Kosovska ,,Oluja” je crvena linija

Prošle nedelje su Vučić, Đurić, Stefanović i Vulin ponovili da “neće biti kosovske Oluje”. Time je povučena crvena linija

Događaji od prošle nedelje doneli su mnogo otrežnjujućih razočaranja u pogledu stanja srpske državnosti na Kosovu i Metohiji. Ne samo da je separatistička naoružana banda kidnapovala i maltretirala jednog visokog državnog funkcionera Srbije, nego je i, protivno svim prethodnim obećanjima srpskog državnog vrha, slobodno ušla na teritoriju severa pokrajine, sejući strah među srpskim življem na mestu koje bi trebalo da predstavlja geopolitičku tvrđavu Beograda u pokrajini. Gore od svega toga, Priština se ovim drskim činom, bez strepnje od negativnih posledica, ponašala kao da stvarno ima državu.

HORSKA PORUKA IZ BEOGRADA
Beograd se, okružen NATO članicama, opsednut evrointegracijama i ekonomski zavisan od Zapada, držao poslovično ,,uzdržano“, ,,odgovorno“, ,,zabrinuto“ i suštinski pasivno prema poniženjima koja mu je albanska strana priredila. Međutim, u celoj toj pasivnosti, kao tračak ohrabrenja za srpsku, a kao opomena za albansku, pa i širu regionalnu javnost, mogla se čuti jedna poruka izgovorena nekolicinom glasova gotovo horski: ,,Nećemo dozvoliti novu Oluju!“

Zaista, ova poruka je proteklih dana toliko puta izgovorena da se teško može raditi o pukoj frazi namenjenoj sticanju političkih poena u objektivno poražavajućim okolnostima. Nameće se utisak da se pre radi o želji da se protivniku nedvosmisleno saopšti ,,crvena linija“ čije će prekoračenje isprovocirati direktnu akciju Beograda. Tako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić povodom događaja na Kosovu izjavio: ,,Nekoliko puta sam rekao – moje reči nisu šala, da svoje reči držim, posebno kada su ozbiljne i odgovorne. Rekao sam, nikada više neću dozvoliti da se Srbima dogode Oluja i Bljesak, jer imaćemo traume i ožiljke narednih stotinu godina posle teških poraza koje smo doživeli, ćutanja i činjenice da smo se pravili gluvi i slepi kada su nam se najteže tragedije našeg naroda dešavale. Neće biti više Oluje, neće više biti Bljeska“. Potom je direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić saopštio: ,,Na Kosovu i Metohiji niko nikada neće moći da ponovi ‘Bljesak’ i ‘Oluju’, i to se odnosi na Srbe sa severa KiM kao i na Srbe u enklavama“.

Usledile su i iste poruke ministara onih resora koji bi, u datim okolnostima, morali da ova obećanja sprovedu u delo. Tako je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović izjavio: „Kosovo i Metohija je deo naše zemlje i Albanci će morati sa tim da se pomire i mi imamo pravo da zaštitimo svoj narod na ovaj ili onaj način. Srbija neće dozvoliti novu Oluju, neće dozvoliti pogrom i progon svog naroda sa Kosova i Metohije“. Konačno, direktan je bio i ministar odbrane Aleksandar Vulin, koji ne samo da je Tačiju poručio da će ,,puzati pred Vojskom Srbije“, nego je i izjavio da je ,,važno da poručimo svakome – nema ponavljanja martovskog pogroma, neće biti novog Bljeska i Oluje“.

Sve ovo praktično znači da je nakon svih popuštanja i poniženja za Beograd kao jedina crvena linija koja bi isprovocirala vojni angažman ostalo pogromaško nasilje nad srpskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji. Prošlog ponedeljka su okolnosti u pokrajini došle opasno blizu ove crvene linije, ali je ipak nisu prešle.

No, prelazak te ,,crvene linije“ je bez svake sumnje prisutan u zamislima albanskih separatista. Podsetimo se samo izjave koju je pre gotovo godinu dana pred hiljadama Albanaca u centru Prištine dao Ramuš Haradinaj: ,,Mi moramo da pokažemo mesto neprijatelju, Srbiji, i treba da uradimo onako kako je uradio Hrvat“.

Haradinaj nije usamljen u ovakvim idejama. Model ,,Oluje“ postao je od 1995. uzor svim onim solidarno antisrpskim elementima u našem susedstvu, pri čemu to predstavlja naročitu egzistencijalnu pretnju za Republiku Srpsku i njenih milion i po Srba. Ukoliko bi Beograd tolerisao etničko čišćenje preostalih 120.000 Srba na Kosovu i Metohiji, to bi dalo zeleno svetlo svima onima koji imaju iste namere i prema Republici Srpskoj. Takvu humanitarnu i političku katastrofu ne samo da ne bi preživela nijedna vlast u Srbiji, nego ni Srbija kao država. Srpski državni vrh je ovoga očigledno svestan, pa njegovo obećanje da neće dozvoliti novu ,,Oluju“ ima veliku važnost.

KLjUČNO JE OPREMITI VOJSKU
Međutim svako obećanje podrazumeva i odgovornost za njegovo (ne)ispunjenje, a velika obećanja nose veliku odgovornost. Zato su od suštinskog značaja za verodostojnost i održivost srpske politike procesi modernizacije i opremanja Vojske Srbije. Karakter naoružanja jedne zemlje govori mnogo rečitije o njenim geopolitičkim prioritetima od bilo koje izjave političara.

Kada govorimo o Kosovu, to se, pored modernizacije RV i PVO, odnosi i na formiranje i opremanje elitnog interventnog kontigenta vojske, poznatog kao ,,projekat 1.500+“. Kako se iz izjava načelnika Uprave za odbrambene tehnologije general-majora Bojana Zrnića može zaključiti, ,,projekat 1.500+“ podrazumeva opremanje jedinica za brza dejstva naprednom osmatračkom i nišanskom senzorikom za noćne uslove, balističkom zaštitom u formi taktičkih nosača zaštitnih ploča, kao i savremenim modularnim puškama domaće proizvodnje.

Dakle, ide se na sposobnost dejstva sa distance, uz maksimalnu zaštitu vojnika kako bi se operacije uspešno odvijale bez ili uz minimum gubitaka. Radi adekvatne mobilnosti, ove jedinice biće opremljene i oklopnim borbenim transporterima ,,Lazar 3“, a upravo one bi trebalo da dobiju i nove ruske tenkove čija se isporuka očekuje. U paketu sa jurišnim helikopterima tipa Mi-35 čija se nabavka razmatra, ova formacija bi činila kredibilnu borbenu grupu, sposobnu da samostalno ili u sadejstvu sa drugim jedinicama potuče gotovo svakog lokalnog takmaca.

A kako bi ,,tuča“ imala veće izglede da ostane na lokalnom nivou, neophodna je i dugo očekivana nabavka novih sistema raketne PVO koji bi predstavljali faktor odvraćanja eventualne vazdušne agresije. Javnosti je već poznato da su glavni kandidati za ovo ruski sistemi S-300 i ,,Buk“, kao i da će usled diskretnih pretnji sankcijama oni verovatno morati da budu nabavljeni od Belorusije ili neke treće zemlje, umesto od Rusije.

Kada se ovo ima u vidu, posebno značenje dobijaju telefonski razgovori koje je, usred najnovije rusofobne kampanje Zapada, Vučić imao sa Putinom i Lukašenkom povodom incidenata na Kosovu. Osim šturih informacija o uzajamnoj podršci, javnost nije mogla mnogo da sazna o ovim razgovorima, međutim interesantan je njihov redosled. Naime, najpre je Vučić telefonirao sa Putinom, potom sa Lukašenkom, da bi konačno Lukašenko razgovarao sa Putinom. Da li je S-300 tema koja ih povezuje?

Bilo kako bilo, u geopolitičkim okolnostima u kojim se atlantističkom bloku žuri da raščisti situaciju na Balkanu, svi ovi procesi opremanja i modernizacije oružanih snaga morali bi da se u skladu sa nacionalnim prioritetima maksimalno ubrzaju. Jer nije samo domaća javnost mogla da čuje obećanje o neponavljanju ,,Oluje“, nego i albanska. A poznajući psihologiju albanskih separatista, oni će učiniti sve da pokažu kako mogu da rade baš ono što im Beograd zabranjuje. I tako će biti dok se ozbiljne reči ne pretvore u ozbiljna dela.