Gardijan: EU mora zaustaviti lidere poput Vučića i Orbana

Izvan regiona malo ko poklanja pažnju vezama između ova dva čoveka. Međutim, njihovo zanemarivanje bi moglo biti opasno

Dve nedelje pre nego što je ostvario najnoviju izbornu pobedu, mađarski premijer Viktor Orban je otputovao u severni srpski grad Suboticu kako bi se sastao sa svojim bliskim prijateljem Aleksandrom Vučićem, predsednikom Srbije. Izvan regiona malo ko poklanja pažnju vezama između ova dva čoveka. Međutim, njihovo zanemarivanje bi moglo biti opasno. Bliži pogled na ovaj duo može da otkrije mnogo o sponama koje u današnjoj Evropi postoje između političkog inženjeringa, nacionalizma i toga kako demagozi mogu da napreduju.

SLIČNOSTI IZMEĐU ORBANA I VUČIĆA
Orban i Vučić se jedan drugom dopadaju jer imaju mnogo toga zajedničkog, iako je jedan od EU načinio neprijatelja dok je unutar nje, dok drugi ostaje izvan i nada se ulasku u klub. Pripadaju otprilike istoj generaciji – onoj koja je ušla u politiku u turbulentnoj eri raspadanja komunističkog bloka. Obojica se služe nacionalističkim sentimentom, dok pažljivim koracima pokušavaju da očuvaju funkcionalnost odnosa sa važnim igračima unutar EU – pre svega u Nemačkoj. I obojica su tvrdorukaši, sa malim interesovanjem za granice i balanse, liberalnu demokratiju ili slobodne medije.

Ali ono što je najfascinantnije – i što mnogo govori o ovoj tek započetoj fazi evropske politike – jeste to kako su Orban i Vučić uspeli da tokom godina spektakularno restauriraju sebe. Njihov recept za političko preživljavanje i ukopavanje leži u sposobnosti savršenog kameleonstva. Iako su njih dvojica možda napumpali državne televizije ideološkim sadržajima, teško da se oni sami podrvrgavaju dubokim uverenjima. Slogani su za njih samo ,ogrtač koji se može zameniti kad god je to zgodno. Oni crpe svoju snagu iz toga što imaju dobar njuh za to kuda bi vetar javnog mnjenja mogao da duva – i kako bi to moglo da se eksploatiše.

Pogledajte njihove karijere, Orban je osamdesetih krenuo kao klinac naložen na demokratsku tranziciju, da bi sada bio pionir evropskih nacional-populisitčkih košmara. Vučić je nekada bio verni obožavatelj krvožednih srpskih ratnih lidera na Balkanu iz devedesetih, a u jednom trenutku se pridružio propagandnoj mašineriji Slobodana Miloševića kao ministar informisanja. Ali je do dvehiljadedesetih mutirao u naizgled razumnog proevropljanina. Dobro je razumeo da su snovi o ,,Velikoj Srbiji“ doživeli kolaps u nacionalnoj iscrpljenosti i porazu.

Baš onako kao što je Orban detektovao da privlačnost Brisela bledi i odlučio da je vreme da baci svoju političku mrežu drugde, Vučić je video priliku u transformaciji sebe samog. Preusmerio se na formalno proevropski kurs, dok je Orban odlučio da krene drugim putem. Smer deluje suprotan, ali je motivacija ista: osigurati vlast. Da ne bude zabune, makijavelističko manevrisanje teško da predstavlja retkost u politici. Orban i Vučić su jednostavno dobri u tome. Ali ono što je bitno ovde jesu efekti koje ove promene mogu da imaju na budućnost Evrope – kao i da li postoji bilo kakva mogućnost za nove i potencijalno drugačije promene.

KLjUČEVI EVROPSKOG MEKOG TRBUHA
Ova dvojica ljudi su bitna. Orbanova Mađarska je magnet za ultra desničare na kontinentu. Srbija drži ključ stabilnosti Balkana – regiona koji predstavlja evropski strateški ranjivi meki trbuh za koji je Vinston Čerčil jednom rekao da ,,proizvodi više istorije nego što može da svari“.

U svojoj knjizi o Evropi, ,,Posle rata“, istoričar Toni Džudit je potcenio ulogu intelektualnih disidentskih grupa u konsolidaciji revolucija u centralnoj Evropi 1989. godine. On je umesto toga istakao kako su ,,partijski funkcioneri i birokrate sebe transformisale u roku od svega nekoliko meseci od skrojevića nomenklature do glatkih praktičara višepartijske politike“.

,,Preživljavanje“, napisao je Džudit, ,,zavisilo je od rekalibriranja odanosti“. ,,Tržišna ekonomija“, ,,demokratizacija“ i ,,civilno društvo“ (ili ,,Evropa“ koja podrazumeva sva tri) su postali čarobne reči. To je nešto što je sam Orban iskusio. U Jugoslaviji, za razliku od Mađarske, stvari su bile drugačije, jer su različite populacije bile toliko izmešane. Nacionalizam je postao Miloševićev način za osiguranje vlasti. To je priča čiji je deo postao i Vučić.

Ali šta ćemo danas? Slučajno sam bila u Beogradu nedugo nakon što su se Orban i Vučić sastali u Subotici. Razgovori izmeđi političara i aktivista civilnog društva su se vodili oko strasti koje su tenzije povodom Kosova ponovo razbuktale. Bilo je dosta spekulacija o tome da li će Vučić možda izabrati da igra na račun regionalnih tenzija tako što bi se vratio kao ultra nacionalista koji grabi teritorije. To bi mogao biti njegov način kompenzovanja za gubitak ličnog legitimiteta ako se perspektive članstva u EU ne ostvare.

Interesantno je da je bilo komentara i o Orabnovom zanimanju za mađarsku manjinu u Vojvodini (pri kojoj su mnogi glasali prošle nedelje kao dvojni državljani) u kojoj je Subotica locirana. Najpesimističniji stav koji sam čula je bio ovaj: Orban i Vučić će ući u igru prekrajanja granica, računajući na mađarske žalopojke povodom sporazuma iz Trijanona 1920. i srpsku opsesiju Kosovom. Uz svu priču o posrtanju demokratije, etnička i teritorijalna pitanja bi mogla da budu sledeća kriza koja vreba Evropu, koliko god nategnuto to delovalo.

EU ima samo jedan alat kojim može da spreči te scenarije najgoreg slučaja, a to je da se drži čvrsto i brani svoje principe koristeći meku moć pritisaka i podsticaja. Ona mora da sprečava oportunističke demagoge da podlegnu svojim najmračnijim iskušenjima – i da deluje odmah. Ne zaboravite, ovo su kameleoni, oni se prilagođavaju okolnostima. Baš onako kako su promenili svoje boje ranije, mogli bi da ih promene opet. Pitanje je samo kako.

 

The Guardian

Pratite nas na YouTube-u