Slučaj Skripalj i pozadina o kojoj se ne govori

Asanž nije otkrio ništa novo, ali jeste ukazao na putokaz ka tajnoj stazi do vrha britanskog političko-obaveštajnog establišmenta

Situacija koja se razvija nakon trovanja bivšeg špijuna Sergeja Skripalja u Britaniji razobličila je mehanizam kojim se rukovodi neoliberalni globalistički blok. EU i SAD su, naizgleda kao u slučaju nekih manjih država, odlučili da stanu iza insinuacija o „odgovornosti“ Rusije za ovo trovanje.

Na stranu namera u pozadini te odluke da se suzbije svako različito mišljenje, a Rusija je zadnjih godina uspela da iznedri globalno uticajne medije koji su informisali javnost izvan mejnstrim propagandnih klišea. U slučaju Skripalj, zbog ishitrene reakcije, u kratkom vremenskom periodu je komprimirano nešto za šta je, u slučaju razaranih manjih država, trebalo više godina da se otkrije. Političke vrhuške neoliberalnog globalizma potpuno su imune na bilo kakve standarde civilizovne međuljudske komunikacije, osim kurtoazije.

ULOGE U PREDSTAVI
Odnos neoliberalnih zglobalista – okupljenih oko NATO – prema Rusiji ima razumnu komponentu. Poredak koji je u fazi dekadencije bi da se dočepa ruskih resursa i da uništi jedinu silu koja može da brani najveći deo svoje teritorije. U tu svrhu su – kao doduše i u svakom drugom slučaju kada su želeli da nametnu ili promene situaciju u nekoj državi koje im ne odgovara – spremni da ne poštuju pravo, da lažu, kradu, ucenjuju.

Čitav zaplet liči na konstrukciju. U situaciji kada niko nije umro (čak ni doktorka koja je Skripalja njegovu ćerku tretirala 30 minuta nije imala tragove otrova), kada istražni organi ne znaju šta se desilo, ni koji je hemijski agens u pitanju, britanska vlada je počinje predstavu. Jedinice ABHO slikane su na terenu pod maskama i punom opremom, a iza u kadru su dvojica vatrogasaca bez maski. Naratori, Tereza Mej i Boris Džonson glume stručnjake za otrove i istražitelje koji su razrešili slučaj prvog dana. Ovaj scenario podržavaju eksperti poput američke ambasadorke u UN Niki Hejli, nemačke kancelarke Angele Merkel i vodeći političari većine država EU.

Niko se nije pitao čemu žurba, zašto Britanije nije Rusiji dala uzorak kad je tražila da se izjasni o sumnjičenjima i zašto je Britanija blokirala rezoluciju Rusije u Savetu bezbenosti kojom je predložena međunarodna istaga. Umesto toga, citiraju se anonimni izvori, naučnici se primoravaju da fabrikuju objašnjenja, pa je tako vojna laboratorija sedam milja od Salsberija (Port Daun) koja nije sigurna odakle je gas morala posle kompromisa na sastanku da saopšti da se radi o „tipu formule koju su razvili Rusi“. Jasno je da su svi igrali svoje uloge u predstavi. Ona, doduše, nije originalna, već je scenaristički primenjivana u sličnim kampanjama, poput sa sarinom u Siriji, kada je Niki Hejli pokušala da izgura notorno zlonameran narativ bez dokaza, ili u slučaju izjašnjavanja 17 agencija da su „uverene“ u zaveru Tramp-Rusija.

Kampanja koju je pokrenula Tereza Mej je politički kriminal. Senatori traže od predsednika da kazni Rusiju, birokrate EU staju iza britanskih insinuacija, a umesto istrage konstrukciju verifikuje Savet EU. Tvrdnje bez dokaza nameću se kao opšte mesto, a ignorišu se indicije, pa čak i dokazi, čime se ispostavlja problem vrednosti reda i zakona u neoliberalnom globalističkom poretku.

Ono što je doprinos ove kampanje je osvetljavanje britanske uloge u globalnoj politici. U članku “Izazovi nacionalnoj bezbednosti u kiber prostoru društvenih mreža: studija slučaja “Navalni”, iz 2015. godine, konstatuje se da je ekspanzija interneta i društvenih mreža u Rusiji otvorila nove političko-kulturološke frontove i da su obaveštajne agencije intenzivno delovale na profilisanju aktivnosti na mreži i njihovoj ekspoataciji za širenje netransparentnog uticaja, a da je intelektualno središte ovih aktivnosti bilo na britanskom univerzitetu Kembridž [1].

Britanski stručnjaci za kiber prostor su 2008. godine konstatovali da u Rusiji internet još nije delotvoran za političke svrhe. Na primer, Rojtersov institut za studije novinarstva na Oksford univerzitetu objavio je izveštaj u kojem se konstatuje da u Rusiji nisu uspeli da se ukorene procesi u kojima su veze na internetu od suštinskog značaja, poput narandžaste revolucije [2].

Dva vodeća profajlera u ruskom kiber prostoru bili su Ronald Dajbert i Rafal Rohozinski. Inače, Dajbert je od 2002. do 2007. godine sarađivao sa Grupom za napredno istraživanje mreža u okviru bezbednosnog programa Univerziteta Kembridž, čija je dokumentacija prepuštena, između ostalog, i konsultantskoj firmi Rafala Rohozinskog, koja izdaje „Monitor informacionog naoružanja“. Radi se, u kvalitativnom smislu, o mehanizmu za analize uz zaobilaženje nadzora vlasti država, koji je iniciran na Kembridž univerzitetu [3].

Tako je iskorišćena ideja da bi centralna tačka ruskog društva trebalo da postane deo stanovništva koji je aktivan na internetu. Još 1990. godine ruski „reformatori“ Anatolij Čubajs i Sergej Vasiljev objavili su da na tadašnjoj sovjetskoj sceni nedostaje osoba određenog profila: „Mi vidimo figuru, koja se izdiže iz istorijskog nepostojanja: poslovnog čoveka – preduzetnika, koji ima dovoljno kapitala da podnese investicionu odgovornost i dovoljno tehnološkog znanja i volje da podržava inovacije“ [4].

Za njihove vladavine u Rusiji je stvoren ovaj tip osobe u vidu tzv. „oligarha“, u koje spada i Navalni. On potiče iz sovjetske vojničke porodice. Usput je stekao dovoljan kapital da kupi akcije u nekoliko vodećih ruskih kompanija, u kojima je glavni akcionar bila država. Navalni je 2010. godine primljen u Jejlov program kao jedan od 20 odabranih od preko hiljadu kandidata, gde je bio savetnik u studiji Harvardovog „Berkman centra za internet i društvo“, jedne od institucija pokrenutih na univerzitetu Kembridž [5].

ŠTA JE OTKRIO ASANŽ
Delovanje Navaljnog, odnosno posredno britanskog analitičkog centra na univerzitetu Kembridž, podseća na primenjenu teoriju neurolingvističkog programiranja i propagande Džina Šarpa, dugogodišnjeg aktiviste tzv. „naprednih studija“ na Oksfordu i Centra za međunarodne odnose univerziteta Harvard. Cinizam koji odlikuje njihovu kampanju preko Navalnog očit je u tome da se jača nezadovoljstvo protiv lanca korupcije, koja je kulminaciju doživela tokom neoliberalne „Perestrojke“, a institucionalizovana pod političarima poput Jegora Gajdara („velika kriminalna revolucija 1990-ih“), koje se može suzbiti samo prestankom posvećenosti sistemu u kojem je nastala i opstaje, protiv kojeg se ne izjašnjava.

Za osvetljavanje britanske uloge u slučaju Skripalj zasluge pripadaju osnivaču Vikilksa, Džulijanu Asanžu. On je ukazao na indicije da su britanska vlada i obaveštajne agencije bile uključene u zaveru protiv predsednika Donalda Trampa. Na svom Tviter nalogu, Asannž je postavio fotografiju na kojoj se vidi da se britanski ministar spoljnih poslova Boris Džonson u novembru 2016. sastao sa Džozefom Mifsudom, profesorom sa dobrim vezama u Rusiji angažovanom u ekspertskom centru u Rijadu, kojim rukovodi bivši šef saudijske obaveštajne službe Turki al Fejsal.

Pomenuti Mifsud je držao obuku za italijanske službe bezbednosti na Univerzitetu Link u Rimu, zajedno sa članicom Zajedničkog obaveštajnog odbora Ujedinjenog Kraljevstva i britanske Komisije za bezbednosne provere, Kler Smit. Ovi detalji su interesantni zato što je FBI u predlogu FISA sudu za odobrenje nadzora nad Trampovim štabom iskoristio priču vezanu za Mafsuda, dobijenu od Aleksandra Daunera, visokog komesara Australije u Ujedinjenom Kraljevstvu. Dauner je, kako je pisao Njujork tajms, preneo priču koju mu je u maju 2016. godine ispričao saradnik Donalda Trampa, Džordž Papadopulos, koji je od profesora u Londonu sa vezama u ruskoj vladi čuo da Rusi imaju “hiljade (kompromitujućih) e-poruka” o Trampovom protivkandidatu, Hilari Klinton.

Profesor je kasnije identifikovan kao Džozef Mifsud, a Papadopulos na prvom saslušanju nije pomenuo da ima kontakte sa „ljudima koji tvrde da imaju veze sa najvišim ruskim zvaničnicima“. Kasnije se izjasnio krivim za laganje FBI i protiv njega je podignuta prva optužnica zbog veza nekoga iz Trampovog izbornog štaba i Rusije. Dauner je, inače, vezan za firmu Haklujt (deo Holdingem grupe), koju su osnovali bivši agenti MI6, i reklamira se da koristi mrežu operativaca širom sveta za istraživanje snaga i slabosti država, vlada i kompanija. Dauner je bio član nadzornog odbora ove firme od 2008. do 2014, kada je zbog diplomatske funkcije podneo ostavku, ali je ostao redovan gost na skupovima ove firme.

Krunski podaci u predlogu FBI zasnovani su da „dosijeu“ o navodnoj kompromitaciji Trampa u Rusiji, koji je, po narudžbini izborne kampanje Hilari Klinton od privatne firme Fjužn GPS, sastavio bivši agent MI6 Kristofer Stil. Vlada Tereze Mej odobrila je davanje ovog dosijea FBI-u. Osim toga, Stil je iskoristio bivšeg ambasadora Velike Britanije, Andrua Vuda, da ovaj „dosije“ dostavi senatoru Džonu Mekejnu, žestokom protivniku Trampa, u trećoj državi – Kanadi.

Ovaj privatni i iz neproverenih anonimnih izvora sačinjen „dosije“ posredno je “verifikovala” britanska administracija, preko Pola Vuda, novinara koji je izveštavao iz kriznih zona širom sveta u kojima su bili angažovani britanska vojska i obaveštajne službe (bio je i u Beogradu 1999). Direktor CIA, Džon Brenan, pustio je na svom Tviteru poruku da je više država pokušalo da utiče na izbore u SAD, ali da neće da otkrije koje.

Ono što se ne može zanemariti je da je izvršni direktor britanske firme Kembridž analitika, diplomac Itona, Aleksandar Niks nudio prljave trikove, uključujući preko društvenih mreža i uz upotrebu podmićivanja i usluga seksualnih radnika, kako bi se kompromitovali političari i podrivali izbori. Dok je većina medijske pažnje usmerena na uticaj Kembridž analitike na izbore širom sveta, uključujući i američke, zanemaruje se da je ova firma odsek Laboratorija za strateške komunikacije (SCL grupa), koja se bavi istraživanjem ponašanja i strateških komunikacija i koja je duboko ukorenjena u britanski politički, vojni i kraljevski establišment.

Asanž nije otkrio ništa novo, ali jeste ukazao na putokaz ka tajnoj stazi do vrha britanskog političko-obaveštajnog establišmenta. Zato bi scenario Tereze Mej i Borisa Džonsona, osim u širem okviru NATO-vskog neoliberalnog establišmenta, trebalo bi posmatrati i u kontekstu funkcinalne uloge Britanije u tom okviru. To što su sad brzo razobličeni možda ukazuje da sam mehanizam čini poslednje trzaje.


UPUTNICE
[1] Đurđević, D.; Stevanović, M. (2015), Izazovi nacionalnoj bezbednosti u kiber prostoru društvenih mreža: studija slučaja Navalni, Forenzička revizija 2015 – Zbornik radova, naučno stručna konferencija, Beograd, 10-11. decembar 2015, str 6-16.

[2] Fossato, F.; Lloyd, J.; Verkhovskiĭ, A. (2008), The Web That Failed: How Opposition Politics and Independent Initiatives Are Failing on the Internet in Russia, Reuters Institute for the Study of Journalism, Oxford University Press.

[3] Deibert, R.; Rohozinski, R. (2010), Control and Subversion in Russian Cyberspace, in: Access Controlled: The Shaping of Power, Rights, and Rule in Cyberspace, R. Deibert; J. Palfrey; R. Rohozinski; J. Zittrain; Miklos Haraszti (eds), Cambridge: MIT Press, pp. 15-35.

[4] Chubais A.; Vasiliev S., Privatization in the USSR: Necessary for Structural Change, Communist Economies and Economic Transformation, Journal of the Centre for Research into Communist Economies, 3:1/1991, pp. 57-62.

[5] Etling, B.; Alexanyan, K.; Kelly, J.; Faris, R.; Palfrey, J.; Gasser, U. (2010), Public Discourse in the Russian Blogosphere: Mapping RuNet Politics and Mobilization, Berkman Center Research Publication, No. 11/2010. https://dash.harvard.edu/handle/1/8789613