Vreme je da Amerika prevaziđe rusofobiju

Američki politički sistem, kako je Putin rekao ove nedelje, ,,jede samog sebe“. Zar je njegov opis tako daleko od istine? Šta nam je?

Osim ukoliko ne dođe do kasnog rasta popularnosti kandidata Komunističke partije Pavela Grudinjina, koji je sa svojih 7 odsto podrške trenutno drugi, Vladimir Putin će 18. marta biti ponovo izabran za šestogodišnji mandat predsednika Rusije. Onda ćemo morati da odlučimo da li da nastavimo da se krećemo kursom koji vodi ka drugom hladnom ratu, ili da razgovaramo sa Rusijom, kao što je svaki predsednik pokušavao u prvom hladnom ratu.

AKCIJA I REAKCIJA
Za naš trenutni konflikt Vladimir Putin nije jedini krivac. Njegovi potezi su često bili reakcije na američke unilateralne odluke.

Nakon što se Sovjetski Savez raspao, skupili smo sve članove Varšavskog pakta i tri bivše republike SSSR-a u naš vojni savez, NATO, da izolujemo Rusiju. Zar je to bilo prijateljski? Putin je odgovorio uvećanjem svojih vojnih kapaciteta na Baltiku.

Džordž V. Buš se povukao iz Antibalističkog sporazuma koji je Ričard Nikson sklopio, a Putin je odgovorio izgradnjom ofanzivnih raketnih kapaciteta koje je predstavio prošle nedelje.

SAD su pomogle u izvođenju majdanskog državnog udara u kojem je svrgnuta izabrana proruska vlada u Ukrajini. Kako bi izbegao gubitak svoje crnomorske mornaričke baze u Sevastopolju, Putin je odgovorio aneksijom krimskog poluostrva.

Nakon što su mirni protesti u Siriji ugušeni od strane Bašara al Asada, poslali smo oružje sirijskim pobunjenicima da zbace režim iz Damaska. Uvidevši da je njegova poslednja mornarička baza u Mediteranu – Tartus – ugrožena, Putin je pritekao u pomoć Asadu i pomogao mu da pobedi u građanskom ratu.

Godine Borisa Jeljcina su gotove. Rusija se ponovo ponaša kao velika sila. A nas posmatra kao naciju koja je devedesetih odbacila njenu ruku prijateljstva, a potom je i ponizila postavljanjem NATO-a na njen prag.

Međutim, jasno je da se Putin nadao i verovao da će, sa izborom Trampa, Rusija biti u stanju da obnovi odnose uzajamnog poštovanja, ako ne i prijateljstva, sa SAD. Očigledno je Putin to želeo, jenako kao Tramp.

No, u opštoj histeriji povodom hakovanja Demokratskog nacionalnog komiteta i mejlova Džona Podeste, kao i sa rusofobijom koja besni po prestonici, izgleda da smo paralisani za razgovore sa Rusijom. Američki politički sistem, kako je Putin rekao ove nedelje, ,,jede samog sebe“. Zar je njegov opis tako daleko od istine? Šta nam je?

DIJALOG JE OPSTAJAO I U HLADNOM RATU
Tri godine nakon što je Nikita Hruščov poslao tenkove u Budimpeštu da u krvi uguši mađarsku revoluciju, Ajzenhauer je za njega organizovao desetodnevnu posetu SAD.

Dve godine nakon što je Berlinski zid podignut, a osam meseci nakon što je Hruščov instalirao rakete na Kubi, Kenedi se obratio sovjetskom diktatoru u svom mnogo hvaljenom govoru na Američkom univerzitetu.

Lindon Džonson se sastao sa ruskim predsednikom Aleksejem Kosiginom u Glasborou u Nju Džersiju svega par nedelja nakon što se umalo nismo sukobili zbog pretnje Moskve da će intervenisati u arapsko-izraelskom ratu iz 1967.

Šest meseci nakon što je Leonid Brežnjev poslao tenkovske jedinice da slome Praško proleće u avgustu 1968, inaugurisani Nikson je tražio detant.

U tim godinama, bez obzira na to ko je bio u Beloj kući ili u Kremlju, američki establišment je preferirao razgovore sa Moskvom. Desnica je bila skeptična ili neprijateljska. Pitam ponovo, šta je to sa ovom generacijom?

Istina, Vladimir Putin je autokrata koji priželjkuje četvrti mandat, kao Frenklin Delano Ruzvelt. Ali koji ruski lider, osim Jeljcina, nije bio autokrata? A Rusi danas uživaju slobodu govora, okupljanja, veroispovesti, putovanja, političkog angažovanja i štampe kakvu generacije pre 1989. nikada nisu poznavale.

Kina, a ne Rusija, je ta koja ima represivnu jednopartijsku komunističku državu. Uostalom, ko od sledećih američkih saveznika pokazuje veći stepen tolerancije od Putinove Rusije: Filipini Rodriga Dutertea, Egipat generala Abdela Fataha el Sisija, Turska predsednika Erdogana ili Saudijska Arabija princa Mohameda bin Salmana?

Rusija nije ni blizu takva strateška ili globalna pretnja kakvu je Sovjetski Savez predstavljao. Kako je Putin priznao ove nedelje, sa raspadom SSSR-a njegova zemlja je ,,izgubila 23,8 odsto svoje teritorije, 48,5 odsto svoje populacije, 41 procenat svog bruto domaćeg proizvoda i 44,6 odsto svog vojnog potencijala“.

Kako bi se unionisti iz Građanskog rata osećali da je Jug postigao nezavisnost, a da je onda, kako bi obezbedio Konfederaciju od nove invazije, Diksi ušao u savez sa Velikom Britanijom, dao kraljevskoj mornarici baze u Nju Orleansu i Čarlstonu, i dopustio bataljonima britanske vojske da se razmeste u Virdžiniji?

Japan pregovara sa Putinovom Rusijom povodom Južnih Kurila izgubljenih na kraju Drugog svetskog rata. Bibi Netanijahu se mnogo puta sastao sa Putinom, iako je on saveznik Asada kojeg bi Bibi želeo da vidi svrgnutog s vlasti, i uprkos tome što ima pomorsku i vazduhoplovnu bazu nedaleko od izraelske granice.

Mi Amerikanci imamo mnogo više polja saradnje sa Rusijom nego Bibi. Kontrola strateškog naoružanja. Deeskalacija na Baltiku, u Ukrajini i na Crnom moru. Okončanje rata u Siriji. Severna Koreja. Svemir. Avgansitan. Arktik. Rat protiv terorizma.

Ali uprkos tome, jedino što čujemo od naše elite je beskrajna kukumavka zbog toga što Putin nije dovoljno kažnjen za skrnavljenje ,,naše demokratije“.

Dosta više s tim.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Buchanan.org