Sonja Biserko: Ko su sada otpadničke države?

SAD, Rusija i Kina kao najveće sile, imaju i priliku i odgovornost da rade zajedno sa svima drugima u okviru UN

U kontesktu aktuelnih međunarodnih odnosa gde malo ko poštuje nekadašnje standarde i norme, doktrina o rogue states (otpadničkim državama) je neprimenjiva, ma da se može reći da ni u vreme kad je lansirana nije imala utemeljeno uporište.

Definicija termina rogue (lupež, otpadnik…) prema Oksfordskom rečniku (između ostalih, verovatno najbliža onome što se u političkom diskursu fraza razume: osoba ili stvar čije je ponašanje kolebljivo ili nepredvidivo, obično praćeno štetnim ili opasnim posledicama.

Kad je prvi put bio korišćen? Najčešće su ga koristile Sjedinjene Amaričke Države (SAD). Predsednik Ronald Regan je 1985, koristio frazu “države izvan zakona” (outlaw states). Savetnik za nacionalnu bezbednost Entoni Lejk, u članku za ,,Forin afers“, 1994, markirao je pet režima, nazivajući ih “otpadničkim” (rogue states): Severna Koreja, Kuba, Irak, Iran i Libija. Jugoslavija, Sudan i Avganistan smatrani su takođe otpadničkim državama. Iako je Stejt department zvanično prestao da koristi ovaj termin 2000, frazu je u upotrebu vratio predsednik Donald Tramp, u govoru u Ujedinjenim nacijama (UN), 2017.

U kompleksnoj globalnoj krizi koja se ubrzano pogoršava, neophodno je bliže se pozabaviti ovim sloganom. Aktuelna međunarodna situacija pokazuje da je reč o novoj fazi u ponašanju, pozicioniranju i nadmetanju starih i novih velikih sila. Pri tome, svedočimo dnevnom ignorisanju etabliranih međunarodnih normi i principa, kao i marginalizovanju međunarodnih institucija.

Pre više od 89 godina Antonio Gramši zapisao je u svojoj “Beležnici iz zatvora”, da je “kriza suštinski sadržana u činjenici da staro umire, a novo ne može da se rodi. U tom interregnumu”, zapisao je on “pojavljuje se široka lepeza morbidnih simptoma”. Gramši je zapravo, koristio reč “il mostri” – monstrumi. Monstrum je rođen.

Njegova lucidna definicija veoma je primenjiva na previranja koja rapidno menjaju međunarodni poredak, počev od devedesetih godina prošlog veka.

U globalizovanom, tesno povezanom svetu zamah promena u svim sferama ljudskog delovanja i dubina poremećaja na planu univerzalnih vrednosti (ljudskih prava i sloboda) zatekao je sve faktore nespremnim, i to – na svim razinama: izbor Donalda Trampa, Bregzit, porast populističkih nativističkih snaga samo su simptomi dugotrajnije bolesti. I zapadni liberalno-demokratski poredak je na udaru, više iznutra nego izvana. Pokazalo se da to ipak verojatno nije „finalni oblik ljudske vladavine“ (Fukujama).

Poredak koji je funkcionisao gotovo 50 godina, od kraja Drugog svetskog rata, dovode u pitanje akteri koji žele promenu statusa kvo i svoje ravnopravno mesto u svetskim poslovima. Osporavaju ga i oni koji su ga izgradili i održavali svo to vreme. Sjedinjene Države, u prvom redu. Svet je gurnut u nered, kako kaže Ričard Has, predsednik Saveta za spoljne poslove.

Hladnoratovski međunarodni poredak je geopolitički bio determinisan, ali i (cinično ili ne) dobro izbalansiran. Vodeći računa o sferama interesa dve velike sile, SAD i SSSR, svet je funkcionisao na osnovu seta pravila. Uprkos stalnom pokazivanju mišića, u stalnom odmeravanju snaga i ravnoteži straha, uz selektivno, ali ipak nekakvo poštovanje međunarodnih uzusa, održavani su kakav-takav svetskisvetski mir i elementarna svetska bezbednost.

U centru tog međunarodnog poretka nalazile su se UN. Prema Povelji UN, u svakom sporu koji ugrožava međunarodni mir i bezbednost stranama u sporu nalaže se da „traže rešenje putem pregovora, istražnih komisija, posredovanja, izmirenja, arbitraže sudskog rešavanja, pribegavanja regionalnim ustanovama, ili sporazumima, ili drugim mirnim načinima po sopstvenom izboru“. Upotreba sile se dozvoljava jedino u slučaju samoodbrane, uz dužno uzdržavanje od pretnji silom.

Još jedan izuzetno značajan međunarodni instrument globalne regulative sadržan je u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima (1948). Ona je uključila ideju da prava ne pripadaju samo državama, već i svakom pojedicu ili grupi. Njena je važnost ogromna, ali joj je domet ograničen, jer nije usvojen mehanizam primene. Naime, činjenica je da su se mnogi akteri oglušivali o sopstvene fundamentalne vrednosti podržavajući najbrutalnije diktatore kod god je to odgovaralo njihovim strateškim interesima

Usvajanje dve međunarodne konvencije o ljudskim pravima, 1966, označile su prelazak u novu fazu u kojoj su ljudska prava smatrana zajedničkim bogatstvom čovečanstva.

Izuzetno važna je i Konvencija o genocidu, odnosno o sprečavanju i kažnjavanju genocida (1948). Istina, nije uspela da spreči genocid, u, na primer, Ruandi i Bosni; bez obzira na to, opstala je, opominjući svet na sva ta prekoračenja. Međunarodni sud pravde (MSP) se, nažalost, još uvek ustručava da proglasi države odgovornim, kao što je to bilo u slučaju – Bosna vs. SRJ.

Takođe, Međunarodni krivični sud, u čiji su rad polagane velike nade, nije ispunio očekivanja iz vremena kad je bio osnivan. Tokom prvih deset godina funkcionisanja doneo je samo jednu konačnu presudu.

Bretonvudskim dogovorom uspostavljena su i pravila i institucije međunarodnog monetarnog poretka. Međunarodni trgovinski režim, u okviru GATT i STO smanjivo je carinske i druge barijere u svetskoj trgovini. Doneto je i niz drugih sporazuma, konvencija i sl. koje su regulisale međunarodne odnose u različitim oblastima.

Jedan od tih sporazuma je Sporazum o neproliferaciji nuklearnog oružja -NPT (the Treaty on the Non-Proliferation of Nuclear Weapons). Njegova nepotpuna i selektivna primena, ne samo nekolicine ne-nuklearnih zemalja, već, pre svega, pet originalnih nuklearnih sila, istovremeno je i jedan od najvećih neuspeha međunarodnog poretka nakon Drugog svetskog rata.

Valja imati na umu da je NPT međunarodni ugovor s najvećim brojem potpisnika u istoriji kontrole nuklearnog oružja – 188. Dok se 180 zemalja pridržava obveze da ne razvija nuklearno oružje, pet originalnih članica – nuklearnih sila, nikad nisu pristale na pregovore u dobroj veri, s krajnjim ciljem eliminacije nuklearnog oružja. Indija, Pakistan i Izrael pridružili su se „nuklearnom klubu“ bez nekih, po njih dramatičnih posledica. Sve one smatraju svoje nuklearne kapacitete garancijom sopstvene bezbednosti.

Konačno, šta s nuklearnom krizom povodom Severne Koreje? Svet je, kako se čini, vrlo srećan što ih nema više. Treba odati priznanje ne-nuklearnim zemljama – potpisnicama NPT (Treaty on the Prohibition of Nuclear Weapons), naročito onima (ima ih 57) koje su 2017, duboko zabrinute zbog mogućih katastrofalnih humanitarnih posledica u slučaju njegovog korišćenja, stavile potpis na taj dokument.

Da bi se stalo na kraj nekažnjivosti onih vlada koje brutalno krše ljudska prava svojih podanika, međunarodno pravo je napravilo prodor kad je reč o (nedodirljivosti) suvereniteta. To je, samo po sebi, predstavljalo veliki izazov za međunarodnu zajednicu, čak i nakon usvajanja doktrine (2005) „Odgovornosti za zaštitu („Responsibility to Protect“, R2P). Prema njoj, „svaka pojedinačna država dužna je da zaštiti svoje stanovništvo od genocida, ratnih zločina, etničkog čišćenja i zločina protiv čovečnosti“.

Usvajanje te doktrine predstavljalo je značajan iskorak u međunarodnom pravu, jer obavezuje međunarodnu zajednicu da pomogne nacionalnim vladama. No, ovaj koncept je naišao i na značajne otpore, pre svega, zbog straha nekih vlada da se to ne okrene i protiv njih samih. Nakon intervencije u Libiji, koja je počela kao humanitarna, a pretvorila se u akciju promene režima, nepoverenje je samo poraslo.

U svetlu svih tih fundamentalnih principa dosadašnjeg međurodnog poretka, to što ga veliki broj zemalja, velikih i malih, razvijenih i nerazvijenih ne poštuje, dovodi do velike zabrinutosti, straha i konfuzije u svetu. Cajtgajst (Zeitgeist) karakteriziraju anksioznost (angst) i alijenaciju: alijenaciju od establišmenta, političkih modela, ustaljenog političkog ponašanja i – što je i najviše za žaljenje – multilateralizma.

Istina, međunarodni poredak zasnovan na Ujedinjenim nacijama i uspostavljen nakon Drugog svetskog rata je pun slabosti i povremenih padova, zavisno od odnosa snaga i moći velikih sila.

Nakon tektonskih promena devedesetih godina prošlog veka, posthladnoratovski svet je gotovo tokom dve decenije bio obeležen dominacijom SAD, kao jedine super sile, kao i neizvesnošću njihovih odnosa s drugim globalnim silama, poput Rusije i Kine.

Odluka o širenju NATO na (evropski) Istok stalno zaoštrava odnose na relaciji SAD-Rusija. Nakon što su SAD Mihailu Gorbačovu obećale da do toga nikad neće doći, odluka (o širenju) izazvala je ogromno nepoverenje. Vojna intervencija SAD u Iraku stavila je tačku na vladavinu prava u međunarodnim odnosima. Krim, Sirija, Jemen, samo u nizu još nekih slučajeva, nisu ništa drugo nego karike u lancu koji postaje sve duži.

U suštini, kao da se vraćamo, Tomasu Hobsu i njegovom „prirodnom stanju“, gde će svaki pojedinac (svaka država) imati pravo, odnosno dozvolu da čini što mu (joj) je volja. To bi vodilo ratu “svih protiv svih”.

Harold Džejms, profesor istorije na Prinstonu, je svakako bio u pravu kad je još 2002. godine anticipirao da će posvemašne radikalne promene ugorziti proces globalizacije, jer se zbog njihovog obima, brzine i nepredvidivosti povećava nestabilnost svih sistema, kao i zbog toga što nema adekvatnih društvenih i političkih odgovora na tako brze promene.

Takvo generalno stanje globalne nestabilnosti, upozorio je on, plodno je tlo za za jačanje konzervativizma, ekstremnu promociju interesa pojedinih nacija i nacionalnih država, kao i za odsustvo novih, racionalno zasnovanih vizija društvenog razvoja i budućnosti čovečanstva.

Taj, gotovo tridesetgodišnji trend suočava svet s izuzetno teškom i složenom situacijom, u kojoj, između ostalog, ništa nije učinjeno na uspostavljanju međunarodnog konsenzusa o principima i političkim rešenjima. Odsustvo konsenzusa očigledno je u svim kriznim situacijama, od Jugoslavije i zamrznutih konflikata na njenoj teritoriji, preko Bliskog istoka, do Korejskog poluostrva.

Nedavna konferencija o bezbednosti u Minhenu pokazala je da svet hoda po ivici i da opasnost po mir i bezbednost u svetu tokom proteklih 70 godina, nikad nije bila veća. Ni u naznakama nije pokazana spremnost nijedne od velikih sila da se vrati strateškom dijalogu.

Evropa je jedan od onih kontinenata koji je uspeo da prevlada neprijateljstva proizašla iz dva svetska rata, radeći na miru i napretku u okviru Evropske unije (EU) – jedinstvenog konstruktivnog projekta u modernoj istoriji. Naravno, projekat je uspeo zahvaljujući programu obnove u okviru Maršalovog plana, pod kišobranom NATO i SAD. To, svakako, ne znači – naprotiv – da i ona sada nije suočena s velikim unutrašnjim iskušenjima i pritiscima.

Čini se, da je za sada Kina jedina država s nekom vrstom ozbiljnog globalnog, geostrateškog koncepta. Istovremeno, jačaju i njene liderske aspiracije. Uz porast revizionizma u Rusiji i povratak nacionalizma i unilateralizma menja se svetska paradigma. Dolazi do golemih političkih, ekonomskih i socijalnih potresa koji mogu dovesti do nepredvidivih negativnih posledica.

Sve u svemu, globalni problemi, posvemašnja globalna kriza i ozbiljni izazovi, traže nove odgovore, reformu institucija i mehanizama, inovativna i kreativna rešenja, mudrost i hrabrost lidera, uključivanje novih aktera i novih snaga.

Mora se imati u vidu da je globalizacija dovela do difuzije moći, do pojave i jačanja nedržavnih aktera, poput multinacionalnih korporacija, terorističkih organizacija, verskih organizcija i pokreta, društvenih mreža, medija, mafije, pojedinaca (Soros, Cukerberg, Bil Gejts), nevladinih organizacija.

Očigledna je neophodnost novog pristupa, najpre suverenitetu – principu koji obuhvata prava, ali i obaveze država i potom, reafirmaciji multilateralizma. Postojeća anarhija u kojoj se množe napetosti i konflikti može se sprečiti samo jačanjem vladavine prava na međunarodnoj ravni, dijalogom i pregovorima u interesu mira i bezbednosti za sve.

Vreme je za obnovu sistema međunarodnih odnosa s centralnom, koordinacionom ulogom UN kao oslonca, u skladu s Poveljom UN. Zbignjev Bžežinski je pisao da su SAD imale šansu potpomažu izgradnji partnerskog svetskog poretka nakon kolapsa SSSR i komunizma. Nažalost, ta je šansa propuštena.

SAD, Rusija i Kina kao najveće sile, imaju i priliku i odgovornost da rade zajedno sa svim drugim zemljama u okviru sistema UN, s ciljem da svet bude sklonjen s ivice ambisa. Pitanje je da li one to iskreno žele? Za sada, nedostaje napor da se dođe do zajedničke vizije, principijelne i inkluzivne politike, kako bi se išlo u susret globalnim izazovima. Ipak, vratimo se Greamšiju: „izazov modernosti je u tome da se živi bez iluzija, ali da se ne ostane bez njih“.

 

Izvor Danas, 30. mart 2018.