Moć bez svrhe ili opsenarski projekat Evropske unije

Dok se vrednosti EU još i mogu prepoznati, njeni interesi i uloga u svetu (osim kao NATO teritorija) i dalje su spoznajno neuhvatljivi

„Odlučite se: Ili vam je drvo dobro i njegov plod dobar ili vam je drvo loše i njegov plod bezvredan. Jer po plodu se drvo poznaje.“
(Matej 10:33)

„Na Mojsijevu stolicu seli su pismoznalci i fariseji. Zato činite i držite se svega što vam kažu, ali ne činite po njihovim delima, jer govore, a ne čine.“
(Matej 23:2-3)

EVROPSKI DISKURS – ZA SVAKOG PONEŠTO
Evropska unija (EU), kako se objašnjava u metodološki neobaveznim radovima, stremi izvrsnosti, prevazilaženju društvenih izazova (zdravlje, demografske promene i kvalitet života; sigurnost hrane, sigurna, čista i efikasna energija; pametan, ekološki i integrisan transport; zaštita životne sredine, efikasno korišćenje resursa i sirovina); inkluzivnim, inovativnim i promišljenim društvima; bezbednim društvima (zaštita slobode i sigurnosti Evrope i njenih građana), širenju izvrsnosti u nauci i vođstvu u industriji.

Svojim građanima EU nastoji da obezbedi pristup tržištima i sredstvima, podršku preduzetnicima, uslove za kreativnost i razvoj, modernizaciju zapošljavanja i socijalne politike, mobilnost rada…

Vrednosno, EU se proklamuje kao kreativna, za informisanje i dijalog sa građanima i građankama, za zaštitu potrošača i javno zdravlje, pravdu, za osnaživanje pravosuđa i prava, za civilnu zaštitu, za unutrašnju i globalnu bezbednost. Svoje politike, kako u brošuri „Vodič za programe EU“ objašnjavaju Bas, Knežević i Dragojlović, EU instrumentalizuje kroz programe kojima se jača povezivanje i saradnja po sektorima.[1]

Tvorevina koja nadnacionalno brine o mladima, starima, bogatima, siromašnima, sportu, zdravlju, obrazovanju, biljkama i životinjama, vazduhu i svemu pokretnom i nepokretnom i za sve to ima neki sektorski program, na prvi pogled, mora biti prirodan cilj svakog normalnog čoveka.

PROBLEM NAUČNE POTVRDE DISKURSA EU U PRAKSI
U evropskoj naučnoj misli, međutim, ukazuje se na diskrepanciju između narativa o politikama EU i zdravog razuma i prakse.

Inicijalno, EU je trebalo da bude bedem protiv anarhične globalizacije u ekonomskom domenu, počev od finansija do pokretanja prekogranične ekonomske aktivnosti. Malo je, međutim, pokazatelja da EU ima bilo kakav poseban pristup u uređivanju industrija finansijskih usluga. O funkcionalnoj relaciji između političkog okvira i regulative EU u doktrini se najčešće citiraju Pozner i Veron, koji, analizirajući finansijsku regulativu, nalaze da je ova nadnacionalna organizacija sebi u praksi pribavila „moć bez svrhe“.[2]

Evropski donosioci odluka su uglavnom nastojali da obezbede potpunu integraciju tržišta unutar EU, ali ne da oblikuju regulativu da ostvaruje zajedničku javnu svrhu, ni na nivou EU, niti globalno. Politički okvir koji je prihvatila EU u suštini je, kako nalazi Švajger, „oblikovan na ranijim primerima SAD i ne odražava transatlantsku razliku u osnovnim vrednostima u podlozi“.[3]

Osećaj pripadnosti evropskih „građana i građanki“ evropskim politikama ukazuju na ozbiljan nedostatak demokratskog legitimiteta u konstruktu EU kao nadnacionalne političke tvorevine. Na izborima za Evropski parlament, kako konstatuje Frenklin, „od Evropljana se u suštini traži da glasaju samo zato što to telo postoji“. U tom smislu, on ukazuje da su stranke za koje se građani članica EU pozivaju da glasaju nacionalne stranke koje ništa praktično ne čine na planu bilo kog evropskog problema.

U prilog tome navodi da nijedna od tih stranaka ne zagovara da glas za njih znači glas za Evropu koja je inkluzivnija, saosećajnija, sa koherentnijom spoljnom politikom, niti za bilo šta drugo neposredno vezano za Evropu kao političku celinu. Na ovim izborima, dakle, učestvuju partije koje ih doživljavaju kao priliku da javno dokažu svoju moć za pridobijanje glasova, kao demonstraciju uticaja unutar sopstvene nacije, ali potpuno nevezano za Evropu. Frenklin zaključuje da „niska izlaznost Evropljana na ‘svoje’ parlamentarne izbore redovno pruža dokaz za nedostatak podrške javnosti za Evropu kao političku zajednicu“.[4]

Takvoj administrativnoj tvorevini sa političkim pretenzijama najčešće se spočitavaju četiri praktična nefunkcionalna aspekta.

Prvo, u EU se novac rasipa na praćenje i verifikaciju svega i svačega. Ova birokratizacija je, čini se, posledica toga da, kako nalazi Verlin Latikainen, odsustvo bilo kakve velike strategije EU. Naime, cilj EU je sveden na to da ističe svoje vrednosti i interese na međunarodnoj sceni. Međutim, dok se vrednosti još i mogu prepoznati, interesi EU i viđenje njene uloge u svetu (osim kao NATO teritorije) su i dalje neuhvatljivi.[5]

Tako se dolazi u poziciju „ljušture“ političke ispraznosti, u kojoj forma predstavlja zamenu za suštinu, koja se ispoljava u moru nepreglednih statistika i izveštaja. Odraz toga na međunarodnom planu je institucionalizovani multilateralizam, po kome EU svoje ciljeve nastoji da ostvaruje kroz saradnju u okviru međunarodnih organizacija, partnerstvo sa ključnim akterima i (posebno) strateška partnerstva, kao zamenom za nedostatak sopstvenih ciljeva.

Drugo, administracija EU nije izabrana i nema demokratskog legitimiteta od zainteresovanih građana. Bez demokratskog legitimiteta, kako primećuje Kolinjon, u unutrašnjim odosima, u kojima nije moguća politika u kojoj svi pobeđuju (igra sa nultim zbirom), nije moguć pravedan i pravičan izbor, odnosno odluke.[6]

Treće, još uvek nema naznaka da su političke oblasti evropeizovane. Kako nalazi Ričardson, u analizi dinamike ostvarivanja politika proklamovanih u određenim oblastima, ključna odlika EU je sektorizacija politike, a stoga i njena podložnost užim, širim i partikularnim uticajima.[7]

Četvrto, kako primećuju Bikerton, Hodson i Pueter, EU nikada nije bila zauzetija i skuplja, a ipak nikad nije bila udaljenija od potpuno posvećenog nadnacionalnog sistema donošenja odluka.[8]

VOLIMO EU KOLIKO EU VOLI NAS
Jednoj tako lepo trasiranoj nadnacionalnoj integraciji približavaju nas reformski zakoni. Šta su oni konkretno vrednosno doneli građanima (i građankama) Srbije? Dobili smo državnu agenciju da se bavi privatizacijom društvene (tuđe) imovine. Javne površine se izdaju bez javnog nadmetanja i toleriše se i obećava „legalizacija“ nezakonito sazidanih objekata, čak i komercijalnih. Zakoni se permanentno usklađuju sa evropskim, koji ne mogu da se sprovode, a zatim donose izmene i dopune, a postojeći se ne primenjuju.

Oporezuju se stanovi u kojima žive ljudi koji su prethodno platili porez na zaradu, porez na prenos apsolutnih prava i koji plaćaju taksu za građevinsko zemljište, iako ne donose nikakvu zaradu. Subvencionišu se „investitori“ (od kojih mnogi ne ulažu svoje pare, nego rade preko ofšora ili uzimaju kredite na teret firme), da bi ljudi radili za plate od kojih ne mogu da se izdržavaju. Konačno, zavladao je diskurs da su za nesreću na prostoru bivše Jugoslavije krivi ratni zločinci, a ne podstrekači i organizatori nasilnog rasparčavanja države… Tako bismo mogli u nedogled.

Kad nešto što nije zdravorazumski prihvatljivo i delotvorno, a opstaje u praksi, nameće se pitanje ko nameće takvu praksu i na osnovu koje ideološke podloge to nešto što je zdravorazumski neprihvatljivo i nedelotvorno postaje politička i teorijska praksa?

Građani, a posebno oni ugledni, mogli bi prozivati političke eksponente takve elite, ali su „skrajnuti“ raznim vidovima tzv. „ovlašćivanja“ (empowerment) u administriranju, kroz aktivizam, društvene mreže, NVO, inkluzivnost, transparentnost i slične koncepte, za koje se ispostalja da su bez uticaja na birokratiju, [9] osim dodatnog administriranja o javnom trošku.

Proklamovani ciljevi politika EU se ne ostvaruju, ali razaranje tradicionalnih vredosti, konzumerizam i mitski diskurs o Evropi „hipnotišu“ političke kadrove, birokrate i one koji imaju koristi od toga što su im na usluzi. Zato nije iznenađujuće da slušamo evropejske birokrate i političare kako probleme EU uporno komentarišu sa predubeđenjem i frazama kao da je sve onako kako konceptualizuju metodološki neobavezani, praktično propagandistički narativi.

Ako se tako nastavi, realno je očekivati ne samo dalju entropiju intervencionizma kao zamene za politiku, već i sve dalje otuđenje od stvarnosti, elitističke, obesne i profesionalne evropejske neoliberalne nomenklature. Njihova detronizacija bi, na radost svih koji imaju nešto ljudskosti, pokrenula raspad sistema lokalnih marioneta evropskog birokratizma i, sa njima, stega koje onemogućavaju da se određujemo prema delima i učincima, a ne prema priči i nadama.

UPUTNICE
[1] Bas, Dragana; Knežević, Ivan; Dragojlović, Nataša (2014), Vodič kroz programe Evropske unije 2014-2020, Beograd: Evropski pokret u Srbiji.

[2] Posner, Elliot; Véron, Nicolas (2011), The EU and financial regulation: power without purpose?, in: Europe and the Management of Globalization (str. 102-117), Jacoby, Wade;‎ Meunier, Sophie (eds.), Oxon/New York: Routledge, p. 102.

[3] Schweiger, Christian (2014), The EU and the Global Financial Crisis: New Varieties of Capitalism, Cheltenham/Northampton: Edward Elgar, p. 44.

[4] Franklin, Mark (2009), Elections Without Purpose: Understanding the European Parliament Elections of 2009, E-International Relations, June 18. 2009. http://www.e-ir.info/2009/06/18/elections-without-purpose-understanding-the-european-parliament-elections-of-2009/

[5] Verlin Laatikainen, Katie (2013), EU Multilateralism in Multipolar World, in: Routledge Handbook on the European Union and International Institutions: Performance, Policy, Power (pp. 472-488), Jørgensen, Knud Erik; Verlin Laatikainen, Katie (eds.), Oxon/New York: Routledge, p. 478.

[6] Collignon, Stefan, Political Lesons from Economics of Euro-crisis, in: The Eurozone Crisis and the Transformation of EU Governance: Internal and External Implications (pp. 85-106), Rodrigues, Maria João; Xiarchogiannopoulou, Eleni (eds.), Oxon/New York: Routledge, 2016, p. 106.

[7] Richardson, Jeremy, Supranational State Building in the European Union, in: Constructing a Policy-Making State?: Policy Dynamics in the EU (pp. 3-28), Richardson, Jeremy (ed.), Oxford: Oxford University Press, 2012, p. 21.

[8] Bickerton, Christopher; Hodson, Dermot; Puetter, Uwe, Conclusions: The Post-Maastricht Period and Beyond, in: The New Intergovernmentalism: States and Supranational Actors in the Post-Maastricht Era (pp. 304-328), Bickerton, Christopher; Hodson, Dermot; Puetter, Uwe (eds.), Oxford: Oxford University Press, p. 328.

[9] Payne, Rodger; Samhat, Nayef, Democratizing Global Politics: Discourse Norms, International Regimes, and Political Community, Albany: State University of New York Press, 2004, pp. 51-78.

Pratite nas na YouTube-u