Bilans i posledice napada SAD na Siriju

Odbrana Sirije razbila je strah od najmoćnijeg vojnog aparata u istoriji, ali pod uslovom da se imaju pouzdani saveznici

U januaru 1999. godine u selu Račak odigrao se sukob između srpske policije i pobunjenih kosmetskih Albanaca. Nakon toga je Vilijam Voker, šef Kosovske verifikacione misije OEBS, izjavio da je srpska policija, uz podršku vojske, izvršila masakr nad nedužnim civilima albanske nacionalnosti. Slučaj Račak je bio prekretnica, posluživši kao retorički argument protiv Srbije. Na osnovu te insinuacije NATO je izvršio agresiju na Srbiju, koju i danas trpimo.

U Siriji je – u situaciji kada je armija na pragu čišćenja oblasti oko Damaska i kad su prosaudijski teroristi prihvatili evakuaciju – organizacija Beli šlemovi (finansirana iz Velike Britanije pro-ISIS) na internetu plasirala snimak o navodnom trovanju desetine civila u mestu Duma. Nedelju dana pošto je tim Organizacije za zabranu hemijskog oružja došao u Damask da ispita navode o „hemijskom napadu“, SAD, Britanija i Francuska izvršile su napad na Siriju raketama lansiranim iz aviona i sa brodova.

Sirijska armija oborila je 71 od 103 rakete koje su združene agresorske snage lansirale na mete u toj zemlji. Sirijci su masovno izašli na ulice da izraze podršku svojoj vladi, a nekoliko sati posle napada predsednik Asad se pojavio u svom kabinetu.

SLAB UČINAK RAKETA
S druge strane, načelnik Generalštaba američke armije general Džozef Danford i ministar odbrane Džejms Matis pokušali su da objasne javnosti kako se radilo o „ograničenom udaru“ na tri mete, ali nisu komentarisali učinak, već da se radi o „jasnoj poruci“. Ministar odbrane je izjavio da dalji napadi nisu planirani i da su mete „pažljivo odabrane“ da se izbegnu udari na lokacije na kojima su razmešteni ruski vojnici, koji su u Siriji na zahtev te države radi pomoći u ratu protiv terorista.

Napad je prošao bez ozbiljne materijalne štete i, prema prvim izveštajima, bez ljudskih žrtava osim nekoliko povređenih. Činjenica je da jeste bio ograničen, ali ne i da je bio niskog intenziteta. Napad na vazdušnu bazu Šajrat 2017. godine izvršen je sa 59 „tomahavka“, što znači da je ovaj bio sa duplo više raketa. U poređenju sa prošlogodišnjim napadom, kada su 23 rakete pogodile cilj, a oko 60 odsto nije, ovaj put je agresija suočena sa značajno većom efikasnošću sirijske odbrane, oko 70 odsto. Reakcija sirijskog naroda ukazuje na čvrstu opredeljenost da se očuva suverenitet i integritet, a reakcija sirijske vlasti je, ako je suditi po svetskim medijima, iznenađujuće mirna.

SAD su ovim činom, kao i u slučaju Srbije, ispoljile spremnost za jednostranu upotrebu oružane sile a britanski i francuski prirepci da će ih slediti u tome. SAD, Britanija i Francuska su praktično napustile sistem kolektivne bezbednosti pod okriljem UN, a Rusija je, uprkos tome, zahtevala hitnu sednicu Saveta bzbednosti. Cilj je jasan, da se u uslovima blokiranih globalnih medija obezbedi mogućnost da se činjenice predstave svetskoj javnosti.

Da li su agresori računali na strah, superiornost ili su jednostavno prali obraz u kontekstu političkih obračuna u SAD i eksponiranih laganja globalista, sada je manje bitno sa stanovišta međunarodnog sistema. Suštinska novina u ovom slučaju je izrazito slab učinak njihovih združenih napora, pa je sad moguće proceniti da bi se, u slučaju šireg napada i ozbiljnog protivudara u Siriji, mogli ozbiljno opeći. Rezultat ukazuje da će globalisti morati da obezbede mnogo veće snage ili da prihvate multipolarnost.

NA POTEZU JE KINA
Ono što je posebno opasno je to da su se izvršne vlasti ove tri države, bez odluka nacionalnih predstavničkih tela, ispostavile kao odmetnici od međunarodnog prava. To znači da će sa njima u predstojećem periodu pregovori biti mogući samo sa pozicije sile. U suprotnom, videli smo da se radi o mehanizmima koji su spremni da čine kako im je po volji.

Odluka da se jednostrano primeni sila će imati neposredne posledice. Treba, naime, imati u vidu da je napad usledio nakon neuspeha da se preokrene situacija na terenu i ostvari kontrola nad strateški važnom teritorijom Sirije, odnosno da se radilo o očajničkom potezu globalnog hegemona (odnosno neoliberalne globalističke vrhuške) da očuva utisak o svojoj dominaciji. U tom kontekstu posebno je važno držanje stalne članice Saveta bezbednosti UN Kine. Sada, kada je, sudeći po držanju na konferenciji vojnih čelnika SAD, globalistima pokazano da će u zonama gde Rusija pruža podršku imati ozbiljan problem sa primenom prinude, ostaje da testiraju domet Kine. Ma koliko se Kinezi trudili da budu po strani, mudrijanju je kraj. Kako će sad objasniti Severnoj Koreji da mora da se denuklearizuje da bi se pospešile stabilnost i svetska trgovina? Moraće Kina, kojoj ispred očiju naoružavaju Tajvan i okupiraju Kinesko more, da se postavi u praksi prema onome šta je preče – neoliberalna globalizacija ili međunarodno pravo?

Na testu će biti i NATO saveznica odmetnutih država Turska, u kojoj su one prećutno podržale pokušaj puča protiv predsednika. Turska će, u situaciji kada njeni partneri pomažu Kurde, morati da se opredeli šta je važnije – sultanat Muslimanskog bratstva ili mir.

Što važi za Kinu i Tursku, odnosiće se i na sve druge, koji će biti na meti agresora. Efikasna odbrana Sirije razbija strah od onih koji su važili za najmoćniji vojni aparat u istoriji pod uslovom da se imaju pouzdani saveznici. Sirija, za koju ne bi trebalo sumnjati da bi bila miljenica globalista da je prihvatila neoliberalni jaram, tu lekciju savladala je sa odličnim uspehom. Toga će sada postajati svesni i izvan Sirije. Kada nema zaštite u međunarodnom pravu i u sistemu kolektivne bezbednosti, dolazi period ravnoteže snaga. Oni bez saveznika i bez kičme biće nemilosrdno lomljeni, i za to će platiti cenu. Oni koji budu zaslužili opstaće u oblikovanju poretka koji, prema onome čega smo svedoci, kakav god da bude, teško može biti gori od aktuelne hegemonije neoliberalnog globalizma.

Pratite nas na YouTube-u