Шта је решење за Косово?

Запад Србију може да обмањује јер и сам Београд јавно тврди да је спреман на све због такозваних европских интеграција

Савремена косметска драма траје већ дуго, и позиције свих уплетених страна су одавно потпуно јасне. Једино, како изгледа у очима јавности, још није јасна позиција политичке Србије, која је у основи кључ било каквог решења. И то није ништа ново, и то траје већ довољно дуго времена, па се сада намеће неизбежно питање коме се то наједном жури и зашто. И да ли уствари већ постоји готово „решење“, или, како то званични Београд зове „компромис“, па се журбом и притисцима, тачније манипулацијама, у јавности жели створити повољан амбијент. Председник Србије је тако пре четири месеца изјавио једном београдском таблоиду да се „нада да ћемо имати снаге и знања да после више векова решимо косовски чвор“.

Позиција групе западних земаља предвођених Америком, тачније њеном „дубоком државом“, (Немачка је ту само подизвођач радова) одавно је јасна, оне су признале самопроглашено албанско Косово као независну државу, и од тога не одустају шта год Србија одлучила. Али наједном тим земљама се жури. Није ту само реч да желе да искористе актуелну власт, за коју се верује да има западну подршку због приватних обећања да ће испунити жеље тих западних земаља, него се пре свега ради о спасавању неуспелог пројекта независног албанског Косова.

Политичко албанско Косово је у потпуном расулу, Албанци напуштају, одлазе и Косово се празни, а власт је све даље од стварног живота и изнутра поцепана криминалом, међусобном мржњом, свађама и незнањем. Независно Косово је у државном смислу већ потпуно неуспео пројекат и, како дани пролазе, потпуно унутрашње урушавање је неизбежно. И сада Запад жели да то своје чедо спаси Србија, да Србија спасава амерички неуспели пројекат. Да Србија на индиректан начин призна државу Косово и тако продужи живот пројекту. На Западу се, међутим, верује да је актуелна политичка Србија спремна да то учини под изговором европских интеграција и бољег живота. Звучи апсурдно, али то је сада на сцени.

ВУЧИЋЕВА ЊУЈОРШКА ЕПИЗОДА
У тој специјалној операцији, јер тај процес то и јесте, необична је епизода путовања председника Србије у Њујорк. То је, по свему судећи, требало да буде тајно путовање, али се десило да је откривено. Председник Србије је и раније, свих ових минулих година, у разним својствима имао неколико тајних путовања, али ни једно није „проваљено“. Зашто су баш сада они који су и организатори путовања, јер само су то они знали, то открили. Зашто су изабрали лидера једне мале опозиционе партије да он саопшти јавности да председник државе иде у тајну посету Њујорку? То је оно о чему би пре свега председник Србије требало да поразмисли у решавању косовског чвора. Зашто је био интерес да га „оцинкаре“? Онда је из председниковог окружења потврђено да је он у Њујорку, али да је тамо приватно, на шта он, наравно, има право. Сугерисано је да није тајно путовање, јер видели су га људи у авиону. Али на крају те одисеје сам председник се путем државне телевизије обратио јавности и открио да је у Њујорку имао низ сусрета са „људима који о много чему одлучују“, али да о тим сусретима „не може превише да говори“.

Оценио је, међутим, да су ти сусрети за њега „били разочарање“ и да „није задовољан“. Другим речима, посета није била приватна. То председниково обраћање је било прилично контроверзно, сведочи о извесној збуњености онога који је ухваћен са рукама у пекмезу, па је на махове деловао и као адвокат западних косметских захтева према Србији и као човек који нема много избора иако му је све јасно. Вероватно ће јавност ускоро ипак сазнати неке детаље из тих сусрета, неки неће бити тачни али неки и хоће, јер они који су „оцинкарили“ путовање ће сада по истој логици урадити исту ствар. Уствари, на Западу је приметна промена тактике јер се верује да представници Београда крију многе ствари од јавности Србије, па ће сада бочним каналима бити пласирани многи детаљи, и то не зато да би јавност знала, него да се припреми и уствари навикне на оно што Брисел и Вашингтон очекују да ће да буде.

Али и даље се не зна о чему се разговарало ако изузмемо протоколарно саопштење са сусрета са генералним секретаром Уједињених нација. Председник је само поновио оно што се одавно зна да му се „чини да западне земље не желе ни на који начин да разговарају о томе коме припада територија Косова, они то сматрају завршеним“. Потом је рекао да се Србији „не пише добро“ уколико косовски проблем не реши. У преводу: јасно је на чијој страни би могло да буде то решење, и Србија би то могла да прихвати. У јавности се то упорно представља као „компромисно решење“. Треба истовремено подсетити да је неколико дана пре тајно-приватног-државног путовања у Њујорк председник Србије изјавио како га Запад већ пет година лаже око Косова. Све је то тачно, све су то саме лажи, али политика Београда се не мења, ту је проблем. Запад верује да Србију може да лаже и обмањује јер и сам званични Београд јавно тврди да је спреман на све због такозваних европских интеграција.

ШТА ДА РАДИ СРБИЈА?
Да ли је, међутим, уопште могуће решење за Косово и Метохију? И какво би оно могло да буде? Иако водеће западне земље тврде да је независност Косова за њих „завршен посао“, то, ипак, није тако. Ако је завршен, зашто се онда толико „дави“ Србија да призна ту независност и практично преузме велики део одговорности за оно што се збива на Космету. Уствари, у постојећим околностима не постоји решење за Косово. Оно као и бомбардовање Србије 1999. године су део шире геополитичке игре, и та игра још није завршена, па ће тако и Косово остати отворен проблем. Колико год Запад притискао Србију, он уствари не жели решење, настоји да под решењем издејствује нешто што ће у основи бити извориште нове кризе, а не њен крај.

Актуелна политичка Србија своје попуштање и чак неразумевање јавно правда „стратешким опредељењем“ чланства у Европској унији, а Брисел тражи признање независности Косова. Крије се такође и иза заштите Срба на Космету и културно-историјског наслеђа, што је велика манипулација. Космет је проблем отимања државне територије силом, а не само положаја Срба. То је потпуна замена теза која сведочи да је Београд прихватио да је Косово друга држава и да је сада једина брига Србије како да сачува преостале Србе и цркве. Косово се не може свести само на положај Срба као тамошње мањине. Али, када би Србија и прихватила све што од ње Запад тражи то не би имало великог утицаја на пут ка ЕУ. То није крај. Доћи ће на ред НАТО, па односи са Русијом, па Република Српска и на крају владавина права, демократије и ко зна чега још. И са и без Косова и такозваног „свеобухватног споразума о нормализацији“ ЕУ је на далеком штапу.

 Зато би било много корисније да се енергије утроши на дефинисање саме Србије, какав је друштвени модел најприкладнији за њу и које је њено најприкладније место у савременом свету и куда она иде. Па, када се на тим питањима постигне друштвени консензус, онда на ред може доћи Косово и Метохија. А у међувремену Косово је то што јесте и нека живи у својим неизвесностима, а када Србија дефинише себе и свој положај, онда ће са потпуно других позиција моћи да преговара о „компромисном решењу“. И не тајно.