Вера и вечера

Чињеница да је више од сто Срба пристало да служи непријатељску војску заправо и не изненађује

„А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога“

Овако је то мудри Владика Раде у „Горском Вијенцу“ описивао тескобу борбе српског народа у Црној Гори против Турака усред пребега Срба ка Мухамеданској вери, пошто су им Турци нудили бројне повластице. На крају је и клетву бацио:

„Бог вас клео, погани изроди,
што ће Турска вјера међу нама?
Куда ћете са клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћи пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунце грије“.

ПОТУРИЦА ГОРИ ОД ТУРЧИНА
Можда би данас нешто слично могли да бацимо на Србе који су спремни да служе тзв. војсци Косова. Није да их је мало. Видели смо током киднаповања Марка Ђурића да су неки спремни и да се својски ангажују у таквим акцијама, а све зарад тога да се што боље додворе непријатељу. Иначе, не постоји бољи и агилнији послушник од оног кога си регрутовао из непријатељских редова, а који изрази вољу да ти буде покоран. Што би ми Срби рекли – од Турака су само горе потурице.

Ипак, нисам неко ко има намеру да осуђује. Одавно сам прихватио чињеницу да у савременом свету образ не игра никакву улогу, осим ако се сами у себи не држите искрене вере у Господа, која опет повлачи да су част и поштење нешто што не смете да наружите. Но, данас такве који држе до морала називају будалама, док пребеге и прелетаче друштвао хвали.

Отуда, у савременом свету, где је сасвим нормална појава да је човек човеку вук, чињеница да је више од сто Срба пристало да служи непријатељску војску заправо и не изненађује. Савремено човечанство заговара да колектив није битан, већ је битан човек као појединац. Данас је сасвим прихватљиво да је његов лични интерес увек изнад интереса колектива. Тог Србина не занима што је Србин, нити чињеница да су они којима служи до пре неколико година касапили његове рођаке или пријатеље продајући им органе. Њему су испрали мозак и убедили га да ће једног дана можда и он моћи добро да заради тако што ће касапити своје сународнике. Јер, зашто би се непријатељ прљао када има савезника у противничким редовима спремног да се испрља.

Вратимо се на великог Његоша и истрагу потурица, односно запитајмо се да ли данас можемо очекивати чврсту веру и тежњу да се живи од части, када смо у 19. веку у једној Црној Гори, тада базираној на теократском уређењу, имали оне који су без проблема били спремни да продају веру за вечеру. Мој одговор је да можемо.

КУКОЉ И ЖИТО
Без обзира што је данас друштво свакако далеко исквареније, без обзира на чињеницу да је данас лични интерес одавно потиснуо љубав према отаџбини и народу којима припадате, ипак, баш као и тада, Господ, а са њим и сам народ, умели су да жито одвоје од кукоља.

Ти несрећеници који пристану да служе шиптарску војску, не могу и не смеју да буду никакав пример, чак ни негативан. Они морају да буду игнорисани. Од те шаке издајника, којих увек има и увек ће их бити, далеко су значајнији примери, и то истински узори, они Срби на Косову и Метохији који се боре за своје огњиште, који имају пуно деце и који по цену живота не желе да напусте оно што су им ђедови стварали и за шта су били спремни главу да дају.

Тих 1000 и кусур евра које ће неки Србин добити да обуче терористичку униформу нису и никада неће бити вреднији од образа који нема и никада неће имати цену. Образ је светиња, ма колико то данас у савременом свету отрцано звучи. Господ то уме да уреди, да онај ко се вере и образа држао ипак и у овом тешком земаљском животу прође боље него онај коме су похлепа и лични интереси душу изјели.

Уосталом, погледајте гомилу безличних фаца ликова који су били или су још увек предводници домаћег невладиног сектора задужених за медијско бацање фекалија по Србима. Зарад личног интереса су опањкавали сваког ко је бранио отаџбину. Они данас можда овоземаљски лепо живе, јер имају средстава, зарађених на блаћењу сопственог народа. Али душе немају, јер на улици многи чак не желе ни да их увреде, већ се од њих склањају. Од тога горе казне нема, колико год да се правите да вас је баш брига, јер боље је чак и да те на улици неко опсује, макар ћеш знати какву емоцију има према теби, него да доживиш да те друштво презире у тишини.

Лични интерес никада не може бити изнад чврсте вере и честитог живота.

 

*Аутор је адвокат, народни посланик и члан Председништва Српске напредне странке