Марио Стефанов: Лондон се враћа на старе империјалне позиције

Након Брегзита, као формалног раскида с ЕУ, Велика Британија, задржавајући и даље неформалну моћ у Европи, враћа се у сагласју с америчком политиком на старе позиције империјалне моћи

Упоредо с формалним повлачењем из Европске уније, Лондон убрзано гради темеље нове улоге Велике Британије на глобалном плану. То се одвија кроз јасно изражену намеру поступног повратка британског утицаја на старе империјалне позиције, с којих се Британија повукла 60. -их и 70. -их година прошлог века.

Велика Британија почела је велики програм пребацивања војних ефектива на блискоисточни терен и на тамошњу повезницу Европе и Азије, као и јачање војних позиција у Азији кроз реафирмацију старих војних савезништава с Аустралијом, Новим Зеландом и бившим колонијама, Малезијом и Сингапуром. Њихов, с временом запостављени одбрамбени систем „Five Power Defense Arrangements“ (FPDA), који су претвориили у темељ вишеструких унилатералних војних споразума, сада се под директним утицајем Лондона и Аустралије поново буди. Све се то временски поклапа с процесима које је покренуо Брегзит, тако да постоји довољно показатеља на темељу којих се британско извлачење из Европске уније и тежње за јачањем позиција на Блиском истоку и Азијско-пацифичкој регији могу довести у узајамну везу. Главни ослонац новог британског наступа у Азији и на просторима Индијског и Тихог океана је Аустралија, која је опет, нимало случајно, након почетка британских напора за повратком утицаја на та подручја почела широку реконструкцију своје ратне флоте и покренула велики програм изградње нових ратних бродова океанских способности, прилагођених за деловање на великим удаљеностима од матичних база. Крајем јануара ове године аустралијски премијер Малколм Тернбул отворено изјављује: “Нисмо довољно развијали нашу војну индустрију и нарочито поморску силу и то морамо исправити“. О реафирмацији улоге и јачању унутрашњих веза унутар FPDA одбрамбеног савеза сведочи „Бела књига“, о стању и пројекцијама развоја одбрамбених способности Новог Зеланда, објављена у јуну 2016. године, у којој се изричито наводи како би „Нови Зеланд, као дугогодишњи члан FPDA, заједно с осталим савезницима, укључујући Велику Британију и Аустралију, у случају војне претње Малезије или Сингапура био спреман да изврши све своје обвезе које би пред њега поставио савез и конкретна ситуација.“

Сигнали намере за повратак на старе геополитчке позиције некадашњег царства или барем поврат на стање пре гласног Вилсоновог “повлачења британских снага источно од Суеца”, већ су дуже времена присутни у геостратешким размишљањима политичког и војног вођства Велике Британије, а повремено се, ради придобијања потпоре, пробијају у медијски простор. Гради се слика како је британско повлачење војних снага из простора некадашњег колонијалнога царства била велика грешка, коју је сада, у договору и у складу с интересима САД, британског стратешког партнера и осталим моћним државама тзв. “Англосфере”, пре свега Аустралије, сада потребно исправити.

Наиме, у јануару у 1968. године, тадашњи британски премијер Харолд Вилсон и његов министар одбране Денис Хејли, објавили су да ће се британске трупе до 1971. године потпуно повући из својих база у Југисточној Азији, источно од Адена, укључујући и трупе распоређене у Малезији и Сингапуру, Персијском заливу и Малдивима. Масовно повлачење снага уистину је извршено, а уместо Вилсонове одреднице црте повлачења „источно од Адена“ уобичајио се израз „источно од Суеца“, који је требало да драматично укаже на размере повлачења и слом британске колонијалне политике. Британске војне снаге и даље су у већој или мањој мери биле присутне у том подручју, али су трајне војне базе укинуте.

У априлу 2013. године, британски тинк-тенк “Royal United Services Institute“ објавио је, како се Велика Британија налази у процесу стратешког повратка на позиције „источно од Суеца“. Према том извештају, у тишини се обнавља трајно британско војно присуство у Персијском заливу, у базама у Уједињеним Арапским Емиратима, Оману и Бахреину. Посебно је индикативан део извештаја “Royal United Services Institute“ у којем се твди како Лондон планира до 2020. године главнину својих трупа из Немачке и Европе да трајно пребаци у своје базе у Персијском заливу и стратешко тежиште с Европе репозиционира на азијско-пацифичку регију ради потпоре америчкој политици у сучељавању с Кином. Британске трупе, повучене из Авганистана, такође су већим делом распоређене у заливске базе. Извештај је коиндицирао с успостављањем британског регионалног морнаричког заповедништва (Royal Navy’s UK Maritime Component Command-UKMCC) у Бахреину, а крајем 2013. године начелник британског Главног штаба генерал Дејвид Ричардс утврдио је да ће „након Авганистана следеће место концентрације наше војне силе бити у Заливу.“ И коначно, у децембру 2014. године, британски министар одбране Мајкл Фалон потврђује отварање велике поморске базе у Бахреину и британски повратак на старе позиције: “Ова нова база је на трагу трајне експанзије британске ратне морнарице и омогућиће Великој Британији слање већих ратних бродова и флотних састава како би се ојачала регионална стабилност. Поново се враћамо у Персијски залив.“ У сваком случају, отворен је обрнути процес Вилсоновом повлачењу – британски повратак на позиције „источно од Суеца“.

Стога многи аналитичари у корелацију доводе два историјскаповлачења- Камеронов Брегзит и Вилсоново повлачење источно од Суеца. Вилсонов потез био је примарно срачунат на пребацивање британских снага из Азије и Блиског истока на европску позорницу ради потпоре САД-у и европским савезницима у сучељавању с тадашњом совјетском силом. Камеронов потез, поново у договору са Вашингтоном, треба да ослободи британске снаге, али у обрнутом смеру.

У децембру 2016. године, премијерка Тереза Меј, на Самиту шест држава Већа за сарадњу у Заливу (Gulf Cooperation Council – GCC) предвођених Саудијском Арабијом, најавила је активнију и трајну британску војну улогу на подручју Блиског истока и Персијског залива, како кроз војну сарадњу с државама чланицама GCC-а тако и кроз присутност британских војних снага. Најавила је укупна британска улагања од 3 милијарде фунти у следећих десет година на изградњи одбрамбеног система и британских позиција у тој регији. Британија јасно изражава жељу за преузимањем улоге водеће силе у Персијском заливу у сарадњи с нафтаним дивовима, арапским монархијама из GCC-а, Саудијском Арабијом, УАЕ, Кувајтом, Бахреином, Оманом и Катаром, који ће омогућити контролу бликсоисточног енергетског базена и стратешких смерова који повезују Европу и Азију. Већ сада Лондон је у ваздухопловној бази Ал Минхад, јужно од Дубаија у УАЕ, базирао РАФ-ове борбене авионе ,,Торнадо“ и ,,Јурофајтер тајфун“. Британске поморске снаге базирају се у оманској луци Дукум и у Бахреину, а колика је моћ на том простору распоређених авиона сведочи саопштење министарства одбране Велике Британије из децембра 2016. године, према којем су њихови авиони у кампањи против ИСИЛ-а избацили и лансирали 11 пута више бомби и пројектила него на врхунцу сукоба у Авганистану.

Нова визија „глобалне Велике Британије“, у британском политичком животу и међу британском политичком елитом све се јаче исказује од почетка овог века, а нарочито након 2016. године, када је Лондон, по одлуци о напуштању ЕУ, требало да дефинише нову улогу државе на глобалном нивоу. На повратак на старе империјалне позиције у облику изградње глобалне Велике Британије, која на светској позорници делује и инструментима „меке али и тврде моћи“, посебно инсистирају премијерка Тереза Меј и министар спољних послова Борис Џонсон. Корени таквих промишљања могу се пратити још из раних 60- их година, када су постале очигледне намере британске политике за војним повлачењем из простора некадашњег царства. Тако већ 1962. године, предвиђајући шта намерава британска политика, Дин Ачесон, државни службеник за време председниковања Харија Трумана, изјављује, како је „Велика Британија изгубила царство али, нажалост, још није пронашла своју нову улогу“, сугеришући да се Британија не би требала повлачити са својих глобалних позиција и своје геоекономске и геополитичке опције везивати уз Европу и њену интеграцију која је тада тек почела да се ствара. Након Вилсоновог повлачења британских снага с позиције „источно од Суеца“ британска политика наставила је да одржава живом опцију глобалног британског утицаја, па је 1975. године тадашњи британски премијер Џејмс Калахан британску улогу у свету описао као силу која своју вољу спроводи елементима „меке моћи“ темељем искустава из дугачког колонијалог раздобља. Бивши британски премијер Тони Блер 1999. године поново је указао како Британија има глобални утицај којега се не жели одрећи и отворио могућност повратка британске војне силе на просторе с којих се повукла. Заједничка војна интервенција у Ираку са САД-ом из времена Блерове владавине потврдила је с једне стране очигледну вољу за повратком британске војне моћи на старе позиције, а с друге стране стратешко партнерство с Вашингтоном.

Нова улога Велике Британије кроз реафирмацију њене позиције глобалне силе, сада уз инструменте меке моћи и уз све већу улогу британске војне силе, гради се кроз јачање старих савеза и стварањем нових савезништава широм света. Нови британски министар одбране Гавин Вилијамсон у говору приликом преузимања функције изреком је то потврдио. Бивши амерички државни службеник Џон Кери утврдио је како је на светској позорници потребно „више Британије.“ Јапански премијер Шинзо Абе био је још експлицитнији када је 2016. године изјавио како се „нада да ће се Велика Британија вратити у Азију и придонети осигурању безбедности и стабилности регије.“ Недуго потом, британско ратно ваздухопловство одржало је прве заједничке вежбе с јапанским ваздухопловним снагама. Како је већ наведено, у земљама залива повратак британских снага био је обележен отварањем нове поморске базе у Бахреину и реконструкцијом поморске базе у Оману. Велика Британија наставља интензивну војну сарадњу и одржавање заједничких војних вежби с Аустралијом, Новим Зеландом, Сингапуром и Малезијом. Британска премијерка потписује уговоре о војној сарадњи с Турском, а након тога и одбрамбени споразум са Пољском.

Свакако британска агенда ширења дипломатске и војне моћи према Блиском истоку и даље према Азији у потпуности је усклађена с америчком политиком, којој одговара активније деловање Британије, посебно уколико би британске поморске снаге, које су тренутно у фази опсежне реконструкције и нове изградње, осигуравале бокове америчког геополитичког наступа и омогућиле америчкој војној моћи концентрисање на Тихи океан, средишње место сукоба с Кином.

Очигледно, након Брегзита убрзано је оно што је много раније започето. Велика Британија враћа се на старе империјалне стазе и пребацује војне снаге на азијско-пацифичко подручје у договору с САД-ом и осталим савезницима и државама с посебним везама из „англо сфере“. Америчка политика такође пребацује и јача снаге на Пацифику ради конфронтације с највећим конкурентом Кином. То ново ратиште је претежно поморско, па је, стога, укључивање Велике Британије, као традиционалне поморске силе с упориштима у регији Индијског океана и Пацифика, од кључне важности за америчку и савезничку стратегију.

Кина је у Јужном кинеском мору, претварајући острва у војне базе, створила поморско одбрамбено подручје које би требало да послужи као оперативна основица за деловање кинеске ратне морнарице која је протеклих деценија из обалне морнарице прерасла у флоту отвореног мора. Њено подручје деловања је на Пацифику, Индијском океану, Црвеном мору и даље преко Суецког канала према Средоземљу, по рутама куда се простире поморска компонента кинеског новог пута свиле. Кинески програм, познат и под називом „Оne Belt, Оne Road“, у марту 2015. је прихватио кинески парламент и он је постао стратешки документ кинеске спољне политике. Чине га две компоненте, копнени пут извоза и трговине „Silk Road Economic Belt“ (SREB) и поморски пут „Maritime Silk Road“ (MSR). Копнени пут свиле протезао би се на запад преко Русије и источне Европе, а једна његова грана ишла би преко Средишње Азије и Блиског истока према Средоземљу и Африци. Поморски пут свиле протезао би се преко Тихог и Индијског океана, са захватом Персијског залива, до Црвеног мора, Суецког канала и Средоземног мора и на крају северног Јадрана, Ријеке и Венеције, који би били средишта даљње трговине према унутрашњости Европе. Кинески план је на крају створити огромни трговачки коридор који би повезивао Азију, Европу и Африку и покривао популацију од преко 4 милијарде становника.

Циљ концентрације америчких, британских и савезничких војних снага и флотних састава у Индијском и Трихом океану, Црвеном мору и Персијском заливу контрола је поморских линија комуникације и тачки пригушења поморског промета – Малајски теснац, Ормуз, Баб-ел Мандеб, Суецки канал и Гибралтар, којима се простире кинески поморски пут свиле. Надаље, истим поморским путевима али у обрнутом смеру простиру се правци пројекције геоекономске и геополитичке моћи Европске уније и Немачке као њене најмоћније силе. Главни интерес Европске уније на Индијском и Тихом океану је неометан и сигуран транспорт њихове робе и промет робе коју увози. Као важан актер глобалне трговине Европска унија се ослања на поморске линије комуникација у Индијском океану које морају бити сигурне за транспорт робе намењене извозу из Европске уније и увозу у њу. Позицирањем на поморске линије комуникација Индијског и Тихог океана британска, америчка и савезничка поморска сила била би у могућности блокирати трговачке правце Европске уније и њених најмоћнијих држава према Блиском истоку и Азији и истовремено угрозити поморске путеве велике кинеске стратегије „новог пута силе“.

Контрола светских мора постаје приоритет и стари амерички адмирал и геостратег Алфред Тејер Махан био би одушевљен када би могао видети оживотворење своје стратешке визије о владавини над светским морима, изнесене у његовом најзначајнијем делу, књизи „The Influence of Sea Power Upon History, 1660–1783“ издане давне 1890. године. Махан је утврдио да онај ко контролише море контролише цео свет. Широм света отвара се нова битка, битка за контролу мора и поморских комуникација. Оне су, како је и предвидео Махан и нејгови следбеници, жила куцавица светске економије којима теку сировине, енергенти и трговина. Азијско-тихоокеанска регија, Индијски и Тихи океан подручја су где се преламају интереси најмоћнијих глобалних сила и на којима још нико није остварио превласт. Британска поморска моћ стога је америчком савезнику потребна на тим подручјима.

С друге стране повратак на старе империјалне позиције ефективне политичке и војне контроле праваца пројекције британских геоекономских и геополитичких интереса нема без контроле великих поморских пространстава, поморских путева светске трговине и транспорта енергената. А за то је потребно поново изградити ратну бродоградњу и оспособити британску флоту како би могла поново, сада у сарадњи с америчким и осталим савезницима из англосфере, владати светским морима. На политичком плану, упоредо с реафирмацијом британске поморске моћи, Лондон, након одлуке о напуштању Европске уније, учвршћује војне, политичке, господарске и културалне везе са својим старим савезницима. Након Брегзита, као формалног раскида с ЕУ, Велика Британија, задржавајући и даље неформалну моћ у Европи, враћа се у сагласју с америчком и политиком савезника из тзв. англосфере на старе позиције империјалне моћи.

 

Извор Геополитика, 16. март 2018.