Globalni zaokret ka Konfučiju

Zapadne liberalne demokratije gube bilo kakvu poziciju moralne visine

Kombinacija kineskog ustavnog amandmana kojim je Si Đinpingu dopuštena mogućnost dodatnih predsedničkih mandata – kako bi ostao na vlasti dovoljno dugo da donese ,,nacionalno podmlađivanje“ – i ruski reizbor Vladimira Putina za predsedničku funkciju osigurala je konzistentnost i kontinuitet rusko-kineskog strateškog partnerstva za narednu deceniju.

Ovo će olakšati interakciju između inicijative ,,Pojas i put“ (Belt and Road Initiative – BRI) i Evroazijske ekonomske unije (EEU), koordinaciju politike unutar Šangajske organizacije za saradnju, Briksa i G-20, kao i ukupni zalet ka evroazijskim integracijama.

VELIKA ILUZIJA
Jačanje onoga što bi trebalo posmatrati kao eru Putin-Si nužno bi zapadne liberale i neoliberale ostavilo u modricama. Predstavnici kapitalističkog interesa uvek su verovali sopstvenom propagandnom narativu koji direktno povezuje ekspanziju kapitalizma sa neminovnim širenjem demokratije. Ali kritičko razmišljanje najzad ovo raskrinkava kao veliku iluziju.

Ono što se zapravo događalo od ranih osamdesetih jeste da je zapadni turbo kapitalizam pohlepno profitirao od varijante neorobovlasništva u kineskim specijalnim ekonomskim zonama (SEZ). To je bilo pomešano sa poslovičnom ohološću zapadnih elita koje su se kladile da Kina – tretirana u najboljem slučaju kao izvor jeftine radne snage – kao ni oslabljena Rusija tokom devedesetih nikada neće biti u stanju da akumuliraju dovoljno znanja da se geoekonomski i geopolitički suprotstave Zapadu.

Istorijski zapisi su neumoljivi i svedoče da nema nikakve povezanosti između ,,slobodne“ trgovine – uglavnom slobodnije za one sa ,,više kajmaka“ – i političke liberalizacije. Primera radi, pruska monarhija je spustila trgovinske barijere, što je dovelo do kreacije nemačke carinske unije (Zollverein) 1834. godine. A Treći rajh je između 1933. i 1938. nudio opojni miks tvrdokornog kapitalizma i totalitarizma.

Kineski sistem, u kojem (marksistička) stranka kontroliše državu u cilju nacionalne kohezije, svakako se ne može kvalifikovati kao liberalna demokratija. Disident Minćin Pej, pisac ,,Zarobljene tranzicije Kine“,još pre 12 godina je znao da Kineska komunistička partija (KKP) nikada neće poći putem zapadnih liberalnih demokratija (Pej je doslovno shvatao zapovesti ,,malog kormilara“ Denga Sjaopinga).

Bio je u pravu da Kina ,,nema interesovanja da postane član zapadnog kluba. Oni [KKP – prim. prev.] žele ekonomske koristi zapadnog liberalnog poretka, ali odbacuju njegove političke vrednosti i plaše se njegovih bezbednosnih savezništava. Sada su u dovoljno jakoj poziciji da pokušaju da izgrade sopstveni klub“.

Ono u čemu je Pej pogrešio jeste procena da će KKP ugušiti ekonomski rast Kine (,,Perspektiva stagnacije u japanskom stilu je realna“.) Si Đinpingu i njegovom novom drim timu je potrebno vremena kako bi uspešno podesili kineski ekonomski model.

Ako zanemarimo neprekidnu detinjastu demonizaciju, činjenica je da je Rusija danas demokratija, iako ne savršena. A važno je analizirati kako se mladom demokratijom može manipulisati. Treće poglavlje nove knjige ,,Sudbinska predodređenost: Demokratija kao kognitivna disonanca“ (Manifest Destiny: Democracy as Cognitive Dissonance) detaljno opisuje silovanje Rusije, tj. kako su ,,reforme slobodnog tržišta“ Borisa Jeljcina uz pomoć ,,harvardskih momaka“ dozvolile maloj koteriji oligarha milijardera – Mihajlu Hodorkovskom, Borisu Berezovskom i Romanu Abramoviču, pored ostalih – da preotmu ekonomiju izmučenu šok terapijom.

Između 1991. i 1997. ruski BDP je kolabirao za neverovatnih 83 odsto dok su investicije pale za 92 odsto. Slučaj Hodorkovskog je simboličan. Kroz Jukos je držao ključna sibirska naftna polja i spremao se da ih proda zapadnim korporacijama 2003. kada mu se Putin nakačio o vrat. Nema sumnje da je ovo detaljno proučilo rukovodstvo u Pekingu. Kontrola ključnih nacionalnih resursa je ultimativna crvena linija.

Za Putina, kao i za Sija, vrhovni arbitar je nacionalna država, a ne gomila oligarha kao što je to postala norma duž liberalnog i neoliberalnog Zapada. Na nivou BRIKS-a, to treba uporediti sa trenutnim uzurpatorom postavljenim na predsedničku funkciju u Brazilu, koji daje sve od sebe da preda većinu naftnih rezervi, kao i vazduhoplovnog džina Embraer stranim interesentima.

KADA NISTE SIGURNI, PITAJTE KONFUČIJA
Cmizdrenje zbog ,,nestajućeg liberalnog svetskog poretka“ je postalo ritual čuvarima zapadnog establišmenta. Makar neki od njih priznaju da on ,,nije ni liberalan, ni svetski, niti je uređen“.

Sitniji čuvari mogu biti realističniji, ističući kako je zapadne političare zaobišla struja narodnog gnevna na raznim nivoima, ali oni i dalje veruju da je moguće ,,obnoviti moralne temelje demokratije“.

Ali nije. Makar ne pod vladajućim neoliberalnim zavetom, postmodernim TINA (there is no alterenative – nema alternative). Čuvari, levi i desni, nikako ne mogu da shvate uspon populizma – jer oni koji su pod uticajem populizma jasno vide kako se mit ,,vladavine prava“ i ,,nacionalnog suvereniteta“ brzo rastače u blatu. Čuvari nostalgično kukaju za ,,gubitkom uticaja elite“.

Kina, Rusija, Iran i Turska – sve obuhvaćene evroazijskim integracijama – bi se sve mogle rangirati kao autoritarni sistemi različitih nivoa. A može se tvrditi i da će im, uz izuzetak Kine, ekonomska dostignuća i dalje biti ispod njihovih pravih potencijala.

Međutim, jedna stvar koju ove zemlje iznad svega vrednuju u multipolarnom svetu jeste nacionalni suverenitet. To je njihov konceptualni kontraargument na (ne)liberalni svetski (ne)poredak. To je njihov odogovr na TINA.

Što se tiče ,,gubitka uticaja elite“, to je samo šifra za samoopisanu koteriju bogatih i moćnih što nastupaju sa pozicija nejasne demokratske moralne visine, a kojom se demaskira njihov duboki strah od raspada zapadnog unipolarnog momenta koji se događa pre, a ne kasnije.

Sve ove kontradiktornosti oštro štrče sa reljefa Evropske unije. EU je, od ugovora u Mastrihtu, otplovila u pravcu onoga što je sama Angela Merkel definisala kao ,,Bundesrepublik Europa“, tj. Savezna republika Evropa.

Svako upoznat sa Briselom zna kako redovi neoporezovanih evrokrata muzu ultracentralizovani i birokratski ,,kafkaičan“ regulacioni sistem dok ostaju potpuno izvan dodira sa običnim Evropljanima iz realnog života. Manir sa kojim EU promoviše ,,ekonomsku integraciju“, uključujući u nju ogromne doze mera štednje, ne može biti manje demokratski.

Dodajmo svemu ovome i skandale na najvišim nivoima državne vlasti koji samo dodatno korodiraju veru u primat modela zapadne liberalne demokratije. Ovo poslednje uključuje realnu mogućnost da je pukovnik Gadafi verovatno 2007. finansirao Sarkozijevu predsedničku kampanju u Francuskoj; što je izvanredno mračna afera o politici energije, politici vode i poslovično velikim ugovorima o naoružanju kroz koju zapadne liberalne demokratije gube bilo kakvu poziciju moralne visine.

A sada uporedimo to sa Si Đinpingom kao ,,hexin lingdao” (nukleusom vođstva), svojevrsnim primus inter pares-om u kineskoj verziji Platonove ,,Države“. Grčko-rimsko-prosvetiteljska politička teorija nije više ,,jedina igra u gradu“. Međutim, nema šanse da će oholi Zapad početi da sluša Konfučija.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Asia times