Trampov autoritarni stil aberacija ili produkt novog i vulgarnog digitalno-vizuelnog doba čiji akcenat na različitim narativima hrabri podele i zaobilazi objektivnu istinu? Ukoliko je ovo drugo, onda bi kineski model ozbiljnog ograničavanja sopstvenog naroda mogao da se pokaže kao očigledniji sukcesor imperije. No, uprkos svoj svojoj privlačnosti, to je klopka koja bi pokrenula neliberalno doba i opadanje ne samo Amerike, nego i Zapada generalno. Zato bi prosvećeni autoritarizam trebalo shvatiti kao izazov, a ne kao sudbinu.

Robert D. Kaplan je autor ,,Povratka u svet Marka Pola: Rat, strategija i američki interesi u 21. veku“. On je viši saradnik u Centru za Novu američku bezbednost i viši savetnik Grupe za Evroaziju.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

The National Interest