EKSKLUZIVNO: Detalji obaranja “nevidljivog” aviona F-117A

Slaviša Golubović, komandir baterije za vođenje raketa pri slavnom Trećem divizionu PVO, za Novi standard otkriva detalje obaranja aviona F-117A

Srbi važe za narod koji voli svoju bogatu istoriju i koji je možda više od drugih zagledan u nju kada tumači izazove sadašnjosti i razmišlja o svojoj budućnosti. Uprkos tome, postoje mnoge zanemarene, pa i zaboravljene stranice njegove prošlosti, a jedna od njih je i ona o vazduhoplovnoj istoriji Srbije. Imajući u vidu skromne aeronautičke kapacitete naše zemlje danas, svest o njenoj dugoj i uzbudljivoj vazduhoplovnoj istoriji, izuzev nekolicine odvojenih i uglavnom herojski tragičnih epizoda, uglavnom izmiče široj javnosti. Tako je danas malo kome poznato da je Srbija bila među prvih 15 zemalja koje su oformile ratno vazduhoplovstvo, među prvih pet  koje su ga koristile u ratu, kao i da se na njenom nebu odvio jedan od prvih vazduhoplovnih duela u istoriji ratovanja. I srpska protivvazdušna odbrana se srazmerno rano proslavila uspesima. Tako je avgusta 1914, puščanom vatrom naše vojske pogođen austrougarski izviđački avion ,,Loner“ i prinuđen da sleti kod Lešnice, što je bio prvi slučaj pogađanja vazduhoplova vatrom sa zemlje u istoriji. Daleko poznatiji je događaj od naredne godine, kada je artiljerac Radoje Raka Ljutovac postigao ,,nemoguće“ oborivši neprijateljski avion hicem iz običnog turskog poljskog (dakle ne protiv-avionskog) topa. Bilo je to prvo obaranje aviona u istoriji ratovanja.

Ovim podvigom Raka kao da je odredio sudbinu srpske PVO, usmerivši je ka stalnom pomeranju granica mogućeg, postizanjem do tada ,,nemogućeg“. A novo ,,nemoguće“ dogodilo se u 20 časova i 42 minuta 27. marta 1999. kada su pripadnici 3. diviziona 250. raketne brigade naše PVO prvi put u istoriji ratovanja oborili jedan ,,nevidljivi“ avion, čuveni F-117A. Čovek koji se potrudio da istorijski značaj ovog događaja nikako ne bude zanemaren jeste pukovnik Slaviša Golubović, koji je, sa pozicija ratnog aktera ovog podviga u svojstvu komandira baterije za vođenje raketa pri slavnom Trećem divizionu PVO, napisao knjigu ,,Pad noćnog sokola“ koju je izdalo Ministarstvo odbrane. Kroz razgovor sa njim i prisustvo njegovom predavanju na dotičnu temu, pokušao sam da dođem do odgovora na pitanje šta je ono što bi svaki Srbin morao da zna o ovom događaju.

Kako pukovnik Golubović ističe, obaranje aviona F-117A, poznatog i kao ,,noćni soko“ (Nighthawk), ,,predstavlja neponovljiv podvig koji je dobio na publicitetu upravo „krivicom“ onih koji su ga upotrebili protiv nas”. Naime, Amerikanci su ga, u svom teatralnom maniru, sebi i svetu (pa i nama) predstavljali kao avion koji je nevidljiv, pa samim tim i nedodirljiv, kao vrhunski proizvod američke pameti i tehnološke superiornosti. ,,Nevidljiv“ je značilo da on nije uočljiv pomoću radara, a ,,nedodirljiv“ da nesmetano može proći kroz zone dejstva jednica PVO. Tome je u prilog išla i činjenica da je u operacijama u Iraku ovaj avion ostvario oko 1.300 letova, a da pri tom nije bio ni primećen, niti gađan.

Međutim, Amerikanci su postali žrtve sopstvene propagande. Uspešna iskustva iz ratova u Panami, Iraku i Kuvajtu, odnosno protiv zemalja čiji su radarski sistemi bili neispravni ili poluupotrebljivi, a čije su borbene posluge bile nedovoljno obučene za održavanje i upotrebu raketnih i radarskih sredstava, nametnuli su pogrešne zaključke koji su kao posledicu stvarali osećaj suverenosti, a pilotima utisak da su zaista nevidljivi, iako su, kako ćemo kasnije videti, i sami znali da to nije baš tako. Kroz hvalospevne fanfare medija o ,,noćnim sokolima“, jedva da su se mogli čuti trezveniji stavovi pojedinih zvaničnika američkih vazduhoplovnih snaga koji su otvoreno krivili novinare za preuveličavanje „junaštva” F-117A u Zalivskom ratu nerealnim tvrdnjama poput one da „stelt avioni mogu uraditi posao mnogo veće flote konvencionalnih aviona”.

Kada se nakon gotovo deset godina izgradnje imidža nevidljivosti i nedodirljivosti dogodilo da je jedan tako sofistikovan avion oborila prastara ruska raketa u srpskim rukama, iznenađenje Amerikanaca, pa i celog sveta bilo je ogromno. ,,Nije oboren bilo koji avion. Nije oboren F-16 (mada kasnije jeste i on), ni F-15, ni Tornado, Miraž, Herijer, ili A-10, nego baš onaj za kog se smatralo da je neoboriv! Pri tome glavni problem nije bio kako je oboren, nego kako je viđen! A znali su odmah da je viđen radarom i oboren raketom sistema Neva na visini od oko 8km”, podseća pukovnik Golubović.

Godinama su pokušavali da za javnost iznađu druge razloge, navodeći mnoge banalizujuće izgovore kako je došlo do pada. Tako su se pojavile priče o ,,protivgradnim raketama“ i ,,protivavionskim topovima“, a sve u cilju dokazivanja da je oboren sistemom za čiji rad nije neophodan radar, jer je on radarski tobože „nevidljiv“. Međutim, istina se nije mogla poreći. Tako se za Amerikance iznenađenje ubrzo pretvorilo u razočaranje, pa je nekad hvaljeni ,,noćni soko“ tiho povučen iz upotrebe 2008. godine.

Od te martovske večeri pa do danas o tom događaju govore svi, a ponajviše oni koji su o tome gledali na televiziji ili čitali u novinama. Iz raznih razloga, a najčešće u želji da se relativizuje značaj ovog dostignuća, nametane su i potpuno pogrešne konstrukcije. Sve ovo navelo je pukovnika Golubovića da sastavi prvu celovitu naučnu i istoriografsku studiju o obaranju ,,nevidljivog“ aviona F-117A tokom agresije NATO protiv SRJ. Želja mu je, kako kaže, ,,da svaki stanovnik Srbije zna to da se 250. raketna brigada PVO suprotstavila svim raspoloživim ljudskim i materijalnim resursima, da je postigla izuzetno veliki profesionalni uspeh i da je pokazala da se svaka odlučna zemlja može suprotstaviti agresoru“.

Sa obaranjem aviona F-117A oboren je i mit o njegovoj nevidljivosti, pa je potrebno detaljnije objasniti šta je ta famozna ,,nevidljivost“ u stvari značila. Krenimo redom. Kao prvo, ne postoji ,,nevidljivi“ avion, nego postoji samo tehnologija proizvodnje koja omogućava smanjenu radarsku uočljivost, tzv. ,,stealth tehnologija. Tako je u slučaju aviona F-117A napravljen niz naprednih koraka u odnosu na neke ranije eksperimentalne modele, čime je smanjen njegov radarski odraz. Upečatljivo je da on vizuelno izgleda mnogo drugačije (neki bi rekli i ružnije) od drugih aviona. Neobičan izgled naveo je konstruktore da ga u nekim fazama razvoja nazivaju „beznadežnim dijamantom“, i to usled oblika njegovih površina koji je, zbog uglova pod kojim su one postavljene, asocirao na dijamant. Ovakva konstrukcija, kao i specifični kompozitni materijali od kojih je avion pravljen, umanjili su intenzitet talasa koji se od njega refelktuju ka izvoru detekcije, jer se deo talasa raspršuje van pravca detekcije. U tome je sva suština ,,nevidljivosti“ ovakvih aviona.

Naravno, tu su bile i druge finese koje su upotpunjivale ,,steltnost“ aviona. Tako su izduvnici postavljeni sa usmerenjem ka gore i specijalnim sistemima hlađenja kako bi se smanjio toplotni odraz aviona do nivoa u kojem je nemoguće izvršiti zahvat i gađanje lakim prenosnim raketnim sistemima PVO, motori proizvode manje buke od drugih aviona, crna boja trupa, osim što deluje zastrašujuće, doprinosi i fizičkoj nevidljivosti aviona u noćnim uslovima. I operativne procedure doprinosile su njegovoj ,,nevidljivosti“, pa bi tako F-117A, prilazeći rejonu objekta dejstva, prešao u takozvani „stealth-up“ mod u kojem se isključuju čak i sve vrste veza, tj. predajnici i prijemnici čiji bi rad omogućio detekciju sa zemlje. Čak su i stakla pilotske kabine sa unutrašnje strane presvučena tankom zlatnom folijom koja sprečava refleksije kacige pilota, kao i „izlazak“ elektromagnetnog zračenja instrumenata na kontrolnim tablama, objašnjava pukovnik Golubović.

Ipak, ,,steltna“ konstrukcija aviona je imala svoju cenu, jer su takvim oblikom i napadnim uglovima površina potpuno degradirane njegove letne performase, što je ,,nevidljivog“ dovelo na nivo podzvučnog aviona slabe agilnosti. Osim toga, takva konstrukcija dovela je do toga da je upravljanje ovim avionom bilo nemoguće bez kompleksnog računara. Jednostavno rečeno, nevidljivost je postignuta po cenu manevarskih sposobnosti aviona.

Međutim, uprkos svim pobrojanim karakteristikama, sve to nije bilo dovoljno za postizanje apsolutne nevidljivosti. Pukovnik Golubović ističe da je ,,Lokid Martin“ uspeo da proizvede avion smanjene radarske uočljivosti, ali je ta „fabrička nevidljivost“ medijski neprekidno hiperbolisana kao „potpuna nevidljivost“, čime su američki propagandisti u stvari hteli da ubiju našu želju da se uopšte borimo protiv takve vrste avijacije. Ovakvoj strategiji agresora uspešno se, psihološki i fizički, suprotstavila posluga Trećeg raketnog diviziona 250. raketne brigade PVO VJ. Ono što je posebno interesantno jeste da u tom trenutku, gledajući radarske pokazivače, članovi borbene posluge ne samo da nisu znali da su oborili ,,nevidljivi“ avion, nego nisu znali ni o kom tipu aviona se radi. U svojim kazivanjima za knjigu „Pad noćnog sokola“, oni su jednoglasno konstatovali da je radarski odraz aviona, na daljinama na kojima je otkriven i gađan, bio sasvim uobičajen, uz blagu fluktuaciju. Ovo jasnije od bilo čega drugog svedoči o samoobmanjujućoj prirodi koncepta ,,steltnosti“. Svedoči i o tome da čuvena ratna šala ,,izvinite, nismo znali da je nevidljiv“ zapravo doslovno opisuje okolnosti obaranja.

Ali obaranjem F-117A nije oboren samo jedan avion, nego čitav jedan avijacijski koncept, što je imalo brojne sekundarne posledice. Poznato je da su ruski eksperti došli praktično odmah po obaranju aviona da ga prouče, doživljavajući čitav događaj delom i kao svoj uspeh, s obzirom na to da je ponos američkog ratnog vazduhoplovstva oboren njihovom starom raketom ,,Neva“.

Pukovnik Golubović podseća da se od koncepta oličenog u F-117A očekivalo mnogo. Zbog izuzetno visoke cene razvoja i proizvodnje, trebalo je realizovati i prodaju za strana tržišta, čime bi troškovi proizvodnje bili kompenzovani. Spominju se podaci da je postojalo interesovanje jedne evropske i nekih dalekoistočnih zemalja za kupovinu ovog aviona. Tada je jedan primerak koštao oko 45 miliona dolara. Osim toga čitavu savremenu taktiku upotrebe avijacije trebalo je prilagoditi ovom tipu vazduhoplova.

Na kraju krajeva, ni psihološki aspekt, koji je u svemu što ima veze sa ovim avionom uvek bio veoma važan, ne treba zanemariti. U Buđanovcima je srušena nekadašnja aura nepobedivosti aviona F-117A, što je čitavu deceniju imalo neprocenjivu psihološku vrednost za Sjedinjene Američke Države i njihovo ratno vazduhoplovstvo. Tako se psihologija ,,nedodirljivosti“ vratila kao bumerang.

,,Bio je to obaveštajni, finansijski i tehnološki poraz, čije su posledice nemerljivo premašile materijalni gubitak koji je nastao uništenjem jednog vazduhoplova”, zaključuje pukovnik Golubović.

Interesantno je osvrnuti se i na utiske oborenog agresorskog pilota, pukovnika Dejla Zelka, sa kojim je naš Golub, kako ga kolege zovu, imao priliku da razgovara. Pri tome vredi spomenuti da avionima tipa F-117A nije mogao da leti ,,bilo ko“, nego da su na njima leteli samo najbolji kandidati. Zelko je imao borbeno iskustvo iz Prvog zalivskog rata i samouvereno je krenuo u pohod koji je njegova vlada pokrenula protiv Srbije. Međutim, on navodi da je u noći u kojoj je oboren, pred poletanje imao predosećaj da će se nešto loše desti njemu ili nekome od njegovih kolega. Očigledno je da ga taj osećaj nije prevario, jer se nakon izvršenog zadatka – dejstva po objektu na periferiji Beograda – našao oči u oči sa našom raketom. Svestan tromosti svog aparata, odmah je znao da će biti pogođen. Preživeo je pogodak, javio komandi da pada i potom se uspešno katapultirao, da bi se kroz nekoliko minuta našao na zemlji, na oko 3,5 km od zapaljene olupine svog aviona.

Kako niko u agresorskoj komandi nije očekivao da bi ovaj avion mogao da bude oboren, akcija spasavanja odvijala se konfuzno, uz mnoštvo komplikacija i u dugom vremenskom periodu. Pilot je spasen u trećem pokušaju, nakon 7 sati i 40 minuta od trenutka katapultiranja. Te večeri američko ratno vazduhoplovstvo potvrdilo je da je nad Jugoslavijom izgubljen jedan borbeni avion.

Međutim, tu se ova priča ne završava. Ne samo da je Treći divizion kasnije oborio i jedan američki F-16 (čiji je pilot u međuvremenu postao komandant ratnog vazduhoplovstva SAD), nego postoje snažne indicije da je vatra ove jedinice ,,ošinula“ još nekoliko ,,nevidljivih“. Pukovnik Golubović se postarao da te indicije naučno sistematizuje i analizira u svojim istraživanjima. Njegov zaključak je da F-117A pod kodnim imenom ,,Vega 31“ koji je oboren kod Buđanovaca nije jedini avion tog tipa koji je naša PVO tokom agresije pogodila. On navodi da je za potrebe NATO agresije protiv SRJ u Evropu sredinom februara 1999. godine doletelo 12 aviona dotičnog tipa. Nakon gubitka jednog, 4. aprila doleće još 12+1 avion. Sleću u avio-bazu Špangdalem u Nemačkoj. Uskoro im se pridružuje i preostalih 11 iz baze Aviano i od tada dejstvuju isključivo sa teritorije Nemačke. Pred sam kraj juna vratili su se bazu Holoman i to u etapama 11+11+2. Smatra se da poslednja dva nisu vraćena spostvenim pogonom.

Uostalom to potvrđuju i sami Amerikanci. U trećem delu Obaveštajno-bezbednosne enciklopedije (Encyclopedia of Espionage, Intelligence, and Security, Volume 3, K. Lee Lerner and Brenda Wilmoth Lerner, 119.), u tekstu pod nazivom „Stelt u ratu”, navodi se da su avioni F-117A učestvovali u ratu protiv Savezne Republike Jugoslavije uz konstataciju da je jedan oboren, a da su dva oštećena od neprijateljske vatre. Drugim rečima, ostali su „kratki“ za tri komada. Možda još inetresantnije od toga, a svakako još smelije, jeste i to što pukovnik Golubović sa velikom sigurnošću tvrdi da je 20. maja 1999. oboren i drugi tip ,,nevidljivog“ američkog aviona, i to strateški bombarder B-2A, koji je do tog dana bio jedan od težišnih agresorskih aparata, da bi od tada naprasno bio povučen iz akcija nad SRJ. O saznanjima na tu temu javnost će uskoro moći da se upozna u drugom dopunjenom izdanju Golubovićeve knjige čije se objavljivanje očekuje uskoro.

Osvrćući se na slabosti (ili kako on to kaže ,,manjkavosti“) naše vojske u tom možda najneravnopravnijem sukobu u istoriji ratovanja, pukovnik ističe da je najveći problem za efikasnu odbranu zemlje bio ,,generacijski jaz između nas i njih”. Preciznije rečeno, sa raketnim sistemima druge generacije bilo je jako teško suprotstaviti se agresoru koji je koristio avione četvrte generacije. Taj generacijski jaz, nadomeštan je, kao i previše puta u našoj istoriji, srčanošću i žrtvom naših branilaca. Međutim, svi znamo kako se to završilo i da je takvo stanje dugoročno neodrživo. Zato pukovnik Golubović u svojim predavanjima mlađe naraštaje upozorava da sa, geopolitičkim i bezbednosnim okolnostima u kojim je naš region, nije pitanje da li ćemo, nego kada ćemo ponovo morati da krenemo putem Rake Ljutovca ili Trećeg diviziona. Naše je samo da taj trenutak dočekamo spremni, ili makar spremniji nego ranije. I da utvrdimo da li će oznaka te spremnosti biti ,,S-300“, ,,Buk“ ili nešto treće.

 

Fotografije preuzete iz knjige ,,Pad noćnog sokola” autora Slaviše Golubovića

 

(Napomena: Zabranjeno je svako umnožavanje i prenošenje teksta ili iznetih detalja bez navođenja izvora)