Косовска ,,Олуја“ је црвена линија

Прошле недеље су Вучић, Ђурић, Стефановић и Вулин поновили да „неће бити косовске Олује“. Тиме је повучена црвена линија

Догађаји од прошле недеље донели су много отрежњујућих разочарања у погледу стања српске државности на Косову и Метохији. Не само да је сепаратистичка наоружана банда киднаповала и малтретирала једног високог државног функционера Србије, него је и, противно свим претходним обећањима српског државног врха, слободно ушла на територију севера покрајине, сејући страх међу српским живљем на месту које би требало да представља геополитичку тврђаву Београда у покрајини. Горе од свега тога, Приштина се овим дрским чином, без стрепње од негативних последица, понашала као да стварно има државу.

ХОРСКА ПОРУКА ИЗ БЕОГРАДА
Београд се, окружен НАТО чланицама, опседнут евроинтеграцијама и економски зависан од Запада, држао пословично ,,уздржано“, ,,одговорно“, ,,забринуто“ и суштински пасивно према понижењима која му је албанска страна приредила. Међутим, у целој тој пасивности, као трачак охрабрења за српску, а као опомена за албанску, па и ширу регионалну јавност, могла се чути једна порука изговорена неколицином гласова готово хорски: ,,Нећемо дозволити нову Олују!“

Заиста, ова порука је протеклих дана толико пута изговорена да се тешко може радити о пукој фрази намењеној стицању политичких поена у објективно поражавајућим околностима. Намеће се утисак да се пре ради о жељи да се противнику недвосмислено саопшти ,,црвена линија“ чије ће прекорачење испровоцирати директну акцију Београда. Тако је председник Србије Александар Вучић поводом догађаја на Косову изјавио: ,,Неколико пута сам рекао – моје речи нису шала, да своје речи држим, посебно када су озбиљне и одговорне. Рекао сам, никада више нећу дозволити да се Србима догоде Олуја и Бљесак, јер имаћемо трауме и ожиљке наредних стотину година после тешких пораза које смо доживели, ћутања и чињенице да смо се правили глуви и слепи када су нам се најтеже трагедије нашег народа дешавале. Неће бити више Олује, неће више бити Бљеска“. Потом је директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић саопштио: ,,На Косову и Метохији нико никада неће моћи да понови ‘Бљесак’ и ‘Олују’, и то се односи на Србе са севера КиМ као и на Србе у енклавама“.

Уследиле су и исте поруке министара оних ресора који би, у датим околностима, морали да ова обећања спроведу у дело. Тако је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић изјавио: „Косово и Метохија је део наше земље и Албанци ће морати са тим да се помире и ми имамо право да заштитимо свој народ на овај или онај начин. Србија неће дозволити нову Олују, неће дозволити погром и прогон свог народа са Косова и Метохије“. Коначно, директан је био и министар одбране Александар Вулин, који не само да је Тачију поручио да ће ,,пузати пред Војском Србије“, него је и изјавио да је ,,важно да поручимо свакоме – нема понављања мартовског погрома, неће бити новог Бљеска и Олује“.

Све ово практично значи да је након свих попуштања и понижења за Београд као једина црвена линија која би испровоцирала војни ангажман остало погромашко насиље над српским становништвом на Косову и Метохији. Прошлог понедељка су околности у покрајини дошле опасно близу ове црвене линије, али је ипак нису прешле.

Но, прелазак те ,,црвене линије“ је без сваке сумње присутан у замислима албанских сепаратиста. Подсетимо се само изјаве коју је пре готово годину дана пред хиљадама Албанаца у центру Приштине дао Рамуш Харадинај: ,,Ми морамо да покажемо место непријатељу, Србији, и треба да урадимо онако како је урадио Хрват“.

Харадинај није усамљен у оваквим идејама. Модел ,,Олује“ постао је од 1995. узор свим оним солидарно антисрпским елементима у нашем суседству, при чему то представља нарочиту егзистенцијалну претњу за Републику Српску и њених милион и по Срба. Уколико би Београд толерисао етничко чишћење преосталих 120.000 Срба на Косову и Метохији, то би дало зелено светло свима онима који имају исте намере и према Републици Српској. Такву хуманитарну и политичку катастрофу не само да не би преживела ниједна власт у Србији, него ни Србија као држава. Српски државни врх је овога очигледно свестан, па његово обећање да неће дозволити нову ,,Олују“ има велику важност.

КЉУЧНО ЈЕ ОПРЕМИТИ ВОЈСКУ
Међутим свако обећање подразумева и одговорност за његово (не)испуњење, а велика обећања носе велику одговорност. Зато су од суштинског значаја за веродостојност и одрживост српске политике процеси модернизације и опремања Војске Србије. Карактер наоружања једне земље говори много речитије о њеним геополитичким приоритетима од било које изјаве политичара.

Када говоримо о Косову, то се, поред модернизације РВ и ПВО, односи и на формирање и опремање елитног интервентног контигента војске, познатог као ,,пројекат 1.500+“. Како се из изјава начелника Управе за одбрамбене технологије генерал-мајора Бојана Зрнића може закључити, ,,пројекат 1.500+“ подразумева опремање јединица за брза дејства напредном осматрачком и нишанском сензориком за ноћне услове, балистичком заштитом у форми тактичких носача заштитних плоча, као и савременим модуларним пушкама домаће производње.

Дакле, иде се на способност дејства са дистанце, уз максималну заштиту војника како би се операције успешно одвијале без или уз минимум губитака. Ради адекватне мобилности, ове јединице биће опремљене и оклопним борбеним транспортерима ,,Лазар 3“, а управо оне би требало да добију и нове руске тенкове чија се испорука очекује. У пакету са јуришним хеликоптерима типа Ми-35 чија се набавка разматра, ова формација би чинила кредибилну борбену групу, способну да самостално или у садејству са другим јединицама потуче готово сваког локалног такмаца.

А како би ,,туча“ имала веће изгледе да остане на локалном нивоу, неопходна је и дуго очекивана набавка нових система ракетне ПВО који би представљали фактор одвраћања евентуалне ваздушне агресије. Јавности је већ познато да су главни кандидати за ово руски системи С-300 и ,,Бук“, као и да ће услед дискретних претњи санкцијама они вероватно морати да буду набављени од Белорусије или неке треће земље, уместо од Русије.

Када се ово има у виду, посебно значење добијају телефонски разговори које је, усред најновије русофобне кампање Запада, Вучић имао са Путином и Лукашенком поводом инцидената на Косову. Осим штурих информација о узајамној подршци, јавност није могла много да сазна о овим разговорима, међутим интересантан је њихов редослед. Наиме, најпре је Вучић телефонирао са Путином, потом са Лукашенком, да би коначно Лукашенко разговарао са Путином. Да ли је С-300 тема која их повезује?

Било како било, у геополитичким околностима у којим се атлантистичком блоку жури да рашчисти ситуацију на Балкану, сви ови процеси опремања и модернизације оружаних снага морали би да се у складу са националним приоритетима максимално убрзају. Јер није само домаћа јавност могла да чује обећање о непонављању ,,Олује“, него и албанска. А познајући психологију албанских сепаратиста, они ће учинити све да покажу како могу да раде баш оно што им Београд забрањује. И тако ће бити док се озбиљне речи не претворе у озбиљна дела.