Budućnost političkih stranaka – pouke beogradskih izbora

Velika analiza izbora u Beogradu i prognoza budućeg angažmana i potencijala stranaka i lista koje su na njima učestvovale

Sve stranke i mediji su opravdano dali ogroman značaj izborima za Skupštinu grada Beograda, izjednačivši ih po važnosti sa onim prethodnim, republičkim i predsedničkim. Shodno tom velikom značaju, posledice rezultata ovih izbora 2018. su mnogo dublje i značajnije nego one gradskih izbora 2014, ili bilo kojih gradskih izbora u istoriji. Izbori za Skupštinu grada Beograda su označeni kao ,,biti ili ne biti” i za vlast i za opoziciju.

Beogradski izbori su doneli još veći uzlet vlasti i veliki pad većine kompromitovanih i prevaziđenih opozicionih stranaka. Izbori su bili lokalni, ali je trend globalan. Sa političke scene su praktično zbrisane stare stranke DS, DSS, SRS i LDP. To je deo globalnog trenda političke smrti neprilagođenih i prevaziđenih stranaka, ali i odumiranja klasičnog stranačja uopšte. Ova tendencija je žestoko pogodila i socijaliste, koji su ipak preživeli, što je dobro.

TRI TRENDA
Na izborima 2018. praktično je došlo do polarizacije (SNS – Đilas (PSG,NS)), a svi osim Šapića i SPS su zbrisani. Za svoj brodolom kriva je sama opozicija – bezidejna, podeljena, posvađana, puna mržnje, sa pogrešnim temama. Obećavali su med i mleko, kule i gradove. Sve besplatno. Potcenili su građane Beograda, koji se nisu dali prevariti. Opozicione republičke parlamentarne stranke (DS, SDS, Nova, LDP, DJB, Dveri, DSS i SRS) nisu osvojile ni jedan mandat na beogradskim izborima. One su ili izgubile parlamentarni status u Beogradu ili ga opet nisu stekle. Nasuprot njima SNS je govorila samo o ostvarivim projektima, o nastavku započetog, o održivom razvoju. Delovala je prilično pomirljivo, sa pruženom rukom. Ponudila je sveža, nova, nekompromitovana lica. Takođe, rezultati republičkih i gradskih vlasti su bili ubedljivi i očigledni.

Postoji i drugi trend. Trend sve bržeg trošenja i kompromitacije novih stranaka ili pokreta. Ta tendencija je pokosila DJB, Dveri, Belog, ali i relativno nove stranke SDS i Novu. Ovaj drugi trend je već teško pogodio PSG i Jankovića. I ta spirala će biti sve brža. Što brže budu nastajali novi politički entiteti (neprilagođeni i bezidejni), to će brže biti potrošeni. Za sada imamo poplavu takvih instant entiteta – pokreta, stranaka, inicijativa, udruženja, jednokratnih koalicija (često nespojivih). Ta bujica je donela Belog, PSG, Narodnu stranku, Šapića, Levicu Srbije, DJB, Dveri, Ne davimo BG, Šta radite bre. Kako ih je poplava donela, tako je većinu i odnela.

Treći uočeni trend je da građani kažnjavaju stare, kompromitovane stranke. To je dobro. Međutim, građanima moramo reći da češće pojedinci – funkcioneri, kompromituju stranke, a ređe je obrnut slučaj. Neka stranka će doći na zao glas, ali ako se oslobodi kompromitovanih, ona može povratiti ugled. Ozloglašeni funkcioneri ili lideri često napuštaju stranke koje su sami kompromitovali ili čak opljačkali. Oni su kao virusi, paraziti ili insekti, koji unište prvobitno stanište ili domaćina, isisaju supstancu i onda traže novu žrtvu. Upravo takvi su Đilas, Jeremić, Šapić ili Pajtić. Zbog toga je nepravedno što su prva trojica doživeli relativan uspeh na gradskim izborima. Poruka građanima mora biti: Kažnjavajte i kompromitovane pojedince, najčešće žutog kartela (lako ćete ih prepoznati), pljačkali su vas više od decenije.

Ideja stranaka je kompromitovana globalno. Kompromitovan je model zapadne parlamentarne demokratije. On se pretvorio u svoju suprotnost. Taj zapadni model je suštinski postao nedemokratski i jednopartijski (građani širom sveta misle – svi su isti, samo se rotiraju na vlasti, dok mi propadamo). Taj zapadni politički model se urušava više od pola veka, pa su se pre više decenija pojavili novi politički faktori, mimo modela nekada dominantnog praktično dvopartijskog sistema. Unazad deset godina imamo i porast novonastalih levih ili desnih protestnih partija.

Sada u SAD, Britaniji, Francuskoj, Italiji, Španiji, Nemačkoj i drugim zemljama EU, imamo mnogo složeniju političku situaciju i sve je teže sastaviti vlade, u sve razdrobljenijem stranačju. Procesi rastakanja EU su započeli, o čemu svedoče Bregzit i maligni procesi u Kataloniji. Otklon od tog, i postepeni prelazak na drugi politički model koji primenjuju Kina i Rusija, pokazuju vlasti Mađarske, Poljske, Turske, ali i Austrije i Slovačke. Kada se posmatraju nedemokratski procesi u SAD i EU, jasno je da se radi o krizi koja će trajati decenijama. Ta kriza mora dovesti do političkih promena (lomova?). Da li će te promene biti pozitivne ili negativne, teško je pretpostaviti.

Stanje u SAD i EU je živi dokaz kako neoliberalni kapitalizam u kombinaciji sa prevaziđenim političkim modelom, razara njihovu i svetsku politiku i ekonomiju, i dokaz je tvrdnje da je demokratija u SAD i EU na izdisaju, pretvorena u svoju suprotnost. Najbolji dokaz za to su otelotvorenja protesta širom zapada, koja se prezivaju Tramp, Orban, Cipras, Kačinjski, Le Pen, Sanders, Faraž, Iglesijas, Korbin, Vilders, Grilo i Salvini, kao i niz protestnih stranaka – Siriza, Podemos, Pokret 5 zvezdica, Ukip, Nacionalni front, Lega, AFD. Dokaz su i već pomenuti Bregzit, pobeda Trampa i separatistički procesi u Španiji.

U svakom slučaju, Kina i Rusija, pokazuju kako jedan drugačiji politički model može biti uspešniji od zapadnog. Srećom, taj novi i uspešniji politički model sve više primenjuje i Srbija. Novi model podrazumeva tri stvari: etatizam (jaku ulogu države), državni kapitalizam (uz jak privatni kapital, ali pod nadzorom države, u cilju zaštite interesa države, tj. građana) i postojanje jedne dominantne stranke. Živi dokaz za uspešnost tog modela u Srbiji je SNS, široki državotvorni narodni pokret sličan vladajućim političkim pokretima Kine i Rusije. Novo političko ustrojstvo daje stabilnost i budućnost državi, i građani su to i ovaj put prepoznali.

SUDBINA POLITIČKIH STRANAKA
Jedan stav o budućnosti stranaka je predočen u prethodnom delu teksta koji govori o novom političkom modelu. Dobro je za Srbiju što će još dugo imati jednu dominantnu stranku, koja jača državu i daje joj stabilnost. To je dobro zbog toga što će SNS, uz podršku građana i koalicionih partnera, i sa levice, i sa desnice, voditi Srbiju u jednom, najboljem pravcu. Srbija neće biti rastrzana i podeljena političkim nesuglasicama i neće stajati u mestu – ubedljiva većina će je voditi putem razvoja, stabilnosti i saradnje.

SRPSKA NAPREDNA STRANKA
Srpska napredna stranka je osvojila 45 odsto glasova, što je za 1,5 odsto, odnosno 15.000 glasova više nego na prethodnim gradskim izborima (2014. su osvojili 63 mandata, 2018. godine 64). Sada je nadmašen onaj fantastičan rezultat iz 2014. Uspeh SNS je tim veći, ukoliko znamo da je Beograd apsolutno najjače uporište svih opozicionih stranaka! Lista SNS je u beogradskim opštinama osvojila od 26,3 (Stari grad) do 64,4 (Sopot) odsto glasova.

Gotovo 700.000 građana Srbije je prepoznalo Srpsku naprednu stranku ne samo kao garant stabilnosti, već i kao nešto svoje, blisko. To su članovi SNS. Na izborima 2014, 2016, 2017. i 2018. godine, kao nekoga ko zaslužuje poverenje, SNS i Vučića je prepoznalo, na republičkim 1.740.000 (48,3), 1.820.000 (48,2), na predsedničkim 2.012.000 (55,08) i na beogradskim izborima 367.000 (45 odsto) građana. To je znak da je SNS postao široki narodni pokret koji nadilazi važnost jedne političke stranke.

Još važnije, SNS je zastupnik i one velike većine običnih, prosečnih građana, a ne lažne elite. Stotine hiljada nekadašnjih tranzicionih gubitnika je dobilo stalan ili povremen posao. Dobili su zasluženu priliku da budu deo sistema. Tu priliku nisu imali pune dve decenije(niti u Miloševićevo, niti u dosovsko i postdosovsko doba). SNS ima oko 700.000 članova. Time što su članovi SNS, nisu izgubili građanska ili ljudska prava – pravo na rad i dostojanstven život (a deo medija, NVO i „elitnih“ politstranaka, upravo to podrazumeva). Pre SNS, više od polovine tih građana nisu bili članovi ni jedne stranke. Barem polovina članstva SNS su mlađi ljudi.

I zato ne vidim ništa sporno u njihovom pravu na rad, pravu da doprinose društvu, da budu uključeni u društvene tokove. Ovo je nesporna pozitivna sociološka pojava. Koliko znam, demokratija podrazumeva, i bukvalno znači – vladavina naroda. Evo, vladavine naroda, uz pomoć SNS. Sve glavne stranke bivšeg DOS-a nisu zastupale običan narod već tajkune i lažnu elitu, a i same su nastale kao elitističke stranke – od „elite“, za „elitu“ (DS, DSS, G17, LDP, GSS…). SNS, SPS i SRS su stranke koje zastupaju običan svet, a običan svet je so ove zemlje, dok lažna elita nije. Građani koje ove tri stranke zastupaju su 12 godina bili građani drugog reda. A to je velika većina. To se promenilo dolaskom SNS na vlast.

Ako ostane čvrsta i jedinstvena, ako nastavi da razvija novi politički model, ako nastavi sa dosadašnjom borbom protiv korupcije, i uopšte ako nastavi da reči pretače u dela, kao do sada, Srpsku naprednu stranku neće ništa moći da ugrozi. Ne postoji bolja alternativa. Dokaz su dosadašnji rezultati vlasti Vučića i SNS. Putokaz su svakako i ruski i kineski politički model. Za Srbiju, njenu stabilnost i za njen razvoj je najbolje da imamo jednu dominantnu stranku – političkog diva, predvođenog sposobnim i omiljenim liderom. To što su se ostale stranke pretvorile u političke patuljke, to je pre svega njihova krivica – vladale su 12 godina, i umalo su uništile Srbiju.

BUDUĆA ĐILASOVA STRANKA
Đilasova lista je dobila 154.000 glasova – 18,9 odsto, 26 mandata. Važno je reći da se radi o koaliciji jedne stranke u nastajanju (Đilas), četiri postojeće stranke (PSG, NS, LS, PZP) i jednog sindikata. Taj rezultat treba podeliti na tri dela (Đilas, PSG i NS), i tu se vidi politička težina sva tri relevantna partnera u Beogradu – svako oko 6,3 odsto. U to treba računati i deo sinergije koju je ta koalicija imala. Kad se to pogleda, taj rezultat više ne izgleda kao relativan uspeh, već kao relativan neuspeh. Đilasova lista je u beogradskim opštinama osvojila od 6,98 (Sopot) do 32,6 (Vračar) odsto glasova.

Đilas je do sada bio odbornik u Skupštini grada, kao i još neki njegovi kandidati. Oni četiri godine nisu dolazili na sednice. Formalno su bili deo odborničke grupe DS. Sada će Đilas imati otprilike trećinu od 26 odbornika (oko sedam), isto kao i Jankovićev PSG (oko osam) i Jeremićeva NS (oko sedam), Stefanovićeva Levica će imati 2 mandata, PZP jedan, kao i Veselinović iz sindikata „Sloga“. Možda će Đilasovi odbornici u ovom mandatu odlučiti da dolaze na sednice? Đilasova najveća „prednost“ je to što je tajkun, koji se neizmerno obogatio tokom deset prethodnih godina bavljenja politikom (2004-2014).

On ima neograničene količine novca kojima može kupovati buduće funkcionere svoje stranke. Deo medija je već odavno kupio, a želeće da kupi još. Predviđam da će on ili formalno preuzeti Demokratsku stranku, koju je, sumnja se, opljačkao i doveo u dužničko ropstvo, ili će je preuzeti de facto, tako što će usisati većinu funkcionera i infrastrukture. Birače je već preuzeo. Od ta dva, izglednije je ovo drugo, i zbog toga što je sam „brend“ DS potpuno kompromitovan tokom decenija, i stoga verovatno nepotreban Đilasu. Tome je najviše doprineo sam Đilas, kao bivši gradonačelnik i predsednik DS.

Nazovimo, za sada, tu buduću Đilasovu stranku „Snaga demokratije“, skraćeno SD. Ta stranka će imati veliku podršku SAD i EU. Međutim, biće teško prikazati tu stranku kao nešto novo, budući da će se raditi o najvećoj reciklaži žutog radioaktivnog otpada. Tu neće biti mnogo novih ljudi, iako će se Đilas truditi da ih istakne u prvi plan. Takođe, Đilas će žarko želeti i pokušati da usisa „Ne davimo Beograd“, u čemu neće uspeti – nisu „deca“ sisala vesla. Međutim, Đilasov tajkunski novac i podrška Zapada će učiniti da „SD“ postane stranka koja je nekakav faktor na republičkom nivou i koja će prelaziti cenzus.

Đilas će se posle ovih izbora sve više razilaziti sa svojim sadašnjim partnerima Jankovićem i Jeremićem, jer svi pucaju na isto biračko telo. Već sada se gledaju sa podozrenjem. Đilas će ovaj put verovatno vratiti odbornički mandat, jer bi njegov položaj u Skupštini grada bio neodrživ, s obzirom na sve terete prošlosti i činjenicu da ceo prethodni mandat nije dolazio na sednice. Njegova stranka „SD“ će imati rejting između 6 i 8 odsto. Na naredne izbore, republičke i lokalne 2020.godine, predviđam, SD će izaći u koaliciji koju će pokušati da predvodi Đilas, kao sada na gradskim izborima.

Uz podršku Zapada, to će mu verovatno i uspeti. Janković (PSG), Jeremić (NS) i Šapić, te još neke patuljaste stranke (DS, SDS, LS, Nova, DJB, umirući LDP, možda i Dveri i DSS) neće imati kud, što zbog niskog rejtinga, što zbog pritiska Zapada. Iako, rekoh, Đilas neće usisati NDMBGD u svoju stranku, verovatno će uspeti da ih uvuče u svoju koaliciju 2020. Kako stvari sada stoje, ta koalicija „Đilas DOS 2020“ neće moći da pređe 25 odsto na republičkim izborima, sa sve Šapićem, NDMBGD, Dverima i DSS. Do tada, ali i posle toga, SAD će pokušati da u Đilasovu stranku uteraju većinu stranaka koje pominjem, izuzev Dveri i DSS. Đilasu planove mogu poremetiti državni organi, koji treba da pribave dokaze za mnogobrojne i nesporne Đilasove malverzacije od 2004. do 2014.godine.

POKRET SLOBODNIH GRAĐANA
PSG i Janković su već doživeli svoj vrhunac na predsedničkim izborima 2017. Janković je jahao na talasu trenda „novo lice“, „novi pokret“ i taj talas je za njega prošao. Za svoj uspeh Janković može da se zahvali Demokratskoj stranci, koja mu je ustupila infrastrukturu za te izbore, prikupila mu potpise i dala mu većinu svojih birača. PSG je čista američka akvizicija na levom polu političkog spektra. PSG je u suštini reciklirani Građanski savez Srbije, i još više reciklirana Druga Srbija. Janković je bio mnogo bolji u ulozi birokrate, pravnika, šefa regulatorno-kontrolno-nadzornog tela, nego u ulozi političkog lidera.

Čim je iskoračio iz pomenutog okvira, kao kosturi iz ormara provalile su sujete, hirovi, nesposobnosti i kompleksi. Inače, ni kao Zaštitinik građana nije bio na visini zadatka, zbog toga što je prvih osam godina spavao, uljuljkan svojom ogromnom platom i položajem. Tek poslednje dve godine drugog mandata se probudio (ili su ga Amerikanci probudili) i počeo da napada vlast, zbog svog budućeg posla (ispostavilo se da je to posao lidera PSG).

Posle predsedničkih izbora novoformirani PSG se ugušio u sukobima, sujetama i greškama. Tu smo videli kako na delu radi onaj trend, spirala brzog trošenja novih lica i pokreta. Kao i Beli, samo na drugi način, Janković je pojeo samog sebe. Da je izašao sam na beogradske izbore, verovatno bi prešao cenzus i dobio oko šest odsto. Na naredne republičke izbore 2020. ili možda ranije, on mora ići u koaliciji, jer sadašnja istraživanja kažu da PSG na nivou Srbije ima rejting od 3 odsto. I to su dometi PSG. Kao što sam već rekao, na narednim izborima će nastupiti u Đilasovoj koaliciji. PSG je prošle godine dostigao svoj zenit, i ubuduće će se kretati na nivou od tri, četiri procentna poena podrške. O cenzusu u Srbiji nema govora.

NARODNA STRANKA
I Jeremić je doživeo svoj razaočaravajući vrhunac na predsedničkim izborima 2017. Dakle, pre formiranja Narodne stranke. On je tada neuspešno pokušao da se predstavi kao novo i sveže lice. Problem je bio što su građani prepoznali to staro žuto lice, kompromitovanog političara. Jeremić ima onaj problem koji Janković nema. Kompromitovao se baveći se politikom, tamo negde od 2003. pa do 2012. Postoje teške optužbe i sumnje, dokumentovane i potkrepljene, da je u MIP-u počinio niz malverzacija, tokom mandata ministra.

Za razliku od Jankovića, koji je pokušao da izbegne zamke osnivanja klasične stranke, Jeremić je učinio upravo to. Osnovao je stranku uobičajene strukture, i u nju uvukao bivše funkcionere različitih stranaka (DS, DSS, SPS…). Zajedničko im je to što je velika većina njih žestoko kompromitovana u prethodnim decenijama. I ovde se radi o američkoj akviziciji, ovaj put na desnom polu političkog spektra. U suštini, radi se o još jednoj reciklaži žutog kartela.

Za razliku od Jankovića, Jeremić ima značajno političko iskustvo i zna kako da se čuva od medijskih grešaka. On se na beogradskim izborima držao maksimalno distancirano, i videlo se da ima ogromno nepoverenje u Đilasa. Da je izašao sam na beogradske izbore, verovatno bi prešao cenzus i dobio oko 6 odsto, isto kao i PSG. Na naredne republičke izbore 2020. godine, ili možda ranije, i on mora ići u verovatnu Đilasovu koaliciju, jer sadašnja istraživanja kažu da NS na nivou Srbije ima rejting od 3 odsto.

Dometi NS su nešto veći nego Jankovićevi, zbog toga što Jeremić pokušava da se sačuva od trošenja i kompromitacije, i mnogo je medijski veštiji od Jankovića. Problem leži u tome što se Jeremić već potrošio i kompromitovao ranije, kao jedan od jurišnika DS i Tadićevog režima. I pored većih dometa nego PSG, Narodna stranka neće moći da pređe cenzus na republičkim izborima.

BUDUĆA ŠAPIĆEVA STRANKA
Šapićeva lista je dobila 74.000 glasova – devet odsto, 12 mandata. Iznenađenje je da je Šapić u „svojoj“ opštini Novi Beograd osvojio svega 22 odsto glasova, a SNS 35,12. U ostalim opštinama Šapić je osvajao od 2,56 odsto (Sopot) do 9,4(Zemun). Šapić je do sada imao odborničku grupu od četiri člana – koja je oteo DS-u. Oni nisu četiri godine dolazili na sednice. Sada će Šapić imati 12 odbornika.

Možda će Šapić i njegovi dolaziti na sednice? Aleksandar Šapić je osnivač udruženja građana „Za naš grad“. Predsednik je opštine Novi Beograd već šest godina. Deset godina je bio na najvišim funkcijama u DS. Bio je pomoćnik gradonačelnika Đilasa četiri godine. Posle ovih izbora najavio je osnivanje stranke ili pokreta. On će se sresti sa mnogo većim problemima pri osnivanju stranke nego Đilas. On nema toliko novca za bacanje. A nema ni Đilasovu moć da privuče bivše članove DS ili neke nove građane u svoju buduću stranku.

Takođe, on nema ni druge Đilasove prednosti – toliku naklonost medija i zapadnih stranaca. Uz to, veoma je konfuzan govornik i nije rečit. Ali za razliku od Đilasa on ima taj oreol „novog lica“, nove političke pojave. Građani ga, i pored toga što se potpuno kompromitovao baveći se politikom tokom 14 godina, sagledavaju kao sportistu i humanitarca. On nije sportista, već bivši sportista, a nije ni humanitarac.

Na narednim izborima 2020. on će ipak još jednom uspeti da zaigra na tu kartu „novog“, ovaj put u koaliciji sa Đilasom. Šapić naprosto neće imati vremena ni mogućnosti da se raširi na republičkom nivou. Njegova buduća stranka će to teško uspeti i u Beogradu. O nestabilnosti te buduće političke opcije govori činjenica da je SNS ubedljivo pobedila Šapića čak i na „njegovom“ Novom Beogradu. Posle izbora 2020. Šapić će učešćem u Đilasovoj koaliciji postati parlamentarna stranka. Međutim, posle toga Šapić će postati žrtva trenda brzog trošenja i kompromitacije novih političkih lica. To i neće biti čudno, jer će njegova buduća stranka, kao i Đilasova, biti samo još jedna besramna reciklaža žutog kartela.

SOCIJALISTIČKA PARTIJA SRBIJE
Krštenica i delimična okoštalost SPS su konačno uzeli svoj danak. SPS je sada u procentima osvojila gotovo dvostruko manje glasova – 5,4 odsto, ili 43.000 glasova manje, i dvostruko manje mandata (2014. uzeli su 92.500 glasova – 11,49 odsto, 16 mandata, a 2018. 50.000 glasova – 6,1 odsto, osam mandata). U beogradskim opštinama oni su dobijali od 4,9 odsto na Starom gradu, do 11,2 odsto u Lazarevcu. SPS je prešao cenzus u svim opštinama, izuzev Starog grada. Srećom, socijalisti su preživeli veliku seču stranaka. To je dobro zbog toga što je SPS prava stranka levice – a takva stranka je neophodna Srbiji. Uz to, SPS je solidan i potreban partner.

ocijalistička partija Srbije deli odgovornost za sve ono loše što je urađeno u periodu od 2008. do 2013. u Beogradu. SPS-u je teško da sačuva identitet i birače, pored takvog političkog diva kakav je SNS. Srećom, SPS u proseku ima oko 3-4 odsto bolji rejting na nivou republike nego u Beogradu. Živi sam svedok da je SPS pokazivala minimalnu aktivnost u Skupštini Beograda u prethodne četiri godine. Gotovo nikada se nisu javljali za reč, nisu imali predloge i inicijative, nisu postavljali odbornička pitanja. Reda radi, predsednik odborničke grupe se javljao samo da podrži budžet, jednom godišnje.

Delovali su potpuno pasivno i beskrvno na sednicama. Možda i tu treba tražiti uzroke neuspeha? Ma koliko bio simpatičan i vešt govornik, Ivica Dačić nije u stanju da sam nadomesti ono što nedostaje SPS-u. Hoću reći, oni se previše oslanjaju na veštine Ivice Dačića, a on nema čarobni štapić. Takođe, SPS se nije baš usrećila novim licima koja su pre nekoliko godina dovedena kao osveženje (Dijana Vukomanović, Srđan Dragojević, Nenad Borovčanin, Boris Milićević). Pre bi se moglo reći da su prvih troje unesrećili SPS. SPS ipak mora nastaviti da dovodi nova lica poput Predraga Markovića, koji se dobro pokazao. Takođe, neophodno je da funkcioneri SPS-a pokažu mnogo više savremenog aktivizma.

DOSTA JE BILO
Koalicija DJB -Dveri je dobila 31.700 glasova ili 3,89 odsto. Na predsedničkim izborima, u Beogradu, Boško Obradović je dobio 20.878 glasova ili 2,28 odsto, a Saša Radulović 14.129 glasova ili 1,54 odsto. U zbiru procenata to je 3,82%, što je gotovo identičan rezultat ovom sada. To znači da sinergije koalicije nije bilo. U beogradskim opštinama oni su dobijali od 2,56 odsto u Sopotu, pa do 5,2 odsto u Lazarevcu, i to je jedina opština u kojoj su prešli cenzus.

Očigledno je da je DJB pogrešio što je ušao u interesnu koaliciju sa Dverima. Pokazalo se da je DJB medijski veštiji i kvalitetniji partner, ali su amaterske greške Boška Obradovića, njegova bahatost i arogancija, skupo koštali tu koaliciju. Posle fijaska na predsedničkim izborima, ovaj drugi brodolom je čini se dotukao DJB. I pored ostavki celog rukovodstva, što je dobro, to ništa neće doneti DJB-u, zbog toga što će svi oni ili ponovo biti izabrani, ili će se jednostavno rotirati u tom krugu.

DJB je još jedna očigledna žrtva trenda brzog trošenja novih lica ili pokreta. Predviđam dalje potonuće, koje će ih gurnuti u buduću Đilasovu koaliciju 2020. Tada će oni, zahvaljujući tome zadržati status parlamentarne stranke, ali sa znatno manje poslanika. Problem je bio i u tome što je DJB nastupio u koaliciji sa strankom potpuno drugačijih programskih opredeljenja – sa Dverima. Dveri, nisu imale program za Beograd . Dveri nisu prihvatile Program DJB. Šta je bio program te koalicije? Program koalicije DJB- Dveri, nije postojao. To je sve bila šizofrena situacija. Građani su bili zbunjeni i to su na izborima i pokazali.

DVERI
Posle rebrendiranja Dveri 2016., i uspeha na republičkim izborima, zahvaljujući koaliciji sa Sandom Rašković Ivić, tada predsednicom DSS, došlo je do određenog kratkog uzleta Dveri. Međutim sve je to palo u vodu neuspehom na predsedničkim izborima. Boško Obradović je stalno pravio iste greške – smatrao je da nasilje gradi povećan rejting i jasan identitet. Neoprezno je upadao iz jedne nasilne afere u drugu. I svaki put se radilo o nasilju nad ženama (Maja Pejčić, Mara Dragović, Gordana Uzelac, Maja Gojković).

Takođe nastupi Obradovića su bili puni arogancije i bahatosti. Sve to je došlo na naplatu na beogradskim izborima. Dveri su u mnogo težoj situaciji nego DJB, zbog toga što nije izvesno da će biti primljeni u buduću Đilasovu koaliciju 2020. Predviđam dalji pad rejtinga i sukobe unutar Dveri. Sukobi su već započeli na početku beogradske kampanje, kada je veći deo Političkog saveta izrazio protivljenje koaliciji sa DJB. To je nanelo štetu Dverima, iako je gurnuto pod tepih. Sada će se ti sukobi nastaviti.

NE DAVIMO BEOGRAD
Na beogradskim izborima su dobili 28.017 glasova ili 3,44 odsto. U beogradskim opštinama oni su dobijali od 0,56 oodsto u Sopotu, pa do 8 odsto na Starom gradu. Cenzus u prešli samo na Starom gradu, na Vračaru i na Savskom vencu. Po mojim procenama oni su cenzus u Beogradu prelazili do sredine 2016, kada su se kompromitovali sa nekoliko nasilnih akcija. U julu 2016, pokušali su nasilno da upadnu u Skupštinu grada Beograda, i tada je funkcioner NDMBGD Simon Simonović naneo lakše telesne povrede policajcu Ivanu Džambiću.

Od tada imaju pad rejtinga. Takođe, oni su najjasniji primer spolja dizajnirane, instruirane i finansirane organizacije. Po istoj matrici SAD su kreirale „Otpor“ 2000. godine. Mentori NDMBGD su pre svega SAD i EU. Službenici ambasade SAD, Solomon Blek i Denis Ibišbegović su se otvoreno pojavili na protestu Žute patke, 25. juna 2016. Posebno je smešno što mediji lidere Žute patke tretiraju kao „mlade heroje“, „decu, borce za opštu stvar“. To je čista medijska patka. Kakvi mladi heroji?

Radomir Lazović ima 38 godina i po obrazovanju je šta? Koji fakultet je završio? Nijedan. Dobrica Veselinović ima 37 godina i do skoro je bio student FPN – na listi piše – „politikolog“, (ne stoji -diplomirani). Simon Simonović ima 36 godina i po zanimanju je šta? Ksenija Radovanović ima 32 godine i na listi stoji „arhitekta“ (ne stoji – diplomirani).

Svo četvoro su duboko zagazili u četvrtu deceniju života – prava „deca“ i „mladi buntovnici“. I pored neuspeha, radi se o veoma vitalnoj i savremenoj političkoj organizaciji, koja je vična svim modernim načinima komunikacije sa medijima. Oni su najbolje primenili matricu inostranih protestnih pokreta (Siriza, Podemos, Pokret pet zvezdica). Oni imaju potencijal rasta, shodno sredstvima koja budu dobijali sa Zapada. Oni su jedina nepotrošena stranka od svih koje nisu prešle cenzus. Oni će pružiti najveći otpor uvlačenju u buduću Đilasovu koaliciju 2020. Predviđam da će popustiti pod pritiskom i donacijama SAD.

SRPSKA RADIKALNA STRANKA
Srpska radikalna stranka je osvojila oko 19.100 glasova ili 2,34 odsto, što je za skoro 3000 glasova bolje nego 2014. (16.250 glasova – 2 odsto, nula mandata). U beogradskim opštinama oni su dobijali od 1,3 odsto na Starom gradu, pa do 3,9 odsto u Zemunu. Nisu prešli cenzus ni u jednoj opštini. Kao i u slučaju SPS, Beograd nije glavno uporište radikala. Vojislav Šešelj je napravio grešku što se nije kandidovao za gradonačelnika. Mladi Miljan Damjanović, uz svo poštovanje, naprosto nije taj kalibar koji je mogao da donese cenzus u Beogradu. Međutim, vreme i krštenica, mnogo više nego u slučaju SPS-a, došli su po svoje. SRS mora da prevaziđe svoju prevaziđenost do izbora 2020. Ako to ne urade, neće preći cenzus.

LjUBIŠA PRELETAČEVIĆ BELI – LUKA MAKSIMOVIĆ
Beli, tj. Luka Maksimović je pojeo samog sebe. On je najočiglednija žrtva trenda brzog trošenja novih lica. Na predsedničkim izborima 2017. godine, on je u Beogradu osvojio 116.000 glasova, tj. 12,6 odsto. Sada, posle jedanaest meseci, osvojio je 19.000 glasova – 2,3 odsto. Izgubio je gotovo 100.000 glasova. Izgubio je ogromnih 10 odsto u Beogradu. U beogradskim opštinama on je dobijao od 1,3 odsto na Novom Beogradu, pa do 10,4 odsto u Mladenovcu. To je, pored Sopota, jedina opština u kojoj je prešao cenzus . Njegova sudbina je zapečaćena. Čeka ga dalji strmoglav.

DEMOKRATSKA STRANKA
Na izborima 2014. DS je osvojila 15,7 odsto (126.000 glasova, 22 mandata, a sada 2,25 odsto ili 18.300 glasova) u koaliciji sa SDS, Novom i ZEP. DS je izgubila gotovo 108.000 glasova! Birače DS je preuzela Đilasova koalicija i delimično Šapićeva lista. Na izborima, DS je u beogradskim opštinama osvojila od 1,1 (Sopot) do 4,95 (Vračar) odsto glasova. Ni u jednoj opštini Beograda DS nije prešla cenzus. Prvi put u višestranačju, DS neće imati odbornike u Skupštini Beograda. DS je konačno platila račun višedecnijskoj aroganciji, bahatosti i pljačkanju Srbije. Platila je račun svojim beskonačnim deobama, sukobima, sujetama. Na naplatu su došli Tadićevi, Đilasovi, Pajtićevi i Šutanovčevi računi.

Ne zaboravimo ni račune Balše Božovića, Đilasovog pulena, koji je preko pet godina vodio gradski odbor Beograd. Taj čovek je šampion nekompetentnosti, bahatosti i arogancije. On je srozao DS u Beogradu, mnogo više nego Šutanovac. U poglavlju o Đilasu, predvideo sam da ta stranka neće preživeti. De facto ili de jure, preuzeće je njen poverilac, Đilas. Ako i preživi, životariće kao SPO i DSS. Rejting DS više nikada neće preći dva odsto.

Na narednim republičkim izborima, Đilas će im udeliti nekoliko poslanika, tako da će zadržati status parlamentarne stranke. Zanimljivo je da DS prvi put nije sačinila program za Beograd. To verovatno govori o stanju u toj stranci. Predsednik DS Šutanovac i predsednik gradskog odbora DS, Balša Božović su podneli ostavke. To je dobro. Dobro je i to što DS shvata da je „posrnula“ i da treba da traži načine da se podigne na noge.

DEMOKRATSKA STRANKA SRBIJE
Izbornu katastrofu DSS najbolje odslikavaju rezultati. DSS je dobila devet hiljada glasova (9.084 glasa) građana za listu „DR MILOŠ JOVANOVIĆ – DEMOKRATSKA STRANKA SRBIJE“, ili 1,12 odsto glasova – nula odbornika, i gubitak statusa gradske parlamentarne stranke, prvi put u višestranačkom sistemu. Na izborima 2014. lista „DEMOKRATSKA STRANKA SRBIJE – VOJISLAV KOŠTUNICA“ je osvojila 51.000 glasova, 6,4 odsto, i 9 mandata. DSS je izgubila gotovo 42.000 glasova u Beogradu – odnosno preko 80 odsto glasova.

Na predsedničkim izborima, kandidat DSS za predsednika Srbije, Aleksandar Popović, osvojio je mnogo boljih 1,77 odsto u Beogradu, odnosno 16.186 glasova. Osvojio je oko 70 odsto glasova više (7.101 glas više) od liste Miloša Jovanovića. Razmere brodoloma na izborima 2018. najbolje prikazuju rezultati DSS po gradskim opštinama, od 0,41 odsto u Mladenovcu, pa do 1,93 odsto na Starom gradu. Ni u jednoj od 17 opština Beograda Demokratska stranka Srbije nije prešla ni 2 odsto, a kamoli cenzus!

Izjave i saopštenja iz DSS govore o potpunom odsustvu odgovornosti i razumevanja stepena poraza. DSS isključivu krivicu za sopstveni poraz vidi u SNS-u. Predsednik DSS je, dan posle izbora, za list „Blic“ izjavio:“ Očekivali smo malo više od broja glasova koje smo dobili, ali svaki početak je težak. Nije prošlo dovoljno vremena da se pomovišemo u ovakvim medijskim okolnostima. Ipak, lično ću postaviti pitanje moje odgovornosti i na sledećem sastanku u stranci tražiću da mi se izglasa poverenje “.

O kakvom početku govori predsednik DSS? On već dve godine vodi DSS. Posebno je pitanje, na osnovu čega će g. Jovanović „tražiti da mu se izglasa poverenje“? Na osnovu „uspeha“ na predsedničkim izborima (1,04 odsto), ili na izborima u pet opština u decembru – Pećinci, Negotin, Kostolac , Mionica i Preševo? Na osnovu poraza na izborima u Sevojnu, Boru i Aranđelovcu? Na osnovu „uspeha“ na gradskim izborima (1,12 odsto)? Sanda Rašković Ivić – svi znaju da je ne podnosim – je uvela DSS u republički parlament, i u njeno vreme rejting DSS je bio između 2 i 3 odsto. Novi predsednik DSS ima iza sebe niz neuspeha.

ŠTA RADITE BRE – MARKO BASTAĆ
Bivši funkcioner DS i bivši službenik jedne od Đilasovih kompanija, trenutni predsednik opštine Stari grad, Marko Bastać, je u cilju pozicioniranja za naredne opštinske izbore, odlučio da se kandiduje za gradske izbore. Grupa građana „Šta radite bre – Marko Bastać“ je dobila 3.604 glasa ili 0,44 odsto. U beogradskim opštinama oni su dobijali od 0,03 odsto u Sopotu pa do 6 odsto na Starom gradu, i to je jedina opština u kojoj su prešli cenzus.

U svim ostalim opštinama osvojili su manje od pola procenta! I pored savremenog pristupa kampanji, čovek bez svojstava i lista bez svojstava, ne mogu daleko da doguraju. Doživeli su fijasko. Na narednim lokalnim izborima oni neće preći cenzus ni na Starom gradu. I tako će se završiti politički put ove besmislene patuljaste žute reciklaže. Ova lista će biti upamćena po komičnom obećanju o „uvođenju ombudsmana za kućne ljubimce“.

LIBERALNO DEMOKRATSKA PARTIJA
LDP je dobila 1.955 glasova ili 0,24 odsto. U beogradskim opštinama oni su dobijali od 0,14 odsto u Barajevu, pa do 0,41 odsto na Starom gradu, gde su jedino prešli 0,4 odsto. Čedomir Jovanović je dve godine zakasnio sa podmlađivanjem partije, tj. liste. Zbog svoje beznačajnosti, pitanje je da li će ga Đilas pozvati u svoju koaliciju 2020? Verovatno da hoće, kao ukras, i na molbu SAD. Vedete LDP, Anita Mitić i Đorđo Žujović, ostaće upamćeni po tome što su obećali legalizaciju marihuane.

Vi sami procenite ko od političkih činilaca najviše ima na umu ono što je Oskar Davičo rekao o Srbiji:

„Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi, gledao sam sve tvoje oči, razumem šta kažu, šta kriju. Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi, ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju“.

 

*Autor je politički analitičar i kandidat SNS za gradskog odbornika