Косово и нова политичка парадигма

Коначан одговор на Косову – ако буде из поља нове политичке парадигме – више ће личити на Милошевића него на Ђинђића

1.
Питање од милион долара гласи: да ли је у Србији на сцени промена политичке парадигме? Кад домаћи глобалисти кажу да „овако није било никад“, крије ли се иза тога можда корак Србије ка оном што западни свет зове „нелибералном демократијом“? Поуздани показатељи још не врхуне: кад је претходна два пута мењана парадигма, нужно је пратила смена власти. Слободан Милошевић завладао је уводећи нову парадигму на крилима косовске побуне Срба. Зоран Ђинђић га је сменио износећи нову парадигму на агресији на Србију 1999. и пучу Петог октобра. Иако се у Србији од 2012. до данас толико тога променило, иако су нестале целе странке и престао да важи многи политички аксиом, тешко је замислити, бар засад, да ће промену парадигме навестити смена на врху.

Осврнимо се час на данашње доминантне показатеље. Београд искрено жели у ЕУ, и ништа га као то не легитимише у оданости старој парадигми либералне демократије. Са друге стране, Србија је Веса Мичела, Трамповог човека за овај део света, отправила кући одбијајући да се одрекне права на Косово. Истраје ли, тешко да би је ишта друго, по свом смислу и последицама, тако директно лансирало пут нове парадигме. Подударност је више него логична: као што ЕУ и Косово не могу заједно, тако не могу ни стара и нова парадигма. И још нешто: свака нова парадигма у српској политици од Милошевића до данас проклијала је на Косову, без обзира колико смо били присутни тамо. Кренимо од почетка.

2.
Има томе више од деценије – још није ударила криза 2008 – кад су новинари питали Божидара Ђелића зашто се нису остварила његова карамелизована обећања о бољем животу у Србији. „Чекајте, а зашто је убијен Зоран“, drop shot једног од виђенијих економских убица добио је додатни ефе. Колико се сећам, Ђелић ову оригиналну теорију којом је објаснио транзициону беду и пљачку Србије није више јавно износио; да ли зато што је схватио колико је глупа, зато што му је неко рекао колико је јадна или зато што је после пада жутих нестао као јаје с гроба.

Ђелић је завршио на сигурном – а није Копаоник бизнис форум – и годинама нико није потезао за објашњењем српске сиротиње налик његовом. Све до последњих година. Посебно овог марта, кад се као доминирајући наратив потврдило да Србија никад није разумела Ђинђића јер, мучена, у свом колективистичком амоку није ни била у стању да разуме нешто тако индивидуалистички комплексно. Од тога па до тезе да је баш зато Србија и убила Ђинђића мали је корак, који се лако прелази. Па онда још пола корака до коначног циља: Србија никад није била вредна Ђинђића, који се жртвовао водећи земљу својих убица уместо да предаје филозофију на Харварду. Али заслужује Вучића, који је права мера такве Србије, јер „никад нам овако није било“. Мошмислит!

3.
О томе су претходних дана писали и говорили напети колумнисти, затим утуљени политичари, интелектуалци који презиру „пучину грдну“ и гомила расистичких малограђана урешених вером да са „оним другим“ не деле ни „антропологију“. А то ће ваљда рећи обим главе, висину чела, пуноћу мошница и друге вредности са дугачког списка др Менгелеа. Тако је један колумниста написао: „Народ који се опет окреће оном који им је покрео штедњу, уместо оном који им је вратио, ипак, тешко ће наћи светлу будућност“. Мање је важно колико је цитирана жалопојка спорна, колико да њу очигледно мотивише нешто што није спорно: да се народ „враћа“ Милошевићу. За то време, филмски редитељ, један од јунака ноћи Петог октобра, бугари да је Србији добар Ђинђић само мртав Ђинђић, и, наравно, поентира резултатом београдских избора. Други колумниста опет ламентира како би Србија, да је икад „искрено желела“ да јој Ђинђић буде „водиља и тежиште новог идентитета“, дала би његово име Београдском аеродрому. Овако му је ваљда водиља онај колективистички бедник Никола Тесла.

Без жеље да неког повредим, ово нису идеје са којим се полемише. Ради се о илустративним опаскама. Оне у политичком контексту нису више од јалове освете овдашњих политичких петооктобараца и њихових пратилаца народу, који их је још једном одбацио на изборима, убедљивије него икад. Реч је дакле о јасним наговештајима промене политичке парадигме, и то из губитничког табора, коме се у оваквим приликама, по правилу, верује више.

4.
Не знам да ли сам то једини приметио, тек, многи прозападни либерали који су крахирали на изборима не позивају се данас ни на политичке идеале ни на интерес грађана; сви се позивају на Ђиђића, и то не на било ког. Ови уверени деконструктори „погубних српских митова“ не позивају се на историјског Ђинђића – фигуру изнутра контрадикторну и, због кратког владања, недоречену, већ на митског Ђинђића, оног који је у идеолошкој реторти Латинке Перовић постао митски модернизатор – Демијург – који трагично страда у судару са доминантним и надмоћним колективистичким идентитетом.

Како год, тај свет бољег аргумента од Ђинђића нема, али не зато што се пред његовом логиком мора устукнути. Многи од тих аргумената су потрошени, не само у Србији Петог октобра већ и на нивоу светских трендова, где постепено у дубокој неправди и све већем бесу пуцају каузалности света који познајемо као либерални капитализам. То је свет на заласку. (Уосталом, упоредимо како су западни глобалисти ометали Путинову победу на изборима 2012. године, настојећи да делегитимишу његово управљање Русијом. Кад то раде данас, са неупоредиво већом енергијом него онда, они желе да делегитимишу Путина као глобални модел нове политичке парадигме. Речју, 2012. копали су ровове у Подмосковљу; данас их копају пред својим кућама.) Зашто је све то за нас важно?

5.
Будући Ђинђићев споменик у центру Београда неће бити обележавање једне трагедије. Биће то споменик поменутом митском Ђиђићу, Демијургу модернизације. Притом, та модернизација се за владавине целе генерације модернизатора, током трајања целе парадигме, није догодила. Зашто, можда одговор зна Божа Ђелић. Оно што ја знам је следеће: споменик Зорану Ђинђићу неће бити скрнављен једино ако буде чуван боље од трезора Народне банке!

Зашто? Зато што су Срби примитивци? Трибали? Због „надмоћног колективистичког идентитета“? Наравно, то ће бити објашњења ових који данас на силу покушавају да углаве Ђинђића, али је ствар много једноставнија. Са једне стране, у атмосфери заласка старе парадигме, нестаће страх грађана. Још важније, у српском друштву не постоји консензус око Ђинђића, а споменици који се подижу без макар прећутног консензуса јесу врста насиља, ма како то правдали. У часу кад се „народ окреће оном који је покрао штедњу“, сагласност око Ђинђића још је мања.

Да не буде забуне, ово није разматрање које се одвија према наметнутом опозиту Милошевић – Ђинђић. Самим тим није ни залагање за споменик „оном који је покрао штедњу“. Иако су му светска кретања склонија, ни око Милошевића у овом часу не постоји консензус у друштву. Осим тога, оно што глобалисти зову повратком у Милошевићево доба само показује њихово незнање и панику. Историја се не понавља иако ће нова парадигма имати више разумевања за Милошевића. Али то није ништа више од чувене теорије наследовања Виктора Шкловског. Према њему, непарне генерације (дедови и унуци) у већој су међусобној сагласности него парне и непарне (очеви и синови).

И Милошевићев споменик, дакле, био би овом часу скрнављен, и зато га не би било мудро подизати. (Сасвим је друга ствар идеја о пристојној хришћанској сахрани у Алеји великана као мери политичке пристојности друштва, не више од тога.)

6.
Већ по томе што се историја не понавља, Опасно је позивати се на Милошевића у решавању питања Косова. Чак и у условима довршених глобалних промена. Уосталом, он се тамо политички уздигао, али је тамо и поражен. Још опасније је, међутим, позивати се на Ђинђића, будући да је и та парадигма своју мрачну ноћ имала на Косову. Не треба, међутим, бежати од тога да ће коначан одговор Србије – ако буде из поља нове парадигме – више личити на Милошевића него на Ђинђића.

Тај одговор неће значити само то, али мора започети одбацивањем америчке понуде „све за ништа“. Пуне су новине и телевизије мудраца и других сејача панике који нам показују прстом на она врата која ће то „не“ затворити. Ради се, међутим, о томе да се покажу многа врата која ће то „не“ отворити. О томе не говори нико.