Zaokret ka sebi

Rusija je četiri veka išla na Istok i još četiri na Zapad. Nigde nije pustila korenje. Sada će nam biti potreban treći put

Ima raznih poslova. Nekim se možete baviti samo u stanju donekle različitom od normalnog. Recimo, trudbenik industrije informisanja, redov – isporučilac novosti, to je, po pravilu, čovek sa uzburkanim mozgom, koji stalno kao da je u groznici. Nije ni čudo, jer biznis u oblasti informisanja zahteva žurbu: saznati pre ostalih, brže od svih objaviti, prvi prokomentarisati.

Uzbuđenje informatora se prenosi na informisane. A uzbuđenima njihova sopstvena uzbuđenost izgleda kao misaoni proces i često ga zamenjuje. Otuda pojmove za dugotrajnu upotrebu, kao što su „ubeđenja“ i „principi“ iz života istiskuju jednokratna „mišljenja“. Otuda i potpuna nerealnost prognoza, koja, uzgred, nikoga ne pogađa. To je cena brzine i svežine novosti.

Malo ko je u stanju da čuje, uz zaglušujući medijski fon, podsmešljivo ćutanje sudbine. Malo koga zanima da postoje još i spore, masivne novosti, koje ne dolaze sa površine života, nego iz dubine. Odande gde se kreću i sudaraju geopolitičke strukture i istorijske epohe. Njihovi smislovi do nas dolaze sa zakašnjenjem. Ali nikad nije kasno da ih saznamo.

Četrnaesta godina našeg veka ostaće zapamćena po veoma važnim događajima, koji su svima poznati i o kojima je sve rečeno (1). Ali najvažniji od tadašnjih događaja nam se tek sada otkriva, i spora, dubinska vest o njemu tek sada dopire do naših ušiju. Taj događaj je – svršetak epskog putešestvija Rusije na Zapad, okončanje mnogobrojnih i besplodnih pokušaja da postanemo deo Zapadne civilizacije, da se orodimo sa „dobrom porodicom“ evropskih naroda.

NOVO VREME
Od 14. godine nadalje, prostire se novo vreme neodređene dužine, epoha 14+, u kojoj nam predstoji sto (dvesta, trista?) godina geopolitičke usamljenosti. Vesternizaciju, koju je lakomisleno započeo Lažni Dimitrije i odlučno nastavio Petar Prvi, za 400 godina isprobali smo u svim vidovima. Šta sve nije radila Rusija ne bi li postala Holandija, Francuska, Amerika ili Portugalija. Kojim sve prečicama nismo pokušavali da se ubacimo u Zapad. Sve ideje koje su odande dolazile i sve potrese koji su se tamo dešavali naša elita je primala sa ogromnim entuzijazmom, u velikoj meri možda nepotrebnim.

Samodršci su se usrdno ženili Nemicama, imperatorsko plemstvo i birokratija su se aktivno popunjavali „lutajućim strancima“. Ali, Evropljani su se u Rusiji brzo i potpuno pretvarali u Ruse, a Rusi se nikako nisu evropeizovali.

Ruska armija se pobedonosno i žrtveno borila u svim najvećim ratovima Evrope, koja se na osnovu prikupljenog iskustva može smatrati najsklonijom masovnom nasilju i najkrvoločnijom od svih kontinenata. Velike pobede i velike žrtve donosile su nam mnogo zapadnih teritorija, ali ne i prijatelje.

Radi evropskih vrednosti (u to vreme religiozno-monarhističkih), Sankt-Peterburg je bio inicijator i garant Svete Alijanse tri monarhije. I savesno je ispunio svoju savezničku obavezu, kada je trebalo spasavati Habzburge od mađarskog ustanka. A kada se sama Rusija našla u teškom položaju, spasena Austrija ne samo da nije pomogla, nego se okrenula protiv nje.

Zatim su evropske vrednosti zamenjene suprotnim, u Parizu i Berlinu je u modu ušao Marks. I neki žitelji Simbirska i Janovke (2) su poželeli da sve bude kao u Parizu. Oni su se tako bojali da ne zaostanu za Zapadom, koji je u to vreme poludeo za socijalizmom. Toliko su se bojali da će svetska revolucija – koju, kao, predvode evropski i američki radnici – zaobići njihovu „zabit“. Oni su se trudili. A kada su splasnule bure klasne borbe, SSSR – stvoren nezamislivo teškom mukom – je otkrio da se svetska revolucija nije dogodila i da zapadni svet nije postao radničko-seljački, nego upravo suprotno, kapitalistički. I da će sve jači simptomi autističnog socijalizma morati da se pažljivo skrivaju iza gvozdene zavese.

Krajem prošlog veka zemlji je dosadio „socijalizam u jednoj zemlji“ i ona je opet zamolila da je prime na Zapad. Pritom, nekome se učinilo da je veličina bitna: ne možemo da stanemo u Evropu jer smo suviše veliki, zastrašujuće ogromni. Znači, treba smanjiti teritoriju, stanovništvo, ekonomiju, armiju, ambiciju – do razmera neke tamo srednjeevropske zemlje, i onda će nas svakako primiti među svoje. I smanjili su. Poverovali su u Hajeka isto onako svirepo, kao nekad u Marksa.

Prepolovili su demografski, industrijski, vojni potencijal. Oprostili se od sovjetskih republika, počeli da se opraštaju i od autonomnih… Ali ni takva, umanjena i unižena Rusija se nije uklopila u zaokret na Zapad. Na posletku, odlučeno je da se umanjivanje i unižavanje prekine, i da, štaviše, zatražimo svoja prava. I tako je ono što se desilo 14. godine postalo neizbežno.

Uz spoljašnju sličnost ruskog i evropskog kulturnog modela, oni imaju drugačiji softver i različite konektore. Spojiti ih u jedan sistem nije suđeno. I danas, kada se prastara sumnja pretvorila u očevidnu činjenicu, začuli su se predlozi – a kako bi bilo da se malo okrenemo na drugu stranu, u Aziju, na Istok.

ISTOČNI VEKTOR JE VEĆ ISPROBAN
Nije potrebno. A evo i zašto: Rusija je tamo već bila. Moskovska protoimperija se stvarala u složenom vojno-političkom kovorkingu sa azijatskom Ordom, koju su jedni skloni da nazivaju jarmom, a drugi savezom. No, bio to jaram ili savez, voljno ili nevoljno, istočni vektor razvoja je bio izabran i isproban.

Čak i posle Stajanja na Ugri, Rusko Carstvo je nastavljalo da suštinski bude deo Azije. Vešto je pripojilo istočne zemlje. Pretendovalo je na nasleđe Vizantije, tog azijatskog Rima. Nalazilo se pod ogromnim uticajem moćnih porodica ordinskog porekla. Vrhuncem moskovskog azijatstva bilo je imenovanje za gospodara sve Rusije kasimovskog kana Simeona Bekbulatoviča. Istoričari, koji su navikli da smatraju Ivana Groznog nekakvim oberiutom (3) u kapi Monomaha (4) pripisuju taj „ispad“ njegovoj prirodnoj duhovitosti. Međutim, stvarnost je bila ozbiljnija.

Posle Groznog se pri dvoru formirala uticajna grupacija koja se zalagala da Simeon Bekbulatovič zaista postane car. Boris Godunov je bio prinuđen da zahteva od bojara koji su mu se zaklinjali na vernost da takođe obećaju da „cara Simeona Bekbulatoviča i njegovu decu na carstvo neće hteti“. To jest, država se našla na pola koraka da pređe pod vlast pokrštenih Džingisida (5) i učvrsti „istočnu“ paradigmu razvoja.

Ipak, ni Bekbulatovič, ni potomci ordinskog murze Godunovi, nisu imali budućnost. Počela je poljsko-kozačka najezda, koja je donela Moskvi nove careve sa Zapada. Uz svu efemernost vladavine Lažnog Dimitrija, koji je mnogo pre Petra ogorčio bojare evropskim manirima, i poljskog kraljevića Vladislava, oni su vrlo simbolični. U njihovom svetlu, smuta se ne doživljava toliko kao dinastička, koliko kao civilizacijska kriza – Rusija se odlomila od Azije i počela da kreće ka Evropi.

I tako, Rusija je četiri veka išla na Istok i još četiri veka na Zapad. Ni na jednoj strani nije pustila korenje. A oba puta su pređena. Sada će nam biti potrebne ideologije trećeg puta, trećeg tipa civilizacije, trećeg sveta, trećeg Rima… Ali ipak, mi teško da smo treća civilizacija. Pre će biti – udvojena i dvostruka. Koja je uključila i Istok, i Zapad. I evropska i azijatska istovremeno, i zato ni azijatska ni evropska u potpunosti.

Naša kulturna i geopolitička pripadnost podsećaju na lutajući identitet čoveka rođenog u mešovitom braku. On je svuda rođak, a nigde nije rođeni. Svoj među tuđima, tuđ među svojima. Koji sve druge razume, ali koga ne razume niko. Polutan, melez, čudak nekakav.

Rusija je zapadno-istočna zemlja-polutanka. Sa njenom dvoglavom državnošću, hibridnim mentalitetom, interkontinentalnom teritorijom, bipolarnom istorijom, ona je, kako i sleduje polutanki – harizmatična, talentovana, lepa i usamljena. Izuzetne reči, koje nikada nije izrekao Aleksandar Treći: „Rusija ima samo dva saveznika – armiju i flotu“ najlucidnija su metafora geopolitičke usamljenosti, koju je odavno trebalo prihvatiti kao sudbinu.

Spisak saveznika može, naravno, svako da proširi po svom ukusu: radnici i učitelji, nafta i gas, kreativna kasta i patriotski orijentisani botovi, general Mraz (6) i arhistratig Mihail… To neće promeniti smisao: sami sebi smo saveznici.

Kako će izgledati usamljenost koja nam predstoji? Kao smrzavanje skitnice na utrini? Ili kao srećna usamljenost lidera alfa-nacije koja prednjači pred svima, i pred kojom „se sklanjaju u stranu i propuštaju je drugi narodi i države“? To od nas zavisi.

Usamljenost ne podrazumeva potpunu izolaciju. Bezgranična otvorenost je takođe nemoguća. I jedno i drugo bi bilo ponavljanje grešaka prošlosti. A budućnost ima svoje greške, njoj greške prošlosti ne trebaju.

Rusija će, bez sumnje, trgovati, privlačiti investicije, razmenjivati znanja, ratovati (i rat je vid opštenja), učestvovati u savezima, biti članica u organizacijama, konkurisati i sarađivati, izazivati strah i mržnju, znatiželju, simpatiju, ushićenje. Ali, sada bez lažnih ciljeva i samoporicanja.

Biće teško, često nas podseća klasika domaće poezije: „Okolo samo trnje, trnje, trnje… u p.m. kad će već jednom zvezde?!“ Biće zanimljivo. A biće i zvezda.

 

Preveo VLADIMIR KRŠLjANIN

 

Rossiя v globalьnoй politike/Fakti

 

NAPOMENE 
(1) Misli se na „Majdan“ – od Zapada organizovani puč u Ukrajini i njegove posledice. – Prim. prev.

(2) Rodna mesta Lenjina i Trockog – Prim. prev.

(3) Oberiut – pripadnik grupe OBERIU (Harms, Zabolocki i dr.), ruskih avangardnih pisaca i kulturnih poslenika, koji su se zalagali za revoluciju i u umetnosti, promovisali poetiku apsurda. – Prim. prev.

(4) Najstarija kruna moskovskih kneževa, simbol ruskog samodržavlja. – Prim. prev.

(5) Potomaka Džingis-kana. – Prim. prev.

(6) Metafora za rusku zimu kao pomagača Rusije u ratovima. – Prim. prev.

Pratite nas na YouTube-u