Urušavanje EU i pad nemačke moći

Nemačka i kancelarka Merkel nemaju više ni vremena ni moći da bilo šta bitnije reše, čak ni na Zapadnom Balkanu

U senci međunarodnih napetosti unutar Evropske unije (EU) nagomilavaju se problemi koji izgleda nemaju vidljivo rešenje niti politička elita ima snage da ih rešava. Umesto suočavanja sa tim ozbiljnim problemima, lideri EU su izabrali njihovo uklanjanje iz javne komunikacije i medija po starom zapadnom uverenju da, kada nešto nije u medijima, onda i ne postoji. Ta najveća integracija na svetu i najveći trgovački blok sve više liči na nesrećnika koji ne zna kuda da krene, i to prikriva pričama i besom prema drugima. U toku je unutrašnje urušavanje Evropske unije.

Izlazak Velike Britanije iz EU se više ne može koristiti kao univerzalni instrument zamajavanja javnosti, i došlo je vreme daleko ozbiljnijih problema. Na nedavnim izborima u Italiji 70 odsto glasova onih koji su izašli na izbore osvojile su partije koje su protiv politike Brisela i sadašnje forme EU. Koalicioni blok Liga je dobio 37 a Pet zvezdica 33 odsto. Italija ima 61 milion stanovnika i treća je ekonomija u evrozoni i zemlja među osnivačima evropske integracije. I sada je Italija došla u situaciju da preko dve trećine njenih glasača ne želi više da bude pod diktatom EU i zemalja koje su dominantne u toj integraciji.

To je, realno, ozbiljan poraz EU. Mesec dana posle izbora Italija još nema vladu, mogući su čak i novi izbori, ali antiEU opredeljenje većine Italijana je potpuno jasno. Do sada je vladalo uverenje da je evropska integracija privilegija takozvanih levičarskih partija, ali italijanski izbori su pokazali da je veliki deo levičara protiv EU. Jer Pokret pet zvezdica, koji je kao pojedinačna partija dobio najviše glasova – 33 odsto – je ustvari levičarski blok, zagovara socijalnu pravdu i zaštitu radnika a istovremeno je protiv EU.

ITALIJA, FRANCUSKA, ŠPANIJA…
Briselska elita izbegava suočavanje sa političkom realnošću Italije i pokušava da primeni model oproban u Grčkoj, prema kome je levičarska Siriza dobila izbore na antievropskoj kampanji, a onda pod finansijskim ucenama prešla na stranu Brisela. To se sada pokušava sa Pet zvezdica, pokretom koji ima šansu da formira vladu. Italija jeste treća ekonomija evrozone, ali je već dugo u dubokoj krizi, javne finansije i finansijski sistem, banke, su u kolapsu i preko evra i Evropske centralne banke ucene Brisela mogu biti presudne. Italija je ustvari, uz Francusku, najveći problem evrozone. Ali, sve to ne rešava problem antiEU raspoloženja javnosti Italije, i ta zemlja ostaje generator krize i unutrašnjeg urušavanja EU. Za razliku od Grčke, Italija ima takav kapacitet.

Za veliki deo javnosti je sigurno iznenađenje da u ništa boljoj situaciji nisu ni javne finansije i bankarski sistem u Francuskoj. Niko pouzdano ne zna dubiozu francuskog budžeta, jer već 38 godina nije ni potpisan ni objavljen godišnji budžetski izveštaj, a francuske banke su na ivici bankrota. Ustvari, one su već u bankrotu, ali nije obelodanjeno. Mnogi tvrde da je upravo Francuska najveći evropski finansijski bolesnik. Francusku istovremeno potresaju česti štrajkovi i masovne demonstracije, protesti, na koje administracija predsednika Emanuelaa Makrona odgovara uz uočljivu arogancijom i nasilje policije. Ta realnost se krije velikom ambicijom Makrona da preuzme liderstvo u EU i evrozoni, pa predlaže centralizaciju evrozone, čak i jedinstvenog ministra finansija i iznad svega takozvanu socijalizaciju dugova Evropske centralne banke nastalih otkupom dužničkih obveznica zemalja evrosistema. Osnova ideje je da sporna potraživanja (nenaplative kredite) od evrozemalja otkupljuje Evropska centralna banka, a da onda za to garantuju sve zemlje evrozone. To se vidi kao pokušaj Francuske da svoje finansijske probleme prenese na druge, pre svega bogatije članice severa Evrope. Drugim rečima, život na tuđi račun pod izgovorom evropske integracije.

A Španiju kao da su zaboravili. Ambicija Katalonije da sprovede rezultat referenduma o nezavisnosti i otcepljenju je sklonjena iz medija, ali nije nestala. Naprotiv. Progon i hapšenja lidera nezavisnosti Katalonije nisu pomogli, nego su u mnogim delovima katalonskog stanovništva samo pojačali energiju odlučnosti. Španska vlada se odlučila za sudske procese i čekanje ne bi li problem sam od sebe nestao, a tu metodologiju je prihvatila i briselska elita. Ali čekanje ide protiv Španije jer u međuvremenu se stanovništvo koje nije katalonskog porekla polako seli iz Katalonije, pa će za neko vreme ostati samo Katalonci, a tada je sasvim drugačija situacija. Katalonija je i simbol i primer političke nesposobnosti ali i licemerstva evropske elite. To je prvi ozbiljan separatistički rezultat u EU, koja se godinama hvali da je uspešna integracija i koja spasava države od separatizma. Katalonija će na kraju, po svemu sudeći, uspeti u svojim namerama, i ona je samo početak unutrašnjeg rastakanja evropske integracije.

PROBLEMI SA ISTOČNOM EVROPOM
U političkom smislu ništa manji problem EU nisu i članice iz Istočne Evrope. One su ustvari postale najveći politički problem Brisela. Od Poljske do Mađarske, te članice ne prihvataju odluke Brisela i spremne su da ne menjaju svoje stavove. One su daleko bliže Americi nego Briselu, i postale su najvažniji politički instrument destrukcije unutar EU. U krajnjem, njihova uloga je da u verovatnom daljem razvoju postanu tampon zona između Nemačke i Francuske, s jedne, i Rusije, s druge strane. To je američki plan jer Amerikanci su, nasuprot javim saopštenjima, prilično zabrinuti daljim razvojem situacije u Nemačkoj, a samim tim i u EU.

Ipak, najveći problem unutrašnjeg urušavanja EU bi mogla da postane Nemačka, zemlja koja je okosnica i motorna snaga evropske integracije. Nemačka polako ulazi u duboku političku krizu. Aktuelna koaliciona vlada Angele Merkel nema stabilno uporište i primetno je nesigurna. Novi izbori u Nemačkoj su vrlo verovatni za godinu dana, čak možda i manje. U takvim okolnostima Nemačka neće imati kapacitet da odlučno predvodi EU, a politička nestabilnost je praćena i ekonomskim neizvesnostima. Kancelarka Merkel ne samo da nije više toliko stabilna nego je i njen autoritet narušen, utoliko pre što se ona sad sve češće okreće svojoj staroj osobini da menja mišljenje, pa se njene reči sve manje uzimaju ozbiljno. Dolazi vreme kada se Angeli Merkel više neće verovati.

Ona pokušava da održi autoritet podrškom idejama predsednika Francuske, jer to bi trebalo da svedoči o snazi EU, a evropska integracija je temelj nemačke politike. Ona podržava i ideju predsednika Makrona da Evropska centralna banka otkupljuje dugove država članica, pa da ih onda raspoređuje po zemljama koje imaju para. U tom projektu bi najveći teret trebalo da podnese sama Nemačka, ali je pitanje koliko će to moći da potraje. Nemačka Bundesbanka već ima skoro hiljadu milijardi evra bezvrednih obveznica drugih država, nastalih dosadašnjim mehanizmom evrozone, i samo je pitanje dana kada će buknuti nezadovoljstvo javnosti koja na kraju treba da plati za dugove drugih. Uz to, takav mehanizam je izvan Lisabonskog sporazuma, najnovije Biblije EU, drugim rečima ilegalan je. Za njegovo funkcionisanje bi, prema nemačkim pravilima, odobrenje morao da da Ustavni sud, koji je ranije presudio da bi svaki novi mehnizam značio promenu Briselskog sprazuma, za šta bi onda u Nemačkoj bio neophodan referendum.

Ta odluka je bila uslov da Ustavni sud prihvati Lisabonski sporazum. Ali od 1949. godine, kada je formirana Zapadna Nemačka, referendumi su bili zabranjeni, pa bi njihovo oživljavanje značilo temeljnu promenu političke konfiguracije Nemačke. Procenjuje se da će aktuelna politička kriza Nemačke potrajati i kada Merkelova napusti vlast, i dalji politički razvoj je krajnje neizvestan.

NIJE TO VIŠE ONA NEMAČKA
Aktuelna vlada ne čini dovoljno u sagledavanju krize, nego se bavi besmislenim temama kao što su uniforme za trudne žene vojnike. Trudnice vojnici? U toj neizvesnosti zanimljivo je da je Velika Britanija saopštila da će njeni vojnici ostati u Nemačkoj i posle 2019. godine iako je pre nekoliko godina postignut sporazum da britanska vojska do tada napusti nemačku teritoriju. Reč je o britanskim snagama koje u Nemačkoj nisu deo NATO formacija, nego je njihov boravak ostatak vremena posle Drugog svetskog rata. Istovremeno, Amerika pojačava svoje snage u Nemačkoj.

O svemu ovome se čak ponekad nešto i kaže, ali nikada nema reči o ključnom problemi i najvećem generatoru krize i rastakanja EU – o sistemu evra. Evro je najveći problem, ali to je zabranjena tema. I, umesto suočavanja sa problemima i izazovima vremena, EU elita se opredelila za sluganstvo Americi i zaklanjanje iza američkog modela jedinstva Zapada. Sve oči su uprte u Ameriku. Doduše, američke Federalne rezerve su 2008. godine značajno pomogle bankama evrozone, kada su spasile evro upumpavanjem skoro dve hiljade milijardi dolara mada pravi iznos još nije poznat. Malo je, međutim, verovatno da sada Federalne rezerve imaju tu mogućnost.

Zaklanjanjem iza Amerike EU takođe pokušava da održi privid ne samo postojanja nego i prisustva na međunarodnoj sceni, što je velika iluzija. EU je na međunarodnoj sceni potpuno marginalizovana i ima status mlađeg podizvođača američkih radova. U tom svetlu EU elita je zainteresovana i za održavanje i generisanje međunarodnih napetosti, koje su onda prilika da Brisel izdaje saopštenja podrške američkoj politici.

U takvim okolnostima „bespuća“ u Briselu vlada uverenje da je Zapadni Balkan jedini preostali prostor gde EU može da trenira strogoću i održi privid svoje važnosti. Kao nekada u svojim poslednjim decenijama Austro-Ugarska. Kroz tu prizmu bi trebalo i gledati na sva ta saopštenja, brojna putovanja nižih službenika i pritiske na države, pre svega na Srbiju. Izvan te javne fasade činjenica je da EU niti ima snage ni u krajnoj liniji želje da bilo šta ozbiljnije uradi na Zapadnom Balkanu. Njoj je stalo da taj prostor koristi za svoje vežbe privida, a ne da bilo šta reši.

Većina zemalja Zapadnog Balkana, iako u osnovi okrenuta ka Americi, veruje da su za njihove evropske ambicije presudne Nemačka i posebno kancelarka Angela Merkel. Sve su, barem javno, nade okrenute ka Berlinu. U tome ne bi bilo zgoreg imati izvesnu rezervu, jer Nemačka i kancelarka Merkel nemaju više ni vremena ni stvarne moći da bilo šta bitnije reše, pa čak ni na Zapadnom Balkanu. Izuzev da nemačke kompanije dobiju posao koje će da finansiraju države Zapadnog Balkana. To više nije Nemačka iz mitova poklonika EU religije.