Случај Скрипаљ и позадина о којој се не говори

Асанж није открио ништа ново, али јесте указао на путоказ ка тајној стази до врха британског политичко-обавештајног естаблишмента

Ситуација која се развија након тровања бившег шпијуна Сергеја Скрипаља у Британији разобличила је механизам којим се руководи неолиберални глобалистички блок. ЕУ и САД су, наизгледа као у случају неких мањих држава, одлучили да стану иза инсинуација о „одговорности“ Русије за ово тровање.

На страну намера у позадини те одлуке да се сузбије свако различито мишљење, а Русија је задњих година успела да изнедри глобално утицајне медије који су информисали јавност изван мејнстрим пропагандних клишеа. У случају Скрипаљ, због исхитрене реакције, у кратком временском периоду је компримирано нешто за шта је, у случају разараних мањих држава, требало више година да се открије. Политичке врхушке неолибералног глобализма потпуно су имуне на било какве стандарде цивилизовне међуљудске комуникације, осим куртоазије.

УЛОГЕ У ПРЕДСТАВИ
Однос неолибералних зглобалиста – окупљених око НАТО – према Русији има разумну компоненту. Поредак који је у фази декаденције би да се дочепа руских ресурса и да уништи једину силу која може да брани највећи део своје територије. У ту сврху су – као додуше и у сваком другом случају када су желели да наметну или промене ситуацију у некој држави које им не одговара – спремни да не поштују право, да лажу, краду, уцењују.

Читав заплет личи на конструкцију. У ситуацији када нико није умро (чак ни докторка која је Скрипаља његову ћерку третирала 30 минута није имала трагове отрова), када истражни органи не знају шта се десило, ни који је хемијски агенс у питању, британска влада је почиње представу. Јединице АБХО сликане су на терену под маскама и пуном опремом, а иза у кадру су двојица ватрогасаца без маски. Наратори, Тереза Меј и Борис Џонсон глуме стручњаке за отрове и истражитеље који су разрешили случај првог дана. Овај сценарио подржавају експерти попут америчке амбасадорке у УН Ники Хејли, немачке канцеларке Ангеле Меркел и водећи политичари већине држава ЕУ.

Нико се није питао чему журба, зашто Британије није Русији дала узорак кад је тражила да се изјасни о сумњичењима и зашто је Британија блокирала резолуцију Русије у Савету безбености којом је предложена међународна истага. Уместо тога, цитирају се анонимни извори, научници се приморавају да фабрикују објашњења, па је тако војна лабораторија седам миља од Салсберија (Порт Даун) која није сигурна одакле је гас морала после компромиса на састанку да саопшти да се ради о „типу формуле коју су развили Руси“. Јасно је да су сви играли своје улоге у представи. Она, додуше, није оригинална, већ је сценаристички примењивана у сличним кампањама, попут са сарином у Сирији, када је Ники Хејли покушала да изгура ноторно злонамеран наратив без доказа, или у случају изјашњавања 17 агенција да су „уверене“ у заверу Трамп-Русија.

Кампања коју је покренула Тереза Меј је политички криминал. Сенатори траже од председника да казни Русију, бирократе ЕУ стају иза британских инсинуација, а уместо истраге конструкцију верификује Савет ЕУ. Тврдње без доказа намећу се као опште место, а игноришу се индиције, па чак и докази, чиме се испоставља проблем вредности реда и закона у неолибералном глобалистичком поретку.

Оно што је допринос ове кампање је осветљавање британске улоге у глобалној политици. У чланку “Изазови националној безбедности у кибер простору друштвених мрежа: студија случаја “Навални”, из 2015. године, констатује се да је експанзија интернета и друштвених мрежа у Русији отворила нове политичко-културолошке фронтове и да су обавештајне агенције интензивно деловале на профилисању активности на мрежи и њиховој експоатацији за ширење нетранспарентног утицаја, а да је интелектуално средиште ових активности било на британском универзитету Кембриџ [1].

Британски стручњаци за кибер простор су 2008. године констатовали да у Русији интернет још није делотворан за политичке сврхе. На пример, Ројтерсов институт за студије новинарства на Оксфорд универзитету објавио је извештај у којем се констатује да у Русији нису успели да се укорене процеси у којима су везе на интернету од суштинског значаја, попут наранџасте револуције [2].

Два водећа профајлера у руском кибер простору били су Роналд Дајберт и Рафал Рохозински. Иначе, Дајберт је од 2002. до 2007. године сарађивао са Групом за напредно истраживање мрежа у оквиру безбедносног програма Универзитета Кембриџ, чија је документација препуштена, између осталог, и консултантској фирми Рафала Рохозинског, која издаје „Монитор информационог наоружања“. Ради се, у квалитативном смислу, о механизму за анализе уз заобилажење надзора власти држава, који је инициран на Кембриџ универзитету [3].

Тако је искоришћена идеја да би централна тачка руског друштва требало да постане део становништва који је активан на интернету. Још 1990. године руски „реформатори“ Анатолиј Чубајс и Сергеј Васиљев објавили су да на тадашњој совјетској сцени недостаје особа одређеног профила: „Ми видимо фигуру, која се издиже из историјског непостојања: пословног човека – предузетника, који има довољно капитала да поднесе инвестициону одговорност и довољно технолошког знања и воље да подржава иновације“ [4].

За њихове владавине у Русији је створен овај тип особе у виду тзв. „олигарха“, у које спада и Навални. Он потиче из совјетске војничке породице. Успут је стекао довољан капитал да купи акције у неколико водећих руских компанија, у којима је главни акционар била држава. Навални је 2010. године примљен у Јејлов програм као један од 20 одабраних од преко хиљаду кандидата, где је био саветник у студији Харвардовог „Беркман центра за интернет и друштво“, једне од институција покренутих на универзитету Кембриџ [5].

ШТА ЈЕ ОТКРИО АСАНЖ
Деловање Наваљног, односно посредно британског аналитичког центра на универзитету Кембриџ, подсећа на примењену теорију неуролингвистичког програмирања и пропаганде Џина Шарпа, дугогодишњег активисте тзв. „напредних студија“ на Оксфорду и Центра за међународне односе универзитета Харвард. Цинизам који одликује њихову кампању преко Навалног очит је у томе да се јача незадовољство против ланца корупције, која је кулминацију доживела током неолибералне „Перестројке“, а институционализована под политичарима попут Јегора Гајдара („велика криминална револуција 1990-их“), које се може сузбити само престанком посвећености систему у којем је настала и опстаје, против којег се не изјашњава.

За осветљавање британске улоге у случају Скрипаљ заслуге припадају оснивачу Викилкса, Џулијану Асанжу. Он је указао на индиције да су британска влада и обавештајне агенције биле укључене у заверу против председника Доналда Трампа. На свом Твитер налогу, Асаннж је поставио фотографију на којој се види да се британски министар спољних послова Борис Џонсон у новембру 2016. састао са Џозефом Мифсудом, професором са добрим везама у Русији ангажованом у експертском центру у Ријаду, којим руководи бивши шеф саудијске обавештајне службе Турки ал Фејсал.

Поменути Мифсуд је држао обуку за италијанске службе безбедности на Универзитету Линк у Риму, заједно са чланицом Заједничког обавештајног одбора Уједињеног Краљевства и британске Комисије за безбедносне провере, Клер Смит. Ови детаљи су интересантни зато што је FBI у предлогу FISA суду за одобрење надзора над Трамповим штабом искористио причу везану за Мафсуда, добијену од Александра Даунера, високог комесара Аустралије у Уједињеном Краљевству. Даунер је, како је писао Њујорк тајмс, пренео причу коју му је у мају 2016. године испричао сарадник Доналда Трампа, Џорџ Пападопулос, који је од професора у Лондону са везама у руској влади чуо да Руси имају „хиљаде (компромитујућих) е-порука“ о Трамповом противкандидату, Хилари Клинтон.

Професор је касније идентификован као Џозеф Мифсуд, а Пападопулос на првом саслушању није поменуо да има контакте са „људима који тврде да имају везе са највишим руским званичницима“. Касније се изјаснио кривим за лагање FBI и против њега је подигнута прва оптужница због веза некога из Трамповог изборног штаба и Русије. Даунер је, иначе, везан за фирму Хаклујт (део Холдингем групе), коју су основали бивши агенти MI6, и рекламира се да користи мрежу оперативаца широм света за истраживање снага и слабости држава, влада и компанија. Даунер је био члан надзорног одбора ове фирме од 2008. до 2014, када је због дипломатске функције поднео оставку, али је остао редован гост на скуповима ове фирме.

Крунски подаци у предлогу FBI засновани су да „досијеу“ о наводној компромитацији Трампа у Русији, који је, по наруџбини изборне кампање Хилари Клинтон од приватне фирме Фјужн ГПС, саставио бивши агент MI6 Кристофер Стил. Влада Терезе Меј одобрила је давање овог досијеа FBI-у. Осим тога, Стил је искористио бившег амбасадора Велике Британије, Андруа Вуда, да овај „досије“ достави сенатору Џону Мекејну, жестоком противнику Трампа, у трећој држави – Канади.

Овај приватни и из непроверених анонимних извора сачињен „досије“ посредно је „верификовала“ британска администрација, преко Пола Вуда, новинара који је извештавао из кризних зона широм света у којима су били ангажовани британска војска и обавештајне службе (био је и у Београду 1999). Директор CIA, Џон Бренан, пустио је на свом Твитеру поруку да је више држава покушало да утиче на изборе у САД, али да неће да открије које.

Оно што се не може занемарити је да је извршни директор британске фирме Кембриџ аналитика, дипломац Итона, Александар Никс нудио прљаве трикове, укључујући преко друштвених мрежа и уз употребу подмићивања и услуга сексуалних радника, како би се компромитовали политичари и подривали избори. Док је већина медијске пажње усмерена на утицај Кембриџ аналитике на изборе широм света, укључујући и америчке, занемарује се да је ова фирма одсек Лабораторија за стратешке комуникације (SCL група), која се бави истраживањем понашања и стратешких комуникација и која је дубоко укорењена у британски политички, војни и краљевски естаблишмент.

Асанж није открио ништа ново, али јесте указао на путоказ ка тајној стази до врха британског политичко-обавештајног естаблишмента. Зато би сценарио Терезе Меј и Бориса Џонсона, осим у ширем оквиру НАТО-вског неолибералног естаблишмента, требало би посматрати и у контексту функциналне улоге Британије у том оквиру. То што су сад брзо разобличени можда указује да сам механизам чини последње трзаје.


УПУТНИЦЕ
[1] Ђурђевић, Д.; Стевановић, М. (2015), Изазови националној безбедности у кибер простору друштвених мрежа: студија случаја Навални, Форензичка ревизија 2015 – Зборник радова, научно стручна конференција, Београд, 10-11. децембар 2015, стр 6-16.

[2] Fossato, F.; Lloyd, J.; Verkhovskiĭ, A. (2008), The Web That Failed: How Opposition Politics and Independent Initiatives Are Failing on the Internet in Russia, Reuters Institute for the Study of Journalism, Oxford University Press.

[3] Deibert, R.; Rohozinski, R. (2010), Control and Subversion in Russian Cyberspace, in: Access Controlled: The Shaping of Power, Rights, and Rule in Cyberspace, R. Deibert; J. Palfrey; R. Rohozinski; J. Zittrain; Miklos Haraszti (еds), Cambridge: MIT Press, pp. 15-35.

[4] Chubais A.; Vasiliev S., Privatization in the USSR: Necessary for Structural Change, Communist Economies and Economic Transformation, Journal of the Centre for Research into Communist Economies, 3:1/1991, pp. 57-62.

[5] Etling, B.; Alexanyan, K.; Kelly, J.; Faris, R.; Palfrey, J.; Gasser, U. (2010), Public Discourse in the Russian Blogosphere: Mapping RuNet Politics and Mobilization, Berkman Center Research Publication, No. 11/2010. https://dash.harvard.edu/handle/1/8789613