Kosovski trenutak istine

Za nas je ključna opasnost da „zamrznuti konflikt“ sa Zapadom na neki način ne bude odmrznut. To i te kako može da se desi

Poslednjih nekoliko meseci se vrlo često u kontekstu potencijalnog rešavanja kosovskog pitanja pominje fraza „zamrznuti konflikt“. Pre neki dan je i predsednik Srbije izneo stav da, iako smo u stanju da „kosovski konflikt“ održimo u tom stanju, te je većinsko opredeljenje Srbije da to i učinimo, on je protiv toga. Jer, ta opcija će ostavljati sve manje prostora Beogradu da u budućnosti štiti svoje interese i na kraju nam ništa dobro neće doneti. Kako Vučić kaže vreme ne radi za nas. Osvrnućemo se i na to da li je sve tako, ali za početak da vidimo šta je zapravo „zamrznuti konflikt“.

PRIRODA KOSOVSKOG KONFLIKTA
Zamrznuti konflikt je stanje proizašlo iz oružanog sukoba, kada neprijateljske strane obustave ratna dejstva ali ne potpišu mirovni sporazum i definišu, odnosno implementiraju političko rešenje za pitanje koje je dovelo do konflikta. Kada se sagleda istinski smisao reči koje se kod nas stalno a olako vrte u medijima i političkom jeziku, možemo da zaključimo da mi na Kosovu i Metohiji imamo sekundarni, a ne primarni „zamrznuti konflikt“. I to ne prvo sa Albancima nego sa njihovim zapadnim mentorima, pa tek onda susednim narodom.

Srbija je pred NATO agresiju uglavnom porazila albanske pobunjenike. Rat je vodila sa vazdušno-raketnim snagama agresorske zapadne alijanse i kopnenim snagama susedne Albanije koje su zajedno sa ostacima potisnutih pobunjeničkih skupina iz naše južne pokrajine, pokušavale da probiju srpsku pograničnu odbranu. U tome nisu uspele ali je NATO, pre svega besomučnim udarima na civilne objekte širom Srbije i pretnjom da će oni postati još intenzivniji, nametnuo našoj zemlji takvu cenu sukoba da je Beograd prihvatio da pod određenim vojno-političim uslovima povuče svoje snage sa Kosova i Metohije.

Navedeno, ali i obavezu NATO-a da razoruža ostatke albanskih pobunjeničkih skupina (gde god one bile stacionirane), predviđao je Kumanovski sporazum (potpisan 9. juna 1999), kojim je prekinuto neprijateljstvo agresorskih i naših snaga. Sutradan je Savet bezbednosti OUN usvojio Rezoluciju 1244, čiji osnovni elementi su dogovoreni sa Srbijom u paketu sa onim što je sačinjavalo navedeni vojno-tehnički sporazum. Kosovo i Metohija su došli pod privremeni protektorat OUN, ali je potvrđeno da te oblasti trajno ostaju deo naše države. Bilo je i dogovoreno da se pokrene politički proces koji bi doveo do sporazuma o položaju Kosova (tzv. modela suštinske autonomije) u okviru njegovog potvrđenog generalnog statusa (deo Srbije).

NATO VARALICE
Polazeći od rečenog, agresija nije okončana uspostavljanjem stanja „zamrznutog konflikta“. Prihvaćen je krovni mirovni aranžman koji je u narednom periodu trebalo da bude razrađen. No, to se nije desilo. NATO je varao kako bi uspeo da okupira Kosovo i pokuša da legalizuje agresiju. Čim je ušao na našu teritoriju postavio se kao okupator a ne nepristrasni mirovni faktor. Albanske falange, osim u manjem broju za propagandne potrebe, nisu razoružane, već im je dopušteno da mesecima divljaju, ubijajući Srbe, pa i nepodobne Albance i etnički čisteći velike delove naše južne pokrajine od našeg, ali i romskog te nekih drugih naroda. Nije bilo, naravno, ni govora o povratku dogovorenog kontingenta srpskih snaga na Kosovo i Metohiju.

Sve u svemu agresor je, da dodatno naglasim, od starta varao kako Srbiju tako i deo međunarodne zajednice koji nije podržao nelegalni napad na našu zemlju. Ono što je trebalo da bude mirovni aranžman munjevito je preraslo u „zamrznuti konflikt“. Doduše, od onih koji su se u pogledu kršenja međunarodnog prava ponašali gotovo kao nacistička Nemačka to smo mogli i da očekujemo, ali u okolnostima u kojima smo se našli – a nije više bilo nade da će nam mizerni režim Borisa Jeljcina ili bilo ko drugi priskočiti u pomoć – verovatno je Beograd to svesno prihvatio kako bi makar na nivou OUN dobio garancije teritorijalnog integriteta Srbije. I to nije ostalo bez nekog rezultata. Uspeo je formalno da dobije ono što do današnjeg dana, uz suštinsku podršku ojačale Rusije predvođene Vladimirom Putinom, predstavlja najveću prepreku zaokruživanju kosovskog secesionističkog projekta. Razume se mislim na Rezoluciju 1244.

Što se NATO okupatora tiče, njegove vodeće sile su skoro bez osvrta na nju (rezoluciju), nastavile sa guranjem secesije. Formiravši kosovske institucije, po pomenutoj rezoluciji kao privremene, vrlo brzo su počeli da ih dograđuju kao kvazidržavne. Na to se nadovezivalo i obrazovanje bezbednosnih snaga koje su imale i paravojne komponente. Pošto je taj posao obavljen a Srbi i pre marta 2004. eliminisani sa velikog dela Kosova i Metohije gde su bili većina ili značajnije zastupljeni, dato je zeleno svetlo albanskim secesionistima da proglase tzv. nezavisnost. Ubrzo posle toga, uz pomoć prozapadnih stranaka u Srbiji i evroatlatnske NVO-medijske pete kolone, krenulo se u rušenje Koštunice koji nije pristao da asistira takvim procesima. A instalirana nova, kako je sebe krstila proevropska vlast, prihvatila je, bar startno, da to čini. Aminovala je da na Kosovu bude instalirana misija EU (EULEKS) i da ona preuzme dominantnu ulogu od misije UN (UMNIK), čime je, marginalizacijom Moskve, dodatno olakšan položaj secesionističkih struktura. Usledilo je i nakaradno obraćanje Međunarodnom sudu pravde, koji je relativizovao kršenje međunarodnog prava od strane Prištine i njenih mentora.

PRETNjE I LAŽI
Ovo podsećanje nam je bilo potrebno da bismo bolje sagledali prirodu „zamrznutog konflikta“ o kome govorimo. Još jednom: mi ga ustinu imamo ali pre svega sa vodećim zapadnim državama koje su na nas prvo izvršile kasičnu pa onda mirnodopsku agresiju kako bi nam otele Kosovo. One su revitalizovale i u taj konflikt – kao svoje pulene i bašibozuk avangardu – uvele prethodno od strane Srbije poražene albanske separatiste. Paralelno su, preko svojih ljudi u Srbiji i pritisaka na one koji to nisu a participirali su u vlasti, slabili naše vojne i sve druge kapacitete za odbranu nacionalnih interesa. Ujedno su preparirali naše javno mnenje sa ciljem da prihvati secesiju Kosova a nas ubeđivali – gle paradoksa – da nam je interes da postanemo saveznici sa onima koji na nas vrše agresiju (prvo klasičnu pa mirnodopsku) i posle oružanog sa nama održavaju stanje „zamrznutog konflikta“.

Preko procurelih američkih diplomatskih depeša, navodim kao ilustraciju rečenog, saznali smo za „Strategiju K-1“. Iza nje su stajale američke strukture a namera je bila da se uz pomoć srpskih medija, NVO, političara, „nezavisnih“ intelektualaca i drugih javnih ličnosti – naša nacija ubedi da smo Kosovo već izgubili a sada se samo uludo koprcamo da odložimo „spasonosnu“ amputaciju gangrenoznog dela tela. I uz to da nam je Kosovo samo po sebi teret pa će nam, kao, biti bolje kada ga se rešimo! Osnovano pretpostavljam da se u modifikovanom vidu i dalje realizuje isti propagandni plan, nazovimo ga sada, „Strategiju K-1 plus“, „K-2“ ili „K-3“. Setite se toga kad god čujete da neko javno tvrdi je Kosovo u celini definitivno izgubljeno ili da je za nas balast. A i dok slušamo „nacionalno odgovorne“ ideje predstavnika „našeg“ NVO evroatlantskog bratstva, koje nam poručuje da zbog ostataka Srbije i Srba na Kosovu treba da prihvatimo ako ne i priznamo kosovsku (lažnu) državnost. Duh petolkolonaških pokušaja prepariranja naše javnosti u duhu NATO želja lebdi nad Srbijom. Opet, to ne znači da za nas otvoreno kosovsko pitanje stvarno ne predstavlja ozbiljan višeslojni izazov.

Sile koje stoje iza secesije Kosova realno mogu dosta problema da nam naprave. Na razne načine. Najmanje što su u stanju da urade je da nam, bez uvođenja bilo kakvih formalnih sankcija, prave ekonomske probleme, od destimulisanja investitora do otežavanja pristupa finansijskim tržištima. Mogu da preko svog opsežnog – doduše sada donekle deaktiviranog – ideološkog aparata, rade na izazivanju haosa u Srbiji (setimo se samo rušenja Miloševića i Koštunice). I to je tek deo onoga što imaju na raspolaganju da nam naude ako žele. Pri tome sada govorimo jedino o pritiscima na Srbiju zbog nekooperativnosti oko Kosova. Ako bi bili prinuđeni da tu vojno intervenišemo u slučaju albanskog pohoda na sever te naše pokrajine, NATO bi mogao i direktno da interveniše. Maskiranom u KFOR ne treba mu za to ni odobrenje SB OUN. Svet se bitno geopolitički promenio nama u korist, ali u našem regionu je taj pakt i dalje dominantan a mi smo kontinentalno izolovana zemlja okružena članicama NATO ili državama pod njegovom kontrolom. Rusija realno teško može da nam vojno pomogne i ako je zbog nas spremna na novo veliko zaoštravanje odnosa sa Zapadom.

GEOPOLITIČKI MOZAIK
Da sumiramo: Zapad, sa kojim imamo „zamrznuti konflikt“, u vezi sa Kosovom može da nam napravi dosta problema. To su činjenice koje se vlast ustručava da nam do kraja otvoreno kaže. Jer onda pada u vodu priča o tome da su nam to partneri te da idemo putem EU integracija jer je to dubinski u našem interesu. Uz to, direktno se priznaje slabost onih koji nastoje da deluju monumentalno a na čelu su države. Ispada da su prisiljeni da se koprcaju kako bi oni i mi izbegli da nam lažni prijatelji učine još veće zlo od onoga koje nam čine.

Tu smo kod srži svega. Za nas je ključna opasnost da „zamrznuti konflikt“ sa Zapadom na neki način ne bude odmrznut. To i te kako može da se desi, ali se namerno zamagljuje jer je neprijatno priznati istinu i onda graditi iznuđeno partnerstvo sa zlotvorima. Zato se umesto sa Vašingtonom i njegovim klijentima „zamrznuti konflikt“ preusmerava na Albance, mada je Vučić više puta ipak progovorio o tome ko je nama pravi nepprijatelj. No, posle trenutaka istine brzo ponovo počnemo da se pravimo naivni. U svetlu toga i realan strah od odmrzavanja konflikta prekomponujemo u priče o tome da nam se „ne isplati zamrznuti konflikt, jer vreme ne radi za nas“. To je sporno koliko je i odmrzavanje konflikta opasno.

Zapadni blok je pre dvadesetak godina imao oko četiri puta veći Bruto domaći proizvod prema paritetu kupovne moći od Kine, Indije, Rusije i Brazila. Danas su te zemlje zbirno prevazišle Zapad, a Kina pojedinačno SAD. Naravno, one ne čine blok, ali navodim ove podatke da se slikovito vidi koliko se klatno ekonomske moći pomera od Zapada. A za tim postepeno ide i kretnje vojno-političke moći. Rusija je već izašla na vojnu „crtu“ Zapadu. Prvo 2008. godine u svom dvorištu, tj. na Kavkazu, a od pre nekoliko godina i na strateški jako bitnom Bliskom istoku, gde je u Siriji nesumnjivo trijumfovala. Svi oni koji kažu da su SAD jedina preostala supersila a da je Rusija samo regionalni faktor, neka razmisle da li je Bliski istok njen region?

PONOS I REALNOST
Kada se radi o evroatlantskim albanskim pulenima koji kidišu na naše Kosovo i druge teritorije, i njima ne cvetaju ruže. Natalitet, koji je nekada bio afroazijski, danas im je pao na nivo proste reprodukcije. Pošto su Albanci mlad narod brojnost će i pored toga nastaviti da im se povećava narednih decenija. Međutim, imaju i vrlo visoku stopu migracije. Otuda, nije realno da će Kosovo a pogotovo ne Albanija u narednom periodu doživeti demografski bum. Svakako će naša pozicija postajati gora zbog izumiranja, ali ipak ne radi se o albanskoj poplavi koja će nas potopiti kao što je nekada delovalo.

Pošto sve rečeno, lokalno i globalno, saberemo i oduzmemo, možemo da zaključimo da je istina da vreme ne radi za nas, ali ne stoji ni da naročito radi protiv nas. Za nas je ključna opasnost u vezi sa odmrzavanjem konflikta, što nam je kao mogućnost demonstrirano nedavnim upadom albanskih paravojnih snaga na sever Kosova. To neposredno ili posredno, kroz aktiviranje raznih vidova pritisaka na Srbiju ili samo oficijelni Beograd, može da se desi već danas ili sutra. I toga se, osnovano, boji vlast ali ostaje nedorečena kako ne bi priznala svoju i našu ranjivost, odnosno potpuno obesmislila EU put. Srbi su suviše ponosan narod da bi mogla otvoreno da im se kaže surova postmoderno-okupaciona istina.

Vratimo se sada u tom svetlu „zamrznutom konfliktu“. I te kako ima osnova da se opredelimo za održavanje kosovskog pitanja u tom stanju. Samo po sebi to je najracionalnije. Problem je što je upitno da li bi nam Zapad – koji shvata da doba njegove globalne dominacije prolazi pa nervozno nastoji da zaokruži ono što smatra svojim dvorištem – tako nešto dopustio ili bi munjevito produbio konflikt. Uveren sam da bi do neke mere to uradio, ali teško je reći koliko i kako, i da li bi na meti bila samo vlast ili čitava država.

IGRA JEDNOSTRANOSTI
Šta u takvim okolnostima činiti? Svakako stoji ono što vlast ponavlja, a to je da je važno opredeljenje da kompromisno rešavamo problem, ali da nismo spremni da kapituliramo već tražimo da i mi nešto dobijemo. Ali onda je nemoguće a priori odbaciti opciju produžetka stanja „zamrznutog konflikta“ pa i rizika od njegovog odmrzavanja. Obe stvar totalno možemo da eliminišemo samo spremnošću na kapitulaciju (ma kako propagandno pokušali potom da je upakujemo). Ako nje nema, onda ishod čitave priče zavisi i od naših oponenata. Međutim, oni kada kažu „kompromis“, izgleda, isključivo misle na našu kapitulaciju.

Iskreno verujem, bez obzira na sve prekomerne ustupke koje je učinio, da Beograd na tako nešto nije spreman. Uostalom da jeste, deluje mi, u medijima bliskim vlastima ne bi bila stvarana atmosfera koja ipak ne pogoduje kapitulaciji. Sada u zvaničnom i poluzvaničnom pristupu kosovskoj krizi ima brojnih kontroverzi ali ne preovlađuje ono što pogoduje pripremi javnosti za potpuno podizanje ruku. Kao da se stvarno očekuje neki „kompromis“ sa Zapadom i Albancima, pa se malo diže tenzija a malo savija glava, na čas se pokazuju mišići a onda se otvara prostor za evroatlantsku petu kolonu da se predstavlja kao glas dela srpskog naroda. Da li iza kulisa postoji nešto što ne znamo, ne mogu da kažem, ali mogu sve da podsetim na našu izreku „Latini su stare varalice“. Tokom poslednjih dvadesetak godina ko zna koliko puta su nas varali samo po pitanju Kosova.

Polazeći od toga ali i svih analiziranih faktora pretnji, logično je da Beograd prihvata dijalog i pregovore, daje izvesne ustupke, deluje tolerantno. Naravno i da se zalaže za razrešenje a ne održavnje stanja konflikta. Da li će se to desiti teško je reći ali bar pokušavamo da umanjimo šansu da dođe do njegovog odmrzavanja. Ali opet nije logično da sami sečemo grane na kojima sedimo dok stvarno, a ne tek u sferi obećanja, ne dobijemo neko drugo mesto. Zbog straha od pada u ambis ne treba u njega skočiti. Kada to konkretizujemo Beograd ima smisla da nastavi tzv. Briselski proces ali mora ubrzano da otklanja one njegove segmente koji su oslabili našu poziciju. Ako je već jednostrano davao ustupke sada mora tako i da ispravlja njihove posledice.

FLEKSIBILNI ODGOVOR
Racionalna je odluka da sami krenemo u formiranje Zajednice srpskih opština, ali na severu ona mora da dobije i one institucije koje su do pre par godina postojale a koje omogućavaju tamošnjim Srbima da se brane ako budu napadnuti. Mislim pre svega na sistem „civilne zaštite“ koji je bio mnogo više od mehanizma za borbu protiv elementarnih nepogoda. U pitanju je oprobani okvir za mobilizaciju i organizovanje naroda u četiri sevrnokosovske opštine u slučaju albanske agresije.

Ako izostane famozni „kompromis“ Srbija može na razne načine da podrži tako organizovane lokalne Srbe i kao 2011. spreči pokušaj realizovanja neke nove „Oluje“ ili „Bljeska“. Bez toga, moraće direktno da uđe u sukob ili kapitulira. A imajmo u vidu, mnogo pre ćemo doći do nekog rešenja ili bar održati konflikt u „zamrznutom stanju“, ako stvari postavimo pragmatično, uz uvažavanje brojnih nijansi, nego rigidno crno-belo. Dok god budemo imali načina da se fleksibilno nosimo sa raznim fazama odmrzavanja konflikta oni koji stoje iza toga neće verovatno biti spremni na krajnja rešenja. Ni njima se ne isplati otvaranje Pandorine kutije. Opet, ako nemamo potencijal da višeslojno delujemo već moramo da idemo na sve ili ništa, pre će se odlučiti da krenu đonom na nas, računajući da ćemo se u ključnom momentu paralisati i dobiti ništa!

 

Pečat/Vidovdan