Otac Serafim Rouz: Duša posle smrti

Bez punoće hrišćanskog učenja o životu posle smrti, čak i najdobronamjerniji “u Bibliju verujući” ljudi zastranjuju

U trenutku smrti samrtniku obično dolaze dva anđela. Evo kako ih opisuje autor knjige “Mnogima neverovatan, ali istinit događaj”: “Tek što je ona (stara negovateljica), izgovorila ove reči (“Nek mu je večni pokoj u Carstvu Nebeskom”), kad se pored mene pojaviše dva Anđela.

Po nečemu ja u jednom od njih prepoznah svog Anđela-čuvara, dok mi drugi beše nepoznat” (str. 22) (Kasnije mu je jedan blagočestivi putnik-bogomoljac objasnio da je to bio “Anđeo-susretnik”. Sveta Teodora, čiji je put posle smrti kroz vazdušna mitarstva opisan u žitiju svetoga Vasilija Novog (X vek, 26. mart) kazuje: “Kada bejah na izmaku snage, ugledah dva blistava Anđela Božija nalik na divne mladiće neopisive lepote. Njihova lica behu sjajnija od sunca, pogled prepun ljubavi, kose im behu bele kao sneg, a oko njihovih glava se lio zlatan sjaj; odežde im behu poput munje i na grudima nošahu zlatne pojaseve složene u obliku krsta”.

Galski episkop iz VI veka, sv. Salvije, ovako opisuje svoj doživljaj smrti: “Kada se pre četiri dana moja kelija zatresla i vi mene videli kako ležim mrtav, tada su me dva anđela odnela na sam vrh Nebesa” (sv. Grigorije Turonski “Istorija Franaka” VII, 1).

Ovi Anđeli imaju dužnost da prate dušu umrlog na njenom putu u zagrobni život. U njihovom izgledu i postupcima nema ničeg neodređenog: oni imaju ljudsko obličje i odmah po smrti prihvate “tanano telo” duše i uznose je naviše. “Svetli Anđeli odmah uzeše moju dušu u svoje ruke (sv. Teodora); “Uzevši me pod ruke, Anđeli me iznesoše pravo kroz zid bolničke zgrade… (“Neverovatan događaj…”); sv. Salvija su “uznela dva anđela”. Moglo bi se navesti još sličnih primera.

Zato se za “svetlosno biće” iz savremenih slučajeva, koje zapodeva razgovor s dušom (a nema obličje i nikuda ne bodi dušu) i pokazuje joj “obrnuti film” njenog dotadašnjeg života, ne može tvrditi da je to Anđeo koji prati dušu u zagrobni život. Zaista, nije Anđeo svako biće koje se predstavlja kao Anđeo, jer se “i sam satana prikazuje kao Anđeo svetlosti” (II Kor. 11, 14). Zato se za bića koja nemaju čak ni izgled Anđela može sa sigurnošću reći da nisu Anđeli. Izgleda da u savremenim “posmrtnim” iskustvima, iz razloga koje ćemo kasnije pokušati da objasnimo, nema nesumnjivih susreta sa Anđelima.

Nije li onda moguće da je “svetlosno biće” zapravo demon koji se maskirao u bezobličnog “Anđela svetlosti” da bi zaveo umirućeg, u trenutku kada njegova duša napušta telo? Dr Mudi (“Život posle života”, “Razmišljanja”), i drugi istraživači, ali samo zato da bi odbacili to kao mogućnost, njegova pojava ima navodno “pozitivan” uticaj na samrtnika. Naravno, ovi istraživači imaju krajnje naivna shvatanja zla. Dr Mudi misli da bi “satana verovatno naredio svojim slugama da idu putem mržnje i razaranja” (“Život posle života”, str. 108), pokazujući na taj način potpuno nepoznavanje hrišćanske literature koja opisuje pravu prirodu demonskog delovanja koje se žrtvama uvek podmeće kao nešto “dobro”.

KAKVO JE PRAVOSLAVNO UČENjE O DEMONSKIM ISKUŠENjIMA U ČASU SMRTI?
Sveti Vasilije Veliki u svom tumačenju psalma “Sačuvaj me od svih koji me gone i izbavi me, da mi neprijatelj ne iščupa dušu kao lav” (Ps. 7, 1-2) daje ovo objašnjenje:

“Mislim da sjajne Božije podvižnike, koji su se celoga života junački borili protiv nevidljivih neprijatelja i izmakli svim njihovim gonjenjima, na kraju života knez ovoga sveta preispituje i istražuje da bi pronašao na njima rane zadobijene u borbi ili kakav drugi ožiljak od greha, eda bi ih zarobio. Ali, ako se pokažu bez rana i ožiljaka greha, njih će Hristos kao nepobeđene i slobodne uvesti u Raj. Zato se Prorok moli i za ovaj i za budući život. Ovde kaže: “Sačuvaj me od svih koji me gone”, a tamo u vreme suđenja: “i izbavi me da mi neprijatelj ne iščupa dušu kao lav”. A ovo možeš saznati od samog Gospoda, koji pred svoje stradanje kaže: “jer dolazi knez ovoga sveta, i u meni nema ništa” (Jn. 14, 30) (Sv. Vasilije Veliki “Omilije na psalme”).

Zaista, ne podležu demonskom ispitivanju u času smrti samo hrišćanski podvižnici. Sveti Jovan Zlatousti u “Besedama na jevanđelistu Mateja” slikovito opisuje šta se zbiva sa običnim grešnicima u vreme smrti: “Zato ćeš čuti mnoga kazivanja o užasima i strašnim javljanjima čiji je i sam izgled nepodnosiv za samrtnike, zbog čega se oni grčevito tresu u postelji na kojoj leže i unezvereno gledaju okupljene ljude; tada duša nije voljna da napusti telo, i upinje se da ostane u njemu, užasnuta viđenjem dolazećih Anđela. Jer, ako nas od pogleda na strašne ljude podilazi jeza, kako li je tek teško gledati stroge Anđele i neumolive sile koje dolaze da odvedu dušu, odvojivši je od tela. Tada će ona silno ridati, ali uzalud” (Beseda 53).

Pravoslavna žitija Svetih puna su kazivanja o sličnim demonskim prizorima u momentu smrti koja obično imaju za cilj da preplaše umirućeg i navedu ga da očajava za svoje spasenje.

Na primer, sveti Grigorije Dvojeslov u svojim “Razgovorima” govori o jednom bogatašu koji je robovao mnogim strastima: “Kratko vreme pred svoju smrt, on ugleda odvratne duhove koji stajahu pored njega okrutno mu preteći da će ga odvući u dubine ada. Sva rodbina, plačući i uzdišući, skupila se oko njega. Mada oni nisu mogli da vide zle duhove i njihove strašne napade, oni su na osnovu reči samog bolesnika, kao i po tome kako je sav prebledeo i drhtao celim telom, mogli zaključiti da su zli duhovi bili tu prisutni. U samrtnom strahu pred ovim užasnim prizorom, on se u postelji stalno prevrtao s jedne na drugu stranu… I onda, skoro potpuno iscrpljen, onemoćao i bez nade na ma kakvo olakšanje, zavapi: “Dajte mi vremena do jutra! Pričekajte makar do ujutru!”, i tu mu se život prekide” (IV, 40). Sveti Grigorije navodi i druge slične slučajeve, a to čini i Beda u svojoj “Istoriji Engleske crkve i naroda” (knj. V, gl. 13, 15).

Čak i u Americi u XIX veku ovakvi slučajevi nisu bili retkost. U nedavno štampanoj antologiji nalaze se brojni primeri predsmrtnih viđenja neraskajanih grešnika, svi iz XIX veka, sa ovakvim naslovima: “U plamenu sam, izbavite me!”, “O, spasite me! Oni me vuku dole!”, “Odlazim u ad!”, “Đavo dolazi da odvuče moju dušu u ad!” (Džon Mejers, “Glasovi sa granice večnosti”).

Dr Mudi, međutim, tako nešto ne saopštava. U stvari, sva iskustva umirućih u njegovoj knjizi su prijatna (osim značajnog izuzetka u slučaju samoubica), bilo da su oni hrišćani ili nehrišćani, pobožni ili nepobožni. S druge strane, dr Osis i Haraldson su u svojim istraživanjima utvrdili nešto što se ne razlikuje mnogo od gore navedenih strašnih iskustava.

Ovi naučnici su, istražujući američke slučajeve, pronašli isto što i dr Mudi: javljanje onostranih posetilaca prihvata se kao nešto pozitivno, umirući se ne boji smrti, iskustvo je prijatno i izaziva spokojstvo ili ushićenje i često dovodi do prestanka bolova pred smrt.

Međutim, prilikom proučavanja slučajeva iz Indije, od onih bolesnika koji su imali neka viđenja, trećina je osećala strah, potištenost i nespokojstvo usled susreta sa “jamdutima” (induski vesnici smrti) ili drugim bićima. Ovi Indusi opirali su se susretu s vesnicima onostranog ili su pokušavali da ih izbegnu. Tako, jedan induski veroučitelj je na samrti govorio: “Neko stoji tamo sa zaprežnim kolima – to mora da je ‘jamdut’. Sigurno će odvesti nekoga sa sobom. On preti da hoće mene da uzme! Molim vas, držite me. Neću da idem”. Bolovi su se pojačali, i on ubrzo izdahnu (“U času smrti”, str. 90). Jedan umirući Indus iznenada poče da govori: “Evo, dolazi jamdut’ da me odvede. Skinite me sa postelje da me ‘jamdut’ ne bi pronašao”. Pokazivao je rukom negde napolje i naviše: “Eno ga”. Bolnička soba se nalazila u prizemlju. Napolju, uz zid bolnice nalazilo se veliko drvo na čijim granama je sedelo veliko jato vrana.

U isto vreme kad je bolesnik imao to viđenje, sve vrane odjednom, kao da je neko opalio iz puške, prhnuše, i uz silno kreštanje odleteše sa drveta. Svi smo bili iznenađeni ovim događajem, i istrčasmo kroz otvorena vrata napolje iz sobe, ali ne nađosmo ništa što je moglo uznemiriti vrane. Vrane su obično bile vrlo mirne, tako da nam se svima urezalo u pamćenje to što su one uz veliku buku odletele baš u trenutku kada je bolesnik imao viđenje. Kao da su i one doživele nešto strašno. Bolesnik je odmah pao u komu, i kroz nekoliko minuta izdahnuo” (str. 41-2). Neki “jamduti” imaju jeziv izgled i izazivaju još veći strah kod umirućih.

To je najizrazitija razlika između američkog i indijskog iskustva umiranja u ovoj knjizi dr Osisa i Haraldsona, ali autori ne nalaze objašnjenje za tu razliku. Prirodno se nameće pitanje: zašto u savremenim američkim iskustvima potpuno odsustvuje jedan element -strah izazvan užasnim onostranim viđenjima – koji je zajednički i za hrišćansko iskustvo u prošlosti, i za savremena iskustva u Indiji?

Nama nije neophodno da tačno odredimo prirodu javljanja koja se ukazuju umirućima da bismo shvatili da ona u određenoj meri, kao što smo videli, zavise od toga šta umirući očekuje ili je pripremljen da vidi. Zato su hrišćani prošlih vremena, koji su imali živu veru u postojanje ada, mučeni grižom savesti na kraju života, često pred samu smrt viđali demone.

Savremeni Indusi, koji su svakako “primitivniji” od Amerikanaca u svojim verovanjima i shvatanjima, često vide bića koja odgovaraju njihovim još uvek veoma realnim strahovima u pogledu zagrobnog života, dok savremeni “prosvećeni” Amerikanci imaju viđenja u skladu sa svojim “ugodnim” načinom života i verovanjima, koja, uopšte uzev, ne uključuju neki realan strah od pakla niti svest o postojanju demona.

U stvari, demoni podmeću takva iskušenja koja su u saglasnosti sa duhovnim stanjem ili očekivanjima iskušavanog. Onima koji se boje ada, demoni se mogu pojaviti u užasnom obliku, kako bi umirućega bacili u očajanje, a onima pak koji ne veruju da ad postoji (ili protestantima koji veruju da su pouzdano “spaseni”, pa se ne moraju plašiti ada), demoni prirodno podmeću drukčija iskušenja koja ne pokazuju tako jasno njihove zle namere. No čak i hrišćanskom podvižniku, koji se već dosta napatio demoni se mogu javiti ne sa ciljem da ga uplaše, nego da ga prevare.

Dobar primer za to je demonsko iskušenje koje je u trenucima smrti pretrpela sveta Mavra, mučenica iz III veka. Pošto je devet dana bila raspeta na krstu sa svojim mužem, svetim mučenžom Timotejem, đavo je pokušao da je sablazni. U Žitiju ovih Svetih zabeleženo je kako je sama mučenica Mavra pričala o ovim iskušenjima svome mužu i saučesniku u stradanjima:

“Preni se, brate moj, i odagnaj od sebe san! Straži i razumi šta ja videh: kao u ushićenju videh gde preda mnom. stoji neki čovek; on je u ruci imao čašu punu mleka i meda, i reče mi: Uzmi ovo i popij. No ja ga upitah: Ko si ti? On mi odgovori: Ja sam Anđeo Božiji. Onda mu ja rekoh: Pomolimo se Bogu. I on mi reče: Ja se sažalih na tebe i dođoh, jer videh da si gladna i žedna, pošto od ovog trenutka nisi ništa okusila. Ja ga opet upitah: Ko te pobudi da mi ukažeš pažnju koja mi nije potrebna? I šta je tebi stalo do moga trpljenja i pošćenja? Zar ti ne znaš da Bog onima koji Mu se mole, daje i ono Što je nemoguće? Rekavši to, ja se stadoh moliti. I dok se molih, ja videh gde čovek sa čašom okrenu od mene lice svoje na zapad. I ja odmah shvatih da je to đavolsko priviđenje koje hoće da nas i na krstu iskuša. I nestade priviđenja. Zatim mi priđe neki drugi čovek, i učini mi se da me odvede na reku kojom teče mleko i med, i reče mi: Pij! A ja odgovorih: Već ti rekoh da neću piti ni vode niti ikakvo drugo zemaljsko piće, dok ne ispijem čašu smrti za Hrista, Gospoda mog, koju će On sam rastvoriti spasenjem i besmrćem večnog života. Kada ovo govorih, onaj čovek pijaše iz reke, i odjednom iščeze i on i reka s njim”.

O trećem javljanju koje je imala sveta Mavra, javljanju pravog Anđela, govorićemo kasnije u ovoj knjizi. No i iz već rečenog jasno je kakvu opreznost treba istinski hrišćanin da ispoljava prema “otkrovenjima” koja dobija u trenutku smrti.

Dakle, čas smrti zaista je vreme demonskih iskušenja. Zbog toga, “duhovna iskustva” ljudi u tim momentima imaju (čak i kada izgleda da se ona zbivaju “posle” smrti – o čemu ćemo kasnije još govoriti) treba da budu podvrguta proveri na osnovu istih merila hrišćanskog učenja kao i sva druga “duhovna iskustva”. Isto tako, i “duhove” koji se susreću u to vreme treba podvrći svestranoj proveri koju apostol Jovan izražava rečima: “Ispitujte duhove, da li su od Boga, jer mnogi lažni proroci iziđoše u svet” (II Jn. 4, 1).

Iskustva spiritizma
Neki kritičari savremenih “posmrtnih iskustava već su ukazali na sličnost koja postoji između “svetlosnih bića” i “duhova-vodiča” i “duhova-prijatelja” medijumskog spiritizma. Razmotrimo zato ukratko onaj deo spiritističkog učenja gde se govori o “svetlosnim bićima” i njihovim porukama. Jedno klasično delo iz oblasti spiritizma (J. Artur Hil, “Istorija, pojave i učenje”, Njujork 1919), ukazuje na činjenicu da je “spiritističko učenje uvek ili skoro uvek u saglasju sa visokim moralnim normama; u stvarima vere, ono je uvek teističko, uvek smerno, ali bez mnogo interesovanja za takve intelektualne istančanosti koje su zanimale episkope na crkvenim saborima”. Zatim se u knjizi navodi da je ljubav “ključ” i “središnja doktrina” spiritističkog učenja (str. 283); da duhovi daruju “predivno znanje” spiritistima, zbog čega ovi preduzimaju misionarsko delo širenja znanja o tome da život posle smrti zaista postoji ; da “savršeniji duhovi prevazilaze “ograničenja” ličnosnog i postaju više “uticaji” nego ličnosti, sve više se ispunjavajući “svetlošću” (str. 300-1). Zaista, spiritisti u svojim himnama bukvalno prizivaju “svetlosna bića”:

“Sveti sveštenici svetlosti

od smrtnih pogleda naših skriveni

pošaljite svoje vesnike svetlosti

da nam otvore unutarnji vid…”

Ovo je sasvim dovoljno da postanemo krajnje sumnjičavi prema “svetlosnim bićima” koja se sada javljaju ljudima, nažalost, potpuno nesvesnim prave prirode demonskog delovanja i njihove izuzetne lukavosti. Naše podozrenje se još više pojačava kada od dr Mudija čujemo kako neki ljudi to biće opisuju kao “zabavnu ličnost” sa “smislom za humor” koja umirućem pruža “dobar provod” i “razonodu” (“Život posle života”, str. 49, 51). Takvo biće, sa svojom porukom o “ljubavi i razumevanju” izuzetno je nalik trivijalnim i često “dobroćudnim” “duhovima” koji se javljaju na seansama, a koji su, van svake sumnje – demoni (u slučajevima da seansa nije tek obična prevara).

Ova činjenica je navela neke autore da sva “posmrtna” iskustva odbace kao demonsku obmanu. U jednoj knjizi, koju su napisali evangelistički protestanti, kaže se da “se javljaju nove i nepoznate opasnosti u vezi sa tom obmanom o životu posle smrti. Mislimo da čak i nejasno i neodređeno verovanje u izveštaje o ovakvim iskustvima može naneti ozbiljnu štetu ljudima koji veruju u Bibliju. Mnogi iskreni hrišćani već su kao zdravo za gotovo uzeli da “svetlosno biće” nije niko drugi do Isus Hristos, i oni, nažalost, vrlo lako mogu biti prevareni” (Džon Veldon i Zola Levit, “Ima li života posle smrti”).

Pored toga što ukazuju na nesumnjivu činjenicu da se određeni broj istraživača “posmrtnih” iskustava zanima i za okultizam i čak ima određene veze sa medijumima, autori takođe u potvrdu svog stava navode neke upečatljiv paralele između savremenih “posmrtnih” iskustava iskustava medijuma i okultista iz bliske prošlosti.

U ovim zapažanjima svakako ima dosta istine. Nažalost, bez punoće hrišćanskog učenja o životu posle smrti, čak i najdobronamjerniji “u Bibliju verujući” ljudi zastranjuju, te zajedno sa iskustvima koja mogu biti proizvod demonskih iskušenja odbacuju i istinska posmrtna iskustva duše. Kao što ćemo videti, takvi ljudi su i sami prijemčivi za neistinita, obmaniva “posmrtna” iskustva.

Dr Osis i Heraldson, koji su i sami imali “neposredno iskustvo opštenja sa medijumima” zapažaju postojanje određenih sličnosti među posmrtnim i spiritističkim iskustvima. Ipak, oni ukazuju na bitnu, očiglednu razliku među njima: “Umesto da nastave da vode svetski način života (to opisuju medijumi), ljudi vraćeni iz smrti radije otpočinju da žive i da delaju na sasvim nov način” (“U času smrti”).

U stvari, oblast “posmrtnog” iskustva izgleda da je u potpunosti različita od oblasti običnog spiritizma i medijumstva. No, to je još uvek oblast u kojoj su demonske obmane i sugestije ne samo moguće, nego ih i svakako treba očekivati, pogotovo u ove posljednje dane u kojima mi živimo. Svedoci smo sve novijih i prepredenijih duhovnih iskušenja čak i “velikih znakova i čudesa, da bi prevarili, ako je moguće, i izabrane” (Mt. 24, 24).

Zato treba da budemo veoma oprezni prema “svetlosnim bićima” koja se izgleda pojavljuju u trenutku smrti. Ona veoma podsećaju na demone koji se prerušavaju u “Anđele svetlosti” kako bi prevarili ne samo umirućeg, nego i one kojima će on kasnije, ako bude vraćen u život – a sa takvom mogućnošću su demoni vrlo dobro upoznati – pričati svoj doživljaj.

U svakom slučaju, mi treba o ovim i drugim “posmrtnim” pojavama da prosuđujemo na osnovu učenja koje proističe iz njih, bilo da to učenje iznosi neko “duhovno biće” koje se pojavljuje u momentu smrti, ili se ono prosto podrazumeva i može se izvesti iz tih pojava. Na ovo ćemo se vratiti pošto proučimo same te pojave.

Neki ljudi koji su “umrli” pa bili vraćeni u život -obično oni koji su već bili, ili su postali veoma “pobožni” – identifikovali su “svetlosno biće” ne kao Anđela, nego kao nevidljivo “prisustvo” samoga Hrista. Kod ovih ljudi ovo iskustvo je povezano sa još jednom pojavom koja je za pravoslavne hrišćane možda, na prvi pogled, i najzagonetnija u savremenim “posmrtnim” iskustvima, a to je – viđenje “Raja”.

 

Izvor Borba za veru, 22. mart 2018.