Срђа Трифковић: Србима прети двострука опасност

Поред комадања матичне територије, Србима прети и преваспитавање у складу са идеолошким стандардима постхришћанског Запада

Срђу Трифковића није потребно детаљно представљати. Реч је о једном од најистакнутијих српских стручњака у домену међународних односа, спољнополитичком уреднику магазина Chronicles и професору Универзитета у Бањалуци. Повод за овај интервју био је његов двонедељни боравак на Блиском истоку, у Либану. На крају смо ипак одлучили да проширимо дијапазон тема и дотакнемо се унутарполитичке борбе у САД, све сложеније ситуације у Европској унији, али и унутрашњих и спољних опасности које се надвијају над Србијом и српским народом. Кренимо редом.

Недавно сте провели две недеље у Либану. Кажу да је стање у тој земљи својеврсни барометар стања на целом Блиском истоку, премда тренутно, и поред политичких тензија, Либан делује стабилније у односу на велики део региона. Какав је ваш поглед на тамошњу политичку и друштвену ситуацију?
— 
Либан јесте опстао као лабави кондоминијум кључних актера у грађанском рату, али он није одраз равнотеже снага у хронично нестаблином ширем региону. Основна је разлика да хришћани у Либану ипак опстају, премда у смањеном проценту у односу на предратно време и са неизвесним дугорочним изгледима. Насупрот томе, њихов положај другде у региону је трагичан.

После америчке интервенције у Ираку, хришћани су доживели егзодус библијских размера, уз савршену равнодушност окупационе силе. Они су чинили око осам процената житеља Ирака пре америчког напада 2003, а данас опстају само у траговима. Углавном је реч о старијој популацији без много опција, попут преосталих Срба у Лици и Далмацији.

Под аутрократским али секуларним БААС режимом Садама Хусеина уживали су сва политичка и верска права, али је грађански рат изазван страном интервенцијом њих учинио колатералним жртвама ширег сукоба двотрећинске већине ирачких шиита – који од промене режима контролишу централну власт у Багдаду – и мањинских сунита, који су били окосница снага отпора окупацији у западном делу земље.

ХОНГ КОНГ БЛИСКОГ ИСТОКА
Сунитски џихадисти, оличени у Исламској држави, али и другим покретима, третирали су хришћане као потенцијалне колаборационисте непријатеља. Спали су на дискриминисану заједницу којој дугорочног опстанска нема. Уследило је масовно исељавање, често уз губитак својинских права над остављеним некретнинама.

Опстанак хришћана у Сирији – где су до 2011. године чинили десетак процената становника, око два милиона људи – такође је под знаком питања. По проценама црквених епархија (православних, мелкитских и маронитских), њихов се број преполовио од почетка грађанског рата. Хришћани су у целини образованији и боље прилагодљиви друштвима-домаћинима у западном свету, тако да су способни и спремни да се интегришу у земље пријема. Стога су углавном остајали ван статистика о блискоисточном мигрантском цунамију који је задесио Европу 2015. године. Њихов опстанак у Сирији, у ма ком броју, пресудно зависи од опстанка Башарове владе у Дамаску.

У Либану је током и након грађанског рата дошло до територијалне консолидације завађених заједница, тако да имамо мање-више компактни шиитски југ и већи део долине Бека, затим сунитски север са центром у Триполију, као и хришћански приобални појас Либанске горе са планинским залеђем, од Триполија до Бејрута. Овакав исход у много чему подсећа на постдејтонску Босну и Херцеговину, са том разликом да формално нема страног ,,високог представника“ који може да арбитрира у корист једне од заједница и у циљу наметнуте унитаризације.

Грађански рат окончан је унутрашњим договором, који опстаје првенствено зато што ниједна страна за сада не тежи да своју вољу наметне другима. На сцени је микрокосмос система равнотеже снага какав смо имали у Италији у време ренесансе, или у Европи после Бечког конгреса.

Колико се данас у Либану осећају последице грађанског рата који је током 70-их и 80-их опустошио земљу? Да ли је могуће повући паралеле између тог рата и онога што данас гледамо у Сирији, пре свега због учешћа великог броја актера са различитим циљевима и агендама?
— Незахвално је правити паралеле, јер Либан ужива компаративне предности које Сирија нема. Центар Бејрута се спектакуларно опоравио, пре свега јер представља центар пласирања (и прања) огромних заливских пара. Припадницима саудијске и емиратске елите одговара да имају оф-шор центар – на пар сати лета од Ријада и Дохе – где могу да се викендом ослободе стега невеселог живота под правилима шеријата. Ту је надомак главног града чувени казино, ту су луксузни хотели попут обновљене Фениције, добар провод, првокласна храна и коктели, лепе и доступне даме, а ту су им и оф-шор инвестициони фондови.

Либан као својеврсни Хонг Конг Блиског истока има предности које нема злосрећна Сирија, док овај аранжман траје. Да он вероватно није дугог века свима је јасно, али брига о дугорочним сценаријима није дневна преокупација припадника либанске пословне елите. Они су претежно хришћани-маронити, наследници феничанског трговачког умећа, искусни у уметности преживљавања, често са резервном опцијом одступнице у некој од прекоморских земаља (пре свега Бразил, Француска и САД).

За обичан свет живот није лак – две трећине Либанаца живи на мање од 700 евра месечно – али у том делу света статистике су варљиве због огромне сиве економије. Бруто национални производ по глави становника је нешто већи од српског, али су социјалне разлике далеко јаче изражене. Општи је утисак да нема акутне беде, попут предграђа Каира на пример, али нема ни развојног бума који се предвиђао после окончања грађанског рата. У последњих седам година сиријска трагедија је томе наравно допринела. Већина Либанаца жели опстанак Башара као предуслов очувања лабавог статуса кво у својој земљи, али истовремено нема много наде у дугорочну стабилизацију региона у целини.

Да ли сте у разговору са Либанцима стекли нешто ближи увид у политичку заврзламу с краја прошле године, када је либански премијер Харири током посете Саудијској Арабији поднео оставку, након чега је, могуће и против своје воље, задржан неколико дана у тој земљи, да би потом директно из Саудијске Арабије отпутовао у Француску. Кад се коначно вратио у Либан, нагло је променио мишљење о оставци. Можете ли нам рећи нешто више о тој несвакидашњој епизоди?
— Афера Харири је одраз чињенице да је Либан дуго био држава са ограниченим суверенитетом. Подела власти заснована на неформалном националном пакту из 1943. почива на попису становника под франуским мандатом још из 1932. Сходно њему положај председника владе припада сунитским муслиманима, који у данашњем Либану чине око 27 одсто становника и чији су политички заступници годинама (не без основа) сматрани експонентима заливских, пре свега саудијских интереса.

Премијер Саад Харири, који је на положај дошао 2016, од те матрице је одступио покушајем да Либан држи по страни од регионалног надметања Саудијске Арабије и Ирана, а конкретно својом политиком налажења компромиса са либанским шиитима (око 28 одсто Либанаца) и њиховим оружаним покретом Хезболах.

Саудијци су јесенас Харирија принудили на оставку, држећи га у кућном притвору у Ријаду где је био у посети. То је објективно био скандал првог реда, али Саудијска Арабија на Западу – пре свега у Вашингтону – већ годинама ужива имунитет од критика. Њима се тај потез свеједно показао дугорочно контрапродуктивним.

Вративши се зимус у Бејрут (захваљујући француском посредовању), где је дочекан као херој, Харири је заузео још помирљивији став према шиитима него раније. У свом залагању за стабилизацију Либана на основу мултиконфесионалног договора, што неминовно обухвата прихватање Хезболаха као легитимног партнера, он је потврдио да су Саудијци у целој афери претрпели пораз – и не само они, већ и Израел и Вашингтон, који су желели да делегитимизују Хезболах као актера на либанској политичкој сцени.

Овакав исход је директна последица успеха Башара ал Асада на ратишту у суседној Сирији, где је Хезболах био активни учесник на страни владе у Дамаску и чији је положај у Либану тиме битно ојачан. Ту чињеницу данас не могу да пренебрегну ни политички лидери либанских сунита, премда су испрва већином подржавали Башарове противнике. Афера Харири завршена је тактичком победом Ирана, али не и стратешким тријумфом: то је била само једна епизода у геополитичком надметању коме нема краја.

Како данас процењујете Трампове шансе у борби са оним што се уобичајено назива „дубоком државом“, премда сте Ви рекли да је бољи назив „перманентна држава“, односно да се просто ради о америчкој држави као таквој. У почетку сте били јако скептични, чак сте наводили да је Трамп капитулирао, да бисте потом, након објављивања меморандума о злоупотребама овлашћења у FBI током предизборне кампање, навели да се Трамп вратио у игру, као и да дешавања у Вашингтону иду у прилог Србима. Какав је ваш став данас?
— У целини сам ипак песимиста. Трампов повратак у игру има првенствено домаћи значај. На светској сцени, као што се свакодневно уверавамо, имамо наставак приступа његових претходника по низу битних питања, а у односима са Русијом пре свега. Ово је одраз Трампове свеопште неспремности да – макар и по цену политичке конфронтације унутар сопственог, републиканског табора – следи своје инстинкте и обећања из кампање 2016. и претходних година.

Међу примере подлегања естаблишменту свакако треба укључити и одлуку да Америка снабдева оружјем режим у Кијеву и „проверене“ фракције у Сирији, затим наставак рата у Авганистану, као и најављену намеру да САД пониште споразум о контроли иранског нуклеарног програма. У данашњем Вашингтону, процес креирања спољне политике постао је дифузан више него икада. Примера ради, јула 2017. године амерички Конгрес усвојио је закон о новим санкцијама Русији и тиме ограничио Трампов ауторитет да их самостално укине. У кључном питању односа са Русијом, председнику је тако ускраћена могућност да делује као рационални доносилац одлука. Његове руке су практично везане.

У другој години свог мандата, премда и даље понавља слоган „Америка на првом месту“ као реторичку поштапалицу, Трамп је супстантивно одустао од њене суштине. Срж те девизе била је у одбацивању хегемонизма и прихватању статуса САД као суверене националне државе ослобођене самопоражавајућих окова глобално-империјалних заблуда.

Не би било сасвим исправно рећи да је америчка перманентна држава саботирала и подрила легално изабрану извршну власт. Било би тачније констатовати да је један бунтовни, вашингтонском дуополу нежељени председник покушао да промени давно зацртани курс естаблишмента – и да је у том покушају претрпео пораз. Што се тиче оперативаца перманентне државе, председник Доналд Трамп више не мора да буде свргнут неким импичментом; он је ефикасно зауздан и припитомљен.

Вратимо се нешто ближе Србији, у Европу. Ангела Меркел је успела да сачува свој климави канцеларски трон и утисак је да ће, иако је прошао зенит њене моћи, у наредне четири године и даље бити прво лице ЕУ. Мислите ли да ће успети да поврати европски status quo, односно да у већем делу Европе ствари врати у стање какво је било пре Брегзита и јачања покрета и странака које мејнстрим медији називају „популистичким“, или видите рађање једне нове Европе оличене у Вишеградској групи, Алтернативи за Немачку, Националном фронту, па и десној коалицији у Италији, која је на изборима у недељу освојила највише гласова? Укратко, да ли се Европа ослобађа неолибералних фантазија о свету без идентитета, граница и ратова?
— Која „Европа“? Европска унија прерасла је одавно у радикални пројекат културно-марксистичке постмодерне, чији је циљ да кодификује и посвети једну творевину олигархијске природе, која оличава тежње и интересе постнационалне елите. „Брисел“ замењује дух аутентичне Европе култом непрекидног напретка човечанства кроз друштвено-политички инжењеринг.

Ангела Меркел је отелотворење идеолошке посвећености бриселске „Европе“ неолибералној глобализацији, која је претворила мултикултурализам и неограничену имиграцију (претежно исламску) у две неповредиве евродогме. Резултат је злокобна улога Брисела као објективног савезника џихада. Доследна идеолошкој матрици својих франкфуртских ментора, еврократија одбацује сваку сугестију да су завештање европске породице, њена култура и историјска искуства, вредни очувања.

Брегзит се стога може упоредити по потенцијалном значају са падом Берлинског зида скоро три деценије раније. Испољио се, оштрије него икад, дубоки јаз између друштвене и политичке елите и незадовољне провинцијске тихе већине која је одбила да буде заплашена претњама о смаку света. Та већина изразила је своју одбојност и према бриселској машини и према постнационалној елити која је доминирала политичким процесом и медијским дискурсом на Острву. Питање права нација да суверено одлучују о томе кога ће пустити на своју територију, поготову у контексту покушаја Брисела да силом намеће мигрантске квоте земљама чланицама, има потенцијал да и друге народе подстакне на отпор.

Што се бриселске Европе тиче, на помолу је крај немачко-француског мита да је процес све тешњих политичких евроинтеграција природан и неповратан. Доминантни ставови евро-елита о имиграцији, суверенитету нација и трговинским токовима биће сада све чешће и жешће оспоравани. Растући евроскептицизам постао је очигледан у резултатима избора у јесен 2017. у Немачкој, Аустрији и Чешкој, а сада и у Италији. Кључ за разумевање отпора бриселској Европи јесте ароганција њених елита. Коалиција мулти-култи фанатика, постнационалних технократа, неомарксиста и лопова која влада институцијама ЕУ у исходима тих избора види доказ да је демократија исувише озбиљна ствар да би била препуштена народу. Они ће учинити све што могу да спрече неки нови референдум, ма где и ма када.

Насупрот њима, здрави евроскептицизам, заснован на два главна стуба – завођењу контроле над имиграционим цунамијем и повратку суверене државности традиционалних европских нација – у пуном је замаху. Данас евроелитама прети губитак кредибилитета и ауторитета упоредив са кризом совјетског естаблишмента после појаве Солидарности у Пољској 1981.

Номенклатура ЕУ је носилац мноштва фаталних слабости Европе, укључујући како примарни узрок – губитак вере – тако и низ секундарних, а пре свега непријатељство према сваком облику солидарности традиционално хришћанских заједница, видљиво у равнодушности ЕУ према уништавању хришћанских цркава на Косову и Метохији, или процесу истребљења хришћана на Блиском истоку и другде у исламском свету. Негација историјске и духовне утемљености сопствених народа и друштава пропраћена је наметањем парадигме глобалног света и међусобно ускладивих вера, културе и порекла. Ово пружа идеолошку подлогу политици отворених граница, мигрантским инвазијама и наметању култа „различитости“, „мултикултурализма“ и „толерантности“.

Следи демонизација и криминализација сваког неслагања са овим принципима, конкретно у Немачкој применом драконских закона против „говора мржње“ и мерама полицијског надзора против „девијантних“ особа и група. Могућност негативне реакције Европљана на последице исламске демографске инвазије њихових земаља проглашена је већим бауком од инвазије саме, због чега је измишљен термин „исламофобија“.

ГЕОПОЛИТИЧКА ИНВАЗИЈА
Ипак, већина припадника европских нација свесна је нужности самоодбране, али их спутава елита која држи моћ, медије, институте и катедре и ствара климу цивилизацијске капитулације. Притом, да иронија буде потпуна, европски народи у опадању подвргнути су индоктринацији са циљем да поверују – или пак да под принудом прихвате – да је демографски преокрет заправо благослов мултикултурализма који обогаћује њихова друштва и чини их узбудљиво разноликим.

Да би опстала, Европа ће морати да заустави прилив имиграната неподложних асимилацији и испуњених дубоким презиром према друштву-домаћину. Садашњим темпом раста, исламска дијаспора ЕУ од преко 20 милиона удвостручиће се до 2030; тада ће рађати око једну трећину деце у петнаест држава које чине старо језгро Европске уније. Овај процес битно је различит од таласа имиграције у Северну Америку у XIX и XX веку. Нема асимилације, нема интеграције, нема ни помена о прихватању културе земље-домаћина.

Починиоци терористичких напада и „младићи“ који дивљају улицама француских предграђа нису мотивисани гневом због наводне дискриминације или недостатка запослења, већ презиром и мржњом према друштву-домаћину. Европа није подвргнута процесу миграција, већ инвазији са несумњивим геополитичким циљевима. Номенклатура ЕУ и евроелита оличена у Ангели Меркел, саучесник је у том удруженом злочиначком подухвату. Она је такође, супротно свим трезвено дефинисаним европским – а пре свега немачким – интересима, и саучесник Америке у третману Русије као претње, као супарника и непријатеља. То је, да парафразирамо Таљерана, горе од злочина; то је грешка.

Није тајна да немате нарочито високо мишљење о томе како је Русија одиграла украјинску партију. Недавно је Сергеј Лавров рекао да ЕУ у Србији понавља украјинску грешку, на шта је Жан-Клод Јункер одговорио изјавом да Србија и Украјина нису за поређење. Какав је ваш став о томе, да ли мислите да би Србија могла да скрене са курса политике европских интеграција без великих турбуленција?
— Са западног становишта апсолутно није било никакве ,,украјинске грешке“! Геополитички гледано, Украјина је кључна област рубног подручја (Спајкманов Rimland) које окружује евроазијско срце копна, а њен de facto прелазак у западни војнобезбедносни табор прети да Русији ускрати стратешку дубину на потенцијално рањивом југозападном боку.

Ова чињеница објашњава одлуку влада кључних земаља ЕУ и САД да изрежирају крваву представу „догађања народа“ на кијевском Мајдану у зиму 2013-2014, затим државни удар којим је оборен легално изабрани шеф државе фебруара 2014, као и крвави пир који је недуго потом уследио. То није био само амерички већ и евро-бриселски сценарио. Будимо реални, остварен је преко свих очекивања.

Наравно, вашингтонски дуопол је после пуча у Кијеву уграбио прилику да обнови војно-безбедносну доминацију САД у Европи и да поремети до тада растуће руско-немачко партнерство. Ова стратегија, са становишта америчког хегемонистичког дуопола, показала се успешном. Од продора у Украјину и стварања трајне кризе у односима са Русијом нема бољег начина да се обезбеди продужетак америчке доминације у Европи.

Стављена је тачка на ионако колебљиве покушаје артикулисања независне спољнополитичке стратегије ЕУ. Што је можда и важније, спречава се даље приближавање двеју највећих европских нација, двеју континенталних и међусобно компатибилних сила, Русије и Немачке. Евентуална осовина Берлин-Москва, коју је градио Бизмарк и за коју се потом залагао Карл Хаусхофер, већ век и по представља најгору ноћну мору англосаксонских стратега.

У том ширем контексту гледано, Жан-Клод Јункер је у праву: Србија и Украјина нису за поређење. Украјина је неупоредиво важнији геополитички згодитак. На Балкану су притом активно присутни тројаки геополитички вектори – амерички (атлантистички) који се ослања на Албанце, германско-континенталистички који се ослања на Хрвате, као и неоосмански који се ослања на ,,Бошњаке“ и пројектује путем ,,зелене трансферзале“.

Још увек недостаје активно присуство евроазијског вектора са истока, што Србима реално умањује маневарски простор. Да апсурд буде већи, у скоро дводеценијској еуфоричној пропаганди ,,европског пута Србије“ замагљена је чињеница да Србе у кључним земљама ЕУ напросто не желе да прихвате, јер германско срце старе Европе њих третира као хронично реметилачки фактор и према њима има цивилизацијски и културолошки отклон. Ова чињеница није подложна ревизији без обзира на понашање званичног Београда. Србија у ЕУ неће ући никада, што је уосталом један од предуслова њеног опстанка.

За крај, једно питање о домаћој политици. Недавно сте отворено критиковали склапање идеолошки некомпатибилних коалиција, а након избора у Београду, на којима су све суверенистичке листе доживеле дебакл, изнели сте став да је требало да иду у једном блоку. Мислите ли да, уколико на следећим изборима не наступе у широј коалицији, десним странкама и покретима прети политички нестанак?
— Нестанка неће бити, јер тежње ка очувању културног и духовног идентитета, породице, националног бића, територијалног интегритета и суверености имају тиху али стабилну подршку већине Срба. Оне пре или касније морају да нађу бољу форму политичког артикулисања него што је сада случај да би се тај потенцијал претворио и у бољи изборни резултат. То ће се неминовно догодити, ако не на следећим изборима, онда на оним после њих.

Велики је проблем што прети опасност да ће до тада, поступцима садашње власти, бити битно ослабљен свеопшти положај нације и државе. Србима прети двострука опасност. Прети им даље сужавање матичне територије до тачке када ће остатке њихове демографски, морално и економски исцрпљене државе чинити само они делови некадашњег Београдског пашалука на које баш нико други (за сада) не претендује.

Прети им истовремени захтев даљег кротког приклањања културним обрасцима западне постмодерне, како би доказали своју зрелост за бескрајни процес „евроинтеграција“ – од прихватања потенцијално неограниченог броја миграната, до слављења политизоване девијантности свих боја и скраћеница. Мотивација спољних ментора тих процеса, наравно, није у афирмацији разноликости и толеранције. Њихов циљ је трајно преваспитавање Србије, сходно идеолошким стандардима постмодерног, постхришћанског, пост-хуманог Запада.

Да би Србија бројним изазовима успешно одговорила, њен останак не само ван НАТО савеза већ и ван Европске уније представља битан предуслов. Бити ван домашаја Брисела, било као седишта западне алијансе или као престонице олигархијске анти-Европе, уз ширење дијапазона спољнополитичких опција и успостављање што тешњих веза са противницима глобалног хегемонизма свих боја, није само по себи довољно за опстанак Срба и Србије; али свакако јесте услов опстанка.

 

Аутор: Александар Вујовић