Spas u sukobu sa Rusijom

Spasavanje zapadnog savezništva je uzaludan posao, samo gubljenje vremena sa mogućim tragičnim posledicama

Kako se kriza Zapada i zapadnog savezništva pogoršava i produbljuje, tako se sve više intenzivira odavno generisani sukob sa Rusijom. Taj sukob je ustvari već prerastao u takozvani hibridni rat protiv Rusije, koji, međutim, istovremeno razotkriva svu dubinu krize Zapada i njegovu nesposobnost, pa se zapliće u mrežu neverovatnih laži, iz kojih više, kako izgleda, nema izlaska. Utisak je da je pređena crvena linija, i u ovom vremenu sukob Zapada sa Rusijom je postao nepomirljiv i potrajaće još dugo vremena, godinama. Kroz tu prizmu bi trebalo gledati i na bizarni događaj navodnog trovanja bivšeg ruskog obaveštajnog pukovnika i britanskog agenta Sergeja Skripalja i njegove ćerke Julije u engleskom gradu Solsberiju.

U prirodi zapadnih društava, ili u prirodi zapadnog kapitalizma, je da mora da postoji neki neprijatelj, druga strana, i to je jednostavno način funkcionisanja. Što se neprijatelj predstavi kao veći, utoliko je efikasnost sistema veća. U moderno vreme, kada je ponestalo neprijatelja, počelo se sa islamskim teroristima, instaliran je „rat protiv terorizma“, koji je bio izgovor i za seriju ratova. I to je u javnosti potrošeno. Postalo je, naime, jasno ko ustvari generiše terorizam, a i ratovi su izgubljeni, doveli su do katastrofe, koja je sklonjena iz javne komunikacije, pa je na red došao „najpoželjniji neprijatelj“ – Rusija.

To je u osnovi suština sukoba sa Rusijom. Pored prirodne potrebe za neprijateljem, aktuelni sukob sa Rusijom ima i nekoliko drugih ovovremenih ciljeva. Osnovni cilj je pokušaj da se spasi zapadno savezništvo u formi u kojoj je do sada postojalo. Zapad ustvari traži spas u sukobu sa Rusijom. Istorijskim procesom to se savezništvo raspada i svaki pokušaj njegovog spasavanja je uzaludan posao, potencijalno tragično gubljenje vremena. Naredni cilj je nastojanje da se sačuva Evropska unija. U EU su svi svesni da dosadašnja forma te integracije ne funkcioniše i da se taj evropski blok polako urušava, i to ne samo zbog Bregzita, izlaska Britanije, nego suštinski, urušio se model integracije. Ali u EU već izvesno vreme vlada uverenje da bi EU, uprkos svemu, mogla biti sačuvana ako bi postojala neka spoljna pretnja. Na temelju tog uverenja zemlje Evropske unije prihvataju sukob sa Rusijom.

I to je, međutim, uzaludan posao. Velika Britanija, koja će za godinu dana prestati da bude članica EU, ima svoje zasebne interese. Održavanje sukoba sa Rusijom njoj obezbeđuje mesto u takozvanom bezbednom sistemu Evrope i EU što bi joj moglo omogućiti da ima uticaj na zbivanja u EU iako nije članica i nema direktnih obaveza prema Briselu. Uz to, zaoštravanje odnosa sa Rusijom otvara mogućnost da Amerika i dalje ostaje u Evropi i da čak, pod izgovorom „pretnji sa Istoka“, ima presudnu reč. A bez Amerike u Evropi Britanija bi bila marginalizovana, svedena na njen objektivan status drugorazredne evropske sile. A uz Ameriku Britanija, kao njen advokat, očekuje zadržavanje uticaja iako nije članica EU. U tom smislu, Britanija je zemlja koja je, barem u Evropi, najzainteresovanija za održavanje i intenziviranje sukoba sa Rusijom.

EVROPSKA UNIJA I NATO
Jedan od ključnih instrumenata održavanja svih tih ambicija je NATO, koji je zadužen za stvaranje atmosfere straha u javnosti i kreiranja klime sukoba. Naravno, tu ulogu ne samo da je NATO jedva dočekao nego je među najzainteresovanijima. Ta ogromna mašinerija, koja je odavno izgubila smisao, opstaje i troši ogromne pare upravo generisanjem sukoba i stvaranjem neprijatelja za geopolitičke ciljeve svojih finansijera. Povrh svega toga je Amerika, koja je motorna snaga celog projekta ali i u najkomplikovanijem položaju. Dominantna politička elita je svesna da se američki uticaj u Evropi polako topi, ali ne želi da izgubi Evropu kao američki geopolitički instrument uobličen u Evropskoj uniji. Uostalom, evropska integracija je nastala po diktatu Amerike kao njen geopolitički instrument u vreme Hladnog rata. Amerika dakle želi da na bilo koji način sačuva evropsku integraciju, jer bez nje ona definitivno gubi Evropu. Americi je takođe izuzetno važno da sačuva makar i privid zapadnog savezništva koje njoj služi kao univerzalno pokriće za njene „prljave poslove“ po svetu i ratove širom sveta. U tom svetlu je izuzetno važan i NATO kao jedini institucionalizovan oblik tog savezništva i kao izvor velikih para za njenu odbrambenu industriju. NATO od Amerike kupuje 80 odsto svojih vojnih potreba.

Amerika je istovremeno naspram tih ambicija u veoma komplikovanom položaju. U američkom establišmentu, naime, bukti svojevrsni građanski rat elita. Na jednoj strani je deo elite koji želi da nastavi po starom modelu terorisanja i saveznika i navodnih neprijatelja, a na drugoj je onaj koji shvata da je taj model već uveliko koštao i gotovo unakazio državu i socijalnu infrastrukturu i da Amerika gubi svoju moć. Na strani tog drugog dela elite je i većinsko raspoloženje Amerikanaca, što je na izborima na mesto predsednika i dovelo Donalda Trampa. Ali tada poraženi deo elite se ne predaje i u toku je građanski rat elita, koji pre svega omogućava inerciju dosadašnjeg ponašanja, a pobednici na predsedničkim izborima se nadaju da će ustupcima i prihvatanjem dosadašnje spoljne politike kupiti vreme i na kraju nekako preokrenuti situaciju. To bi mogla da bude i pogrešna računica jer u međuvremenu bi taj na predsedničkim izborima poraženi deo elite, oličen u takozvanoj „dubokoj državi“, mogao da napravi mnogo štete i jednostavno predsednika Trampa dovede pred svršen čin, kao što to pokazuje sukob sa Rusijom. Predsednik Tramp ima sve manje prostora, jer nije na vreme odlučno reagovao.

BRUKA IZ SOLSBERIJA
Za te planove i ambicije Zapad ustvari nema ni kapaciteta niti dovoljno jedinstva, pa je kompletnu inicijativu preuzela Amerika, tačnije njena „nevidljiva vlada“, poznatija kao „duboka država“. Te poslove „duboke države“ olakšavaju činjenice da su njeni instrumenti i državne bezbednosne tajne agencije, ali pre svega to što je veliki deo infrastrukture bezbednosnog aparata privatizovan, prepušten privatnim vojnim i bezbednosnim kompanijama, koje sada već imaju pristup svemu onome što je tradicionalno bilo državni monopol. A te privatne agencije zavise od onoga ko im plati, pa su se „dubokoj državi“ otvorile donedavno nedostupne mogućnosti. I onda kada te privatne agencije izvedu tajne operacije, legalne vlasti su dovedene pred svršen čin i kreću političkim putem koji želi „duboka država“. Nevolja je što je takav sistem afirmisao netalentovane ljude, pa sve počinje da liči na slona u staklarskoj radnji. Uz to, vreme se promenilo, pa je sada svima sve jasno i političke diktate slede nevoljno, bez dovoljno energije i rezultat je na kraju poražavajući. U porazima se onda pribegava neverovatnim lažima i sve na političkom Zapadu postaje laž.

To je realnost, ali ključno je pitanje šta i kako dalje. Odgovor je teško pronaći jer Zapad ipak nema ni snage ni potencijala da izađe iz začaranog kruga laži i ambicija bez pokrića. Arsenal laži je mahom potrošen i javnost više ne reaguje, kao ni većina zemalja, ali njihova proizvodnja ne prestaje. Slučaj trovanja Sergeja Skripalja i njegove ćerke Julije je vrhunac tih netalentovanih laži. Tu više nema nikakvog jasnog plana, samo medijske kampanje, saopštenja i nove laži. U tom trovanju najbizarnija su tri detalja.

Britanska premijerka Tereza Mej je 12. marta u Parlamentu saopštila da je „sada jasno da su Skripalj i njegova ćerka otrovani vojnim nervnim agensom (otrovom) razvijenim u Rusiji“. A onda je dva dana kasnije, 14. marta, lekar konsultant, koji je za te probleme vodeći stručnjak bolnice u Solsberiju, gde se, kako se tvrdi, leče otrovani – dr Stiven Dejvis – pismom u listu Tajms saopštio da se u njegovoj bolnici ni jedan pacijent ne leči od „simptoma nervnog agensa“. Drugi detalj je kada je 29. marta premijerka Mej u Parlamentu izjavila da su šanse da se otrovani nikada ne oporave 99 odsto. A onda je dva dana kasnije bolnica u Solsberiju saopštila da se Julija Skripalj oporavila, da hoda, govori i jede. I treći je saopštenje glavne britanske laboratije Porton Daun da „nema dokaza da je otrov došao iz Rusije“ iako je britanska vlada danima tvrdila da je ruskog porekla. Drugim rečima, povod za demonstraciju i spasavanje zapadnog savezništva i inteniziviranje sukoba sa Rusijom je temeljen na lažima.

JOŠ JAČI PRITISAK NA SRBIJU
Trebalo bi ipak podsetiti na pozadinu tog zapadnog savezništva u ovom slučaju. Plan je bio da se to savezništvo demonstrira na dvodnevnom samitu EU. Prvog dana, međutim, Britanija je ostala usamljena, samo pet zemalja, onih u kojima je mržnja prema Rusiji dominantna državna politika, podržalo je London i niko više. Kada je Britanija shvatila da je pred poniženjem i usamljenošću, onda je, uz pomoć „duboke države“ u Vašingtonu, autora celog projekta, izvršen pritisak na predsednika Trampa. I predsednik Tramp je potom skoro celu noć lično telefonirao liderima zemalja EU i izvršio pritisak. Sutradan, drugog dana samita, najednom se rodila solidarnost izražena u proterivanju ruskih diplomata. Sve je to na tankim nogama.

Spasavanje zapadnog savezništva je ipak uzaludan posao, samo gubljenje vremena sa mogućim tragičnim posledicama. U tom svetlu se često, sve češće ustvari govori da će se ova faza istorije završiti nekom vrstom velikog svetskog rata. Istorijsko iskustvo sugeriše da sve ovo što se događa obično vodi ka oružanom sukobu, ali to je u postojećim okolnostima malo verovatno. Amerika je svesna da bi rat, u ovom slučaju protiv Rusije, bio pogibeljan, i takav sukob je malo verovatan. Uz to, Vašington je svestan sa kakvim stvarnim vojnim potencijalima raspolaže. Ni NATO nema kapacitet za takav rat a još manje Evropska unija.

Ono što je u doglednoj budućnosti mnogo verovatnije je da bi rat mogao da izbije među zapadnim saveznicima, i to onoga časa kada neka od velikih zemalja EU iskorači i izađe iz nametnute antiruske igre. To će biti pravi problem za Ameriku. U međuvremenu, hibridni rat će se nastaviti, međusobne optužbe i praktično psihopatska mučenja, ali bez rešenja. Vremenom sve će to postati besmisleno jer će Zapad i dalje gubiti svoj uticaj, posebno EU, a ekonomske krize će sve više stvarati neprijateljstva među samim saveznicima. Tok savremene istorije je jednostavno pregazio Zapad koji je, umesto razumevanja, izabrao ignorisanje već vidljivog stvaranja novog mulitpolarnog svetskog poretka. Možda je ovih dana najbolja ilustracija susret lidera Turske, Irana i Rusije. Dok trojica lidera dogovaraju politiku na Bliskom istoku, i to bez prisustva Zapada, za to vreme Zapad se zabavio izmišljanjem novih laži kako bi potisnuo ono što je prethodno slagao.

I na kraju šta sve to znači za Srbiju? Prvo, zapadna politika sve više liči na onu koju je kreirala Austro-Ugarska u poslednjim decenijama imperije, a nju čini shvatanje da je Balkan još jedini prostor gde velike sile mogu da treniraju svoju moć. Drugo, Srbija je zemlja koja se opredelila za vojnu neutralnost i ima ambiciju da bude članica EU, ali uz zadržavanje bliskih veza sa Rusijom. To je veoma delikatan položaj, i Srbija se već našla pred zapadnom ucenom da se definitivno opredeli. Kako Zapad postaje sve nesigurniji i samim tim agresivniji, pritisci na Srbiju će biti još veći.