Косово, маратон

Не само у понедељак, Вучић се показао као одличан тактичар. Али овде је реч о стратешкој игри, у којој би тек требало да се докаже

1.
Ако је тачно да не постоје победе у рату да нису праћене победом у медијима, онда је Србија изашла као победник у једнодневном рату који су у понедељак албански специјалци и њихови западни ментори покренули у Косовској Митровици и Приштини. Слике јаловог дивљаштва припадника Росу биле су толико драстичне и толико штетне по албанске циљеве да су једноставно уклоњене из свих великих западних медија. Нису се за њих ни догодиле.

Ни званичници САД – без којих се акција албанских специјалаца није могла замислити – нису могли да покажу макар мало јавног разумевања за деловање Тачијеве „правне државе“. Истовремено, Федерика Могерини је дискретно подржала Београд. То, наравно, не би требало тумачити променом политичког става водећих земаља ЕУ према независности Косова, већ пуким добрим политичким укусом децентне Италијанке.

2.
Иако су у српској политичкој јавности гласови о том догађају подељени, била је то озбиљна српска победа, додуше тактичка. Њени добици показали су се одмах. Прво, чини се да је Александар Вучић решио да одложи свој предлог решења косовског питања, најављен за почетак априла. Са једне стране, било би заиста излишно излазити са било каквим озбиљним предлогом у часу кад су преговори због инцидента даље него икад. Са друге, Србија је од понедељка преузела део утицаја над преговорима, који раније није имала, и почела да диктира њихов ритам. Шта су домети тога, јасно је: из западних кругова све гласније се чуло да је крај преговора орочен до краја године, до када би, кажу, требало да се потпише „правно обавезујући споразум“. Ничег неће бити до краја године, ваљда је јасно.

Друго, Срби на Косову искористили су прилику да подсете да држе кључ владе у Приштини, коју могу да оборе када хоће и да изазову политичку кризу међу Албанцима. Та криза неће бити тек проблем непостојања владине већине; она ће додатно продубити све постојеће и тешко скриване пукотине између приштинских првака, Тачија и Харадинаја пре свих.

Треће, моралну предност, коју су стекли (и) догађајима од понедељка, Срби на Косову ће, како је најављено, 20. априла преточити у иницијативу за формирање Заједнице српских општина. Пре показаног дивљаштва – које их удаљава од државе као набијање на колац од дигитализације – Тачи и Харадинај много би се лакше одупрли тој иницијативи. После њега, међутим, бар једна рука ће им бити везана. И, што је још важније, била ЗСО формирана или не, она је елегантно избачена из потенцијалног корпуса будућих „уступака“ албанске стране српској.

3.
Акција којом је РОСУ прекршила безбедносне гаранције НАТО да албански специјалци неће улазити на српски север требало је Вучићу да покаже како би могла да изгледа косовска „олуја“, којом би било брутално почишћено становништво севера. Треба ли подсећати на величину претње: један такав догађај не само да не би издржала ниједна српска влада већ би се под њим вероватно урушила и сама српска држава.

Али акција бруталних специјалаца показала је нешто друго. Четврто и најважније: без великих речи и бусања у груди, у понедељак је из поступања српске државе постало потпуно јасно да Срби на Косову могу да рачунају са гаранцијама Војске Србије. Прелазак тог Рубикона највећи је домет ове српске победе.

4.
А то нас опет води до петог: свако додатно војно затезање на Косову или у остатку Србије неминовно води до даљег приближавања Београда Москви и до адекватне скепсе према таквим методама, ако већ не у свим, а оно у бројним земљама ЕУ. Уосталом, телефонски разговор Вучића и Владимира Путина, у коме је руски лидер обећао помоћ Србији, још један је српски прелазак Рубикона и забијање прста у око западним силама.

Хоће ли све то довести до драстичног одговора западнх сила Србији? Нисам сигуран, бар на кратек рок. Рекао бих да има основа у процени да ће САД, макар у овом часу, пре наставити да преговарају са Србијом о Косову него што ће бити склоне да примене неке од сценарија који подразумевају силу. Наиме, свака претња силом из Вашингтона имаће и тај ефекат да ће све неповратније приближавати Србију руском оружју. Претпоставка да САД још неко време неће одустати од преговора утолико је утемељенија што је мало ко од овдашњих аналитичара америчке политике приметио да Вес Мичел, Трампов човек за наше крајеве, није у Београду наступио ни близу попут његовог претходника. Наиме са Викторијом-Fuck-the-EU-Нуланд није могло бити преговора, већ само испуњавања налога. Можда је у честој констатацији да се политика САД на Балакану није променила вредело констатовати назнаке да би се ипак могао променити њен манир. То, наравно, не значи да су САД за Србију постале „беневолентна сила“, али није мало.

5.
Уколико су у новом Стејт департменту свесни катастрофалног биланса операције албанске полиције у Косовској Митровици и Приштини – а морали би бити уколико је тамо остао још неко са способношћу анализе – произлази да ће САД наредних недеља пре бити склоне да Вучићу обнове своју политичку понуду за Косово него да понове једну овако глупу акцију. Утолико пре што се рђав глас далеко чује и што нико нa свету не верује да је све то смислио Хашим Тачи. Наравно, неће то бити понуда која ће означити темељну промену америчке политике на Балкану, још мање понуда коју ће Срби моћи да прихвате. Али ће, верујем, бити понуда која ће у већој мери афирмисати политичке аспекте целе ствари него војне.

6.
Решење Косова самим тим неће бити трка за медијске спринтере кратких плућа, које препознајемо ових дана по бесловесном хејтовању да им ни Косово не треба ако им га Вучић брани. Биће то озбиљан маратон за озбиљне играче.

Наравно, Вучић је – не само у понедељак – показао да је одличан тактичар. Али овде се ради о стратешкој игри, у којој би тек требало да се докаже. Јер решење Косова већ се црта у свом структурном смислу. Оно ће се догодити дан пошто се Путин и Трамп једног дана буду договорили о Европи. Смисао српске стратешке игре је у томе да не изгоримо пре него што се то догоди. Проблем је што Вучића управо на то наговарају сви који верују да се политика води из стомака, а не из главе.

 

Шира верзија текста објављеног у дневном листу Информер 30. марта 2018.