Урушавање ЕУ и пад немачке моћи

Немачка и канцеларка Меркел немају више ни времена ни моћи да било шта битније реше, чак ни на Западном Балкану

У сенци међународних напетости унутар Европске уније (ЕУ) нагомилавају се проблеми који изгледа немају видљиво решење нити политичка елита има снаге да их решава. Уместо суочавања са тим озбиљним проблемима, лидери ЕУ су изабрали њихово уклањање из јавне комуникације и медија по старом западном уверењу да, када нешто није у медијима, онда и не постоји. Та највећа интеграција на свету и највећи трговачки блок све више личи на несрећника који не зна куда да крене, и то прикрива причама и бесом према другима. У току је унутрашње урушавање Европске уније.

Излазак Велике Британије из ЕУ се више не може користити као универзални инструмент замајавања јавности, и дошло је време далеко озбиљнијих проблема. На недавним изборима у Италији 70 одсто гласова оних који су изашли на изборе освојиле су партије које су против политике Брисела и садашње форме ЕУ. Коалициони блок Лига је добио 37 а Пет звездица 33 одсто. Италија има 61 милион становника и трећа је економија у еврозони и земља међу оснивачима европске интеграције. И сада је Италија дошла у ситуацију да преко две трећине њених гласача не жели више да буде под диктатом ЕУ и земаља које су доминантне у тој интеграцији.

То је, реално, озбиљан пораз ЕУ. Месец дана после избора Италија још нема владу, могући су чак и нови избори, али антиЕУ опредељење већине Италијана је потпуно јасно. До сада је владало уверење да је европска интеграција привилегија такозваних левичарских партија, али италијански избори су показали да је велики део левичара против ЕУ. Јер Покрет пет звездица, који је као појединачна партија добио највише гласова – 33 одсто – је уствари левичарски блок, заговара социјалну правду и заштиту радника а истовремено је против ЕУ.

ИТАЛИЈА, ФРАНЦУСКА, ШПАНИЈА…
Бриселска елита избегава суочавање са политичком реалношћу Италије и покушава да примени модел опробан у Грчкој, према коме је левичарска Сириза добила изборе на антиевропској кампањи, а онда под финансијским уценама прешла на страну Брисела. То се сада покушава са Пет звездица, покретом који има шансу да формира владу. Италија јесте трећа економија еврозоне, али је већ дуго у дубокој кризи, јавне финансије и финансијски систем, банке, су у колапсу и преко евра и Европске централне банке уцене Брисела могу бити пресудне. Италија је уствари, уз Француску, највећи проблем еврозоне. Али, све то не решава проблем антиЕУ расположења јавности Италије, и та земља остаје генератор кризе и унутрашњег урушавања ЕУ. За разлику од Грчке, Италија има такав капацитет.

За велики део јавности је сигурно изненађење да у ништа бољој ситуацији нису ни јавне финансије и банкарски систем у Француској. Нико поуздано не зна дубиозу француског буџета, јер већ 38 година није ни потписан ни објављен годишњи буџетски извештај, а француске банке су на ивици банкрота. Уствари, оне су већ у банкроту, али није обелодањено. Многи тврде да је управо Француска највећи европски финансијски болесник. Француску истовремено потресају чести штрајкови и масовне демонстрације, протести, на које администрација председника Емануелаа Макрона одговара уз уочљиву ароганцијом и насиље полиције. Та реалност се крије великом амбицијом Макрона да преузме лидерство у ЕУ и еврозони, па предлаже централизацију еврозоне, чак и јединственог министра финансија и изнад свега такозвану социјализацију дугова Европске централне банке насталих откупом дужничких обвезница земаља евросистема. Основа идеје је да спорна потраживања (ненаплативе кредите) од евроземаља откупљује Европска централна банка, а да онда за то гарантују све земље еврозоне. То се види као покушај Француске да своје финансијске проблеме пренесе на друге, пре свега богатије чланице севера Европе. Другим речима, живот на туђи рачун под изговором европске интеграције.

А Шпанију као да су заборавили. Амбиција Каталоније да спроведе резултат референдума о независности и отцепљењу је склоњена из медија, али није нестала. Напротив. Прогон и хапшења лидера независности Каталоније нису помогли, него су у многим деловима каталонског становништва само појачали енергију одлучности. Шпанска влада се одлучила за судске процесе и чекање не би ли проблем сам од себе нестао, а ту методологију је прихватила и бриселска елита. Али чекање иде против Шпаније јер у међувремену се становништво које није каталонског порекла полако сели из Каталоније, па ће за неко време остати само Каталонци, а тада је сасвим другачија ситуација. Каталонија је и симбол и пример политичке неспособности али и лицемерства европске елите. То је први озбиљан сепаратистички резултат у ЕУ, која се годинама хвали да је успешна интеграција и која спасава државе од сепаратизма. Каталонија ће на крају, по свему судећи, успети у својим намерама, и она је само почетак унутрашњег растакања европске интеграције.

ПРОБЛЕМИ СА ИСТОЧНОМ ЕВРОПОМ
У политичком смислу ништа мањи проблем ЕУ нису и чланице из Источне Европе. Оне су уствари постале највећи политички проблем Брисела. Од Пољске до Мађарске, те чланице не прихватају одлуке Брисела и спремне су да не мењају своје ставове. Оне су далеко ближе Америци него Бриселу, и постале су најважнији политички инструмент деструкције унутар ЕУ. У крајњем, њихова улога је да у вероватном даљем развоју постану тампон зона између Немачке и Француске, с једне, и Русије, с друге стране. То је амерички план јер Американци су, насупрот јавим саопштењима, прилично забринути даљим развојем ситуације у Немачкој, а самим тим и у ЕУ.

Ипак, највећи проблем унутрашњег урушавања ЕУ би могла да постане Немачка, земља која је окосница и моторна снага европске интеграције. Немачка полако улази у дубоку политичку кризу. Актуелна коалициона влада Ангеле Меркел нема стабилно упориште и приметно је несигурна. Нови избори у Немачкој су врло вероватни за годину дана, чак можда и мање. У таквим околностима Немачка неће имати капацитет да одлучно предводи ЕУ, а политичка нестабилност је праћена и економским неизвесностима. Канцеларка Меркел не само да није више толико стабилна него је и њен ауторитет нарушен, утолико пре што се она сад све чешће окреће својој старој особини да мења мишљење, па се њене речи све мање узимају озбиљно. Долази време када се Ангели Меркел више неће веровати.

Она покушава да одржи ауторитет подршком идејама председника Француске, јер то би требало да сведочи о снази ЕУ, а европска интеграција је темељ немачке политике. Она подржава и идеју председника Макрона да Европска централна банка откупљује дугове држава чланица, па да их онда распоређује по земљама које имају пара. У том пројекту би највећи терет требало да поднесе сама Немачка, али је питање колико ће то моћи да потраје. Немачка Бундесбанка већ има скоро хиљаду милијарди евра безвредних обвезница других држава, насталих досадашњим механизмом еврозоне, и само је питање дана када ће букнути незадовољство јавности која на крају треба да плати за дугове других. Уз то, такав механизам је изван Лисабонског споразума, најновије Библије ЕУ, другим речима илегалан је. За његово функционисање би, према немачким правилима, одобрење морао да да Уставни суд, који је раније пресудио да би сваки нови мехнизам значио промену Бриселског спразума, за шта би онда у Немачкој био неопходан референдум.

Та одлука је била услов да Уставни суд прихвати Лисабонски споразум. Али од 1949. године, када је формирана Западна Немачка, референдуми су били забрањени, па би њихово оживљавање значило темељну промену политичке конфигурације Немачке. Процењује се да ће актуелна политичка криза Немачке потрајати и када Меркелова напусти власт, и даљи политички развој је крајње неизвестан.

НИЈЕ ТО ВИШЕ ОНА НЕМАЧКА
Актуелна влада не чини довољно у сагледавању кризе, него се бави бесмисленим темама као што су униформе за трудне жене војнике. Труднице војници? У тој неизвесности занимљиво је да је Велика Британија саопштила да ће њени војници остати у Немачкој и после 2019. године иако је пре неколико година постигнут споразум да британска војска до тада напусти немачку територију. Реч је о британским снагама које у Немачкој нису део НАТО формација, него је њихов боравак остатак времена после Другог светског рата. Истовремено, Америка појачава своје снаге у Немачкој.

О свему овоме се чак понекад нешто и каже, али никада нема речи о кључном проблеми и највећем генератору кризе и растакања ЕУ – о систему евра. Евро је највећи проблем, али то је забрањена тема. И, уместо суочавања са проблемима и изазовима времена, ЕУ елита се определила за слуганство Америци и заклањање иза америчког модела јединства Запада. Све очи су упрте у Америку. Додуше, америчке Федералне резерве су 2008. године значајно помогле банкама еврозоне, када су спасиле евро упумпавањем скоро две хиљаде милијарди долара мада прави износ још није познат. Мало је, међутим, вероватно да сада Федералне резерве имају ту могућност.

Заклањањем иза Америке ЕУ такође покушава да одржи привид не само постојања него и присуства на међународној сцени, што је велика илузија. ЕУ је на међународној сцени потпуно маргинализована и има статус млађег подизвођача америчких радова. У том светлу ЕУ елита је заинтересована и за одржавање и генерисање међународних напетости, које су онда прилика да Брисел издаје саопштења подршке америчкој политици.

У таквим околностима „беспућа“ у Бриселу влада уверење да је Западни Балкан једини преостали простор где ЕУ може да тренира строгоћу и одржи привид своје важности. Као некада у својим последњим деценијама Аустро-Угарска. Кроз ту призму би требало и гледати на сва та саопштења, бројна путовања нижих службеника и притиске на државе, пре свега на Србију. Изван те јавне фасаде чињеница је да ЕУ нити има снаге ни у крајној линији жеље да било шта озбиљније уради на Западном Балкану. Њој је стало да тај простор користи за своје вежбе привида, а не да било шта реши.

Већина земаља Западног Балкана, иако у основи окренута ка Америци, верује да су за њихове европске амбиције пресудне Немачка и посебно канцеларка Ангела Меркел. Све су, барем јавно, наде окренуте ка Берлину. У томе не би било згорег имати извесну резерву, јер Немачка и канцеларка Меркел немају више ни времена ни стварне моћи да било шта битније реше, па чак ни на Западном Балкану. Изузев да немачке компаније добију посао које ће да финансирају државе Западног Балкана. То више није Немачка из митова поклоника ЕУ религије.