Trampov rat protiv duboke države

Lovci su postali lovina, a Tramp će goniti, otpuštati ili zastrašivati duboku državu. Ali ona je tu

U Vašingtonu sada termin ,,duboka država“ generalno podrazumeva zvanično nestranačke i politički neaktivne ljude koji su unutar ili blizu vlasti, a u praksi se ponašaju partijski, i to često hiperaktivno protivnički u odnosu na administraciju. Ova stvar se u nekom obliku dešava skoro svakoj administraciji, ali je retka jednom kada se nova administracija smesti i instalira lojaliste na ključnim pozicijama. U vremenima sporenja, tokom cepajućih nacionalnih kontroverzi i nakon radikalnih promena u administraciji, a naročito kada postoji rasprostranjena netrpeljivost medija prema administraciji, fenomen je upadljiviji. Međutim, dokle sećanje seže, najnečuvenije budalaštine duboke države – odnosno široki napori da se ometa i diskredituje administracije – dogodili su se tokom predsedničkih mandata Ričarda Niksona i Donalda Trampa.

NIKSONOV SLUČAJ
Dva seta okolnosti se lako razlikuju. Nikson je došao na funkciju 1969. i bio je prvi predsednik od Zaharije Tejlora 1848. čija partija nije imala kontrolu ni u jednom od domova Kongresa kada je bio inaugurisan. Severni Vijetnam je svojim odbijanjem ponude o zajedničkom povlačenju koju je napravio predsednik Džonson u Manili 1966. godine pojasnio da teži totalnom poniženju Amerike. Da je Ho Ši Minova ambicija bila da jednostavno ujedini Severni i Južni Vijetnam, prihvatio bi Džonsonovu ponudu, sačekao pogodan trenutak i ponovo napao bez opasnosti da će Sjedinjene Države ponovo uleteti u tu kaljugu. Nikson je nasledio rat Demokrata u Vijetnamu i nastojao je da izvuče SAD, uz istovremeni pokušaj očuvanja mogućnosti opstanka nekomunističkog režima u Sajgonu. Odbijanjem da jednostavno preda celu Indokinu poznatoj milosti Severnovijetnamaca, Vijetkonga, Crvenih Kmera i Patet Laoa, Nikson je zaslužio podrivanje i napade zastupnika poraza i sramote u Vijetnamu, od kojih su mnogi, poput Danijela Elsberga, srećno podržavali eskalaciju rata pre nego što su postali pristalice vrlina i moralnih vrednosti neophodnih za američki poraz.

Niksonovi problemi sa zakonom su se umnožili povodom njegovog nespretnog rukovanja Votergejtom. U suštini, ovaj događaj su izazvali ziloti-jastrebovi iz administracije i Republikanskog nacionalnog komiteta koji su preduzeli amaterski i loše razmotreni kontranapad na antiratne aktiviste Demokratske stranke koji su jednostavno hteli da se Vijetnam odmah napusti ,,avionom i brodom“. Kako je predsednik postao ranjiv, čitava administracija se pretvorila u kipteću košnicu neprijatelja Niksona koji su puštali u javnost njegove poreske prijave i fascikle tajnih obaveštajnih dokumenata o Vijetnamu i drugim temama.

Nikada nije predstavljen nijedan ubedljiv dokaz da je Nikson lično počinio nešto protivzakonito, ali članovi njegovog tima jesu i izvršna vlast je isparavala iz nedelje u nedelju. Tako je Nikson, patriota kakav je bio, podneo ostavku umesto da državu podvrgava sudskom procesu za ,,impičment“. Duboka država je pobedila, Kongres je presekao svaku pomoć Južnom Vijetnamu, pao je u ruke komunistima i milioni su stradali. Katastrofa je bila potpuna, a deo zaostavštine su sigurno bili i relativna inferiornost kvaliteta kandidata za visoke državne funkcije od tada, grublji politički diskurs, uvećani cinizam političke štampe i zatrovanost federalnih političara rizičnom igrom kriminalizovanja političkih razlika. Ništa od toga ne pokazuje simptome okončanja. Naprotiv.

TRAMP PROTIV SISTEMA
Zbog toga je Donald Tramp krenuo u rat protiv čitave političke klase: svih frakcija obe partije, birokratije, nacionalnih medija, lobista, Holivuda i Volstrita. Rekao je da je čitav sistem truo i da je izneverio naciju: beznadežni ratovi kojim nije postignuto ništa osim traćenja hiljada života i biliona dolara, širenje iranskog uticaja i nezamisliva humanitarna kriza, umrtvljena ekonomija, smanjujuća radna snaga, uvećano siromaštvo i kriminal, okeani duga, ogromni trgovinski deficiti od sporazuma kojim je nezaposlenost uvožena u SAD i nekontrolisani priliv miliona nepismenih seljaka iz Latinske Amerike. Dobio je skoro tri miliona manje glasova birača od njegove demokratske konkurentkinje Hilari Klinton, ali je jasno pobedio u elektorskom koledžu, a 96 odsto od 312.000 glasova u Distriktu Kolumbija bilo je protiv njega.

Gotovo svako od uticaja u zemlji, uključujući skoro sve kongresmene obe partije, bio je protiv njega. U prvih devet meseci nove administracije postojala je konstantna fabrikovana pretnja od impičmenta. Fantazmagorična debilarija da je Tramp nekako sarađivao i bio u dosluhu sa ruskom vladom kako bi namestio izbore bila je izgovor za izborni poraz nesretnoj Klintonki i njenoj trampomrziteljskoj eho komori u nacionalnim medijima.

Duboka država skoro da je bila cela država i ustremila se na sabotažu administracije. Skoro sve to vreme, republikanski lideri su sedeli i čekali da vide hoće li biti impičmenta ili ne. Trampovi kandidati za funkcije su dugo zadržavani u iščekivanju potvrda. U javnost su cureli razgovori iz Bele kuće, uključujući one sa stranim liderima – što su akti otvorenog otkazivanja poslušnosti koji su naterali Trampa, kao odlučujući element izvršne vlasti, da otpusti neke prilično visoko rangirane zvaničnike, uključujući malignog direktora FBI koji je potom obavestio Kongres da je obelodanio sebi upućeni memorandum (verovatno ilegalno, pošto je to, tehnički, državno vlasništvo), kako bi mogao da imenuje specijalnog istražitelja koji bi mučio predsednika povodom blesavih optužbi o ruskom uticaju, iako je Komi svedočio da Tramp lično nije meta ili osumnjičeni, kao i da Rusi nisu uticali na ishod izbora. (Ovo je bila trezvena pozicija u poređenju sa krupnim izmišljotinama demokratskog potpredsednika Obaveštajnog komiteta Senata Marka Vornera da je hiljadu ruskih agenata preplavilo ključne države u kojim se vodila bitka između Trampa i Hilari, pa da su tako npr. ,,dodelili“ Viskonsin Trampu.)

Predsednik je ojačao osoblje Bele kuće. FBI i ministarstvo pravde su rastrzani u svom strančarenju i zloupotrebama dosijea na kojem su izgrađeni argumenti o ,,šurovanju sa Rusima“ i prisluškivanje Trampovog tima u predizbornoj kampanji. A dosije, mešavina laži smućkanih od glasina u Kremlju, raskrinkan je kao prevara za koju su platili predizborni tim Klintonove i Demokratski nacionalni komitet, pa je ceo pokret za impičment doživeo kolaps. Lovci su postali lovina, a Tramp će goniti, otpuštati ili zastrašivati duboku državu. Ali ona je tu, može da se uzdigne veoma brzo i može da bude veoma opasna. Neophodno je biti na oprezu.

Konrad Blek je pisac i bivši novinski izdavač čija je najnovija knjiga ,,Ričard M. Nikson: Pun život“

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

The National Interest