Гандијева „сатјаграха“ и oбојене револуције (2)

Нема потреба да се шаље војска у другу државу, ако можете да од њених становника направите сопствену војску

Технику „обојених револуција“ теоријски је уобличио и доктринарно разрадио Џин Шарп (1928-), оснивач „Института Алберт Ајнштајн“ који проучава ненасилне акције, док су је додатно разтрадили Роберт Хелви и Питер Акерман. Компаративно-историјски проучавајући развој ненасилних видова грађанског протеста, Шарп је свој теоријски модел усредсредио око сложене природе политичке моћи на којој почива свака власт. За њега ниједна политичка моћ није монолитна; она не проистиче из унутрашњих, интристичких особина оних који се налазе на власти, већ долази из оних над којима се влада, односно почива на њиховој послушности. Све историјски познате структуре моћи развијају комплексне системе за послушност њених поданика попут репресивних институција али и културалних начина инспирисања покорности међу становништвом, који почивају на облицима санкционисања (казне, затвори, глобе, остракизам) и награђивања (титуле, давање добара, слава). Шарп сматра да сваки вид ненародне власти појединаца и групе којој таква власт погодује зависи од подршке и помоћи људи над којима владају.

Другим речима, без њих  владајући слојеви не би били у стању да сачувају изворе своје политичке моћи, у које спадају: 1) ауторитет – уверење међу народом да је овакав режим леитиман и да они имају моралну обавезу да му се покоравају; 2) људски ресурси – број и углед појединаца и група који се покоравају, сарађују и пружају помоћ оваквим властима; 3) вештине и знања неопходна режиму да спроводи специфичне активности и прибавља појединце и групе који са њом сарађују; 4) неопипљиви фактори – психолошки и идеолошки чиниоци који подстичу људе да се покоравају и помажу владарима; 5) материјални ресурси – степен у коме владар контролише или има приступ власништву, природним добрима, финансијским средствима, економском систему и средствима комуникације и транспорта; 6) санкције, казне – запрећене или примењене према онима који су непослушни и некооперативни како би се на тај начин обезбедило потчињавање и кооперација која је режиму неопходна да би опстајао и спроводио своју политику. Наведени извори моћи нису гарантовани, дати унапред и безусловно – већ зависе од пристанка, спремности на потчињеност и послушност  популације, као и од сарадње веома великог броја житеља са иституцијама у друштву над којима стоји један режим.[1]

У случају да поданици одбију да се покоре властима и обуставе своју сарадњу и помагање режиму, он може лако да остане без власти и да се уруши.  Ако неко жели да помогне да се сруши један овакав режим он мора да учини четири следеће ствари: да ојача потчињену популацију у њеној решености да откаже послушност, да појача њено самопоуздање и способност за отпор; да ојача независне друштвене групе и институције потлаченог народа; мора створити моћну унутрашњу силу отпора; мора развити мудар општи стратешки план за ослобађање и вешто га применити. Израда оваквог плана и његова примена зависи од претходне идентификације слабости сваког режима, уочавања његове „Ахилове пете“.

Најчешће, међу ове слабости спадају: 1) сарадња великог броја људи, група и институција неопходних да би систем радио може да буде смањена или обустављена; 2) захтеви и утицаји претходних политика режима могу у извесној мери да ограниче његову садашњу спсобност да усвоји и спроведе сукобљавајуће политике; 3) систем може да постане рутинскси у свом фукционисињу, мање способан да се брзо прилагоди новим ситуацијама; 4) персонал и ресурси одраније намењени за постојеће задатке могу да не буду лако доступни за нове потребе; 5) потчињени који су уплашени да ће да онерасположе своје надређене могу да не пренесу тачну и потпуну информацију која је неопходна диктаторима како би донели одлуке; 6) иделогија може да се истроши, и митови и симболи система могу да постану нестаблини; 7) ако је присутна снажна идеологија која утиче на појединчево сагледавање стварности, чврсто придржавање за њу може да изазове непажњу према стварним ситуацијама и потребама; 8) опадање ефикасности и компетенције бирократије или претерана контрла и регулација могу да учине системске политике и деловања неекфективним; 9) интерни институционални сукоби и лична ривалства и непријатељства могу да науде, чак и да поремете деловање диктатуре; 10) интелектуалци и студенти могу да постану немирни у односу на услове, рестрикције, доктринализам и репресију; 11) јавно мњење може у међуверемену постати апатично, скептично и чак непријатељско према режиму; 12) регионалне, класне, култралне и национале разлике могу да постану акутне; 13) хијерархија моћи у диктатурама је увек у извесном степену нестабилна, понекад и изузетно велика; појединци не само на остају на истим позицијама у рангирању, већ могу да се уздигну или падну на друге позиције или да буду потпуно избачени и замењени другим особама; 14) делови полиције или војних снага могу да делују како би остварили своје циљеве, чак и насупрот вољи постављеног диктатора, укључујући и државни удар; 15) ако је диктатор нов, потребно је време како би се он учврстио; 16) како у диктатури веома много одлука доноси врло мало љуљи, грешке у проценама, политици и деловању су веома вероватне; 17) ако режим тежи да избегне ове опасности и децентрализује контролу и доношење одлука, његова контрола над централним нивоима моћи може да се даље уруши.[2]

Џин Шарп сматра да политика уобличавања отпора у датим приликама треба да поседује следеће карактеристике: 1) да не прихвата исходе који ће бити омогућени средствима или борбом коју је изабрао диктатор; 2) да буде незгодна за режим и да се са њим бори; 3) да нарочито погорша слабости диктатуре те да може да јој  поткопа  изворе моћи; 4) да може да буде широко дисперзована али и да може да се концентрише на специфичан циљ; 5) да води ка грешкама у процени и деловању диктатора; 6) да може ефективно да искористи целу популацију и друштвене групе и институције у борби која ће докрајчити грубу доминацију неколицине; 7) да помогне да се изврши дистрибуција ефективне моћи у друштву, која ће успостављање и очување демократије учиним вероватнијом.[3] Да би све ове карактеристике моге да дођу до изражаја, мора се дефинисати општа стратегија као  и стратегија посебних кампања којом би били постигнути конкретни, ужи циљеви. Тек када се уобличи општа стратегија која у обзир узима све најважније, конкретне друштвене специфичности и која уочава све постојеће слабости режима, може се приступити одређивању појединих кампања и стратегија њиховог извођења. Кампање могу да се користе разним методама, од којих је Џин Шарп побројао чак 198. Оне се крећу од јавих апела и симболичких аката, преко притисака на појединце и разних видова економске, социјалне и политичке некооперације, све до бројних облика ненасилних интервенција – од оних психолошких и социјалних, до економских и политичких.

У практичној примени, међутим, Шарпова позитивно насликана доктрина о беневолентој помоћи потлаченој већини да свргне диктаторско тлачење добија знатно другачије, стварне обрисе. „Највећи део припреме преврата је медијски: управљање утисцима, производња лажиране свести у јавном мњењу, обликовање и натезање лажног друштвеног и политичког оквира. Тек када се тако припреми терен, на сцену ступају превратници, „кртице „ и мобилисана пешадија. Џоната Моват је технику преврата описао као класично ратовање другим средствима. Нема потреба да се шаље војска у другу државу, ако можете да од њених становника направите сопствену војску, путем медијске и политичке манипулације (..) На овим ткз. револуцијама профитарају само Империја и „револуционари”, док је народ у име којег се наводно врши преврат – овца за шишање. Притом се као пешадија регрутује фрустрирана омладина која је пословично нестрпљива, неискусна и лаковерна.»[4]

ПРИПРЕМНЕ ФАЗЕ
Извођење „обојених револуција“ због тога има више прецизно одређених припремних фаза и фаза реализације. Прва припремна фаза тиче се премрежавања циљане државе споља финасираним невладним организацијама. Помаже се оснивање НВО које се баве друштвеним питањима са потенцијалом да постану генератори изражавања  незадовољства стањем ствари. Ове организације у старту добијају велику медијску пажњу која мултипликује њихову реалну снагу и значај. Због тога оне саме себе проглашавају за „цивилно друштво“ иако нити су спонтано поникле у датом друштву, нити са њиме имају пуно контаката.

Друга припремна фаза тиче се монополизације медијског простора и пројектовања илузија („стварање шаргарепе“). Да би ове НВО вршиле планиран утицај, потребно је да се кроз медијски утицај на целокупно друштво обезбеди наклоност критичног дела јавности. Такође, важно је да овај део друштва поверује и понада се у остварење наводне добробити, „шаргарепе“ која ће сама по себи бити задобијена након обарања опресивног режима. „Спрега невладиних организација“ и корумпираних медија експолатише опчињавајуће дејство илузије за производњу масовне енергије која се, затим, фокусира према потреби. Монопол над медијским простором који се обично постиже стратешким финансијским инвестицијама кључан је за контролу протока информација према таргетираној јавости.»[5]

Трећа припрема фаза усмерена је ка регрутацији локалних извођача – људи спремих да у погодним условима плански спроведу изазивање нереда са циљем обарања власти. „Циљ организатора је да у таргетираном друштву идентификују жаришта незадовољства и да, заузврат за физичко учешће у узвођењу преврата, незадовољним сегментима обећају решавање стварних или перципираних проглема (… ) Професионално усмерена негативна енергија основна је покретачка снага превартничког пројекта.»[6] Превратнички кадровски састав састоји се од два сегмента: политичких марионета (политичара жељних власти у формалној или неформалној опозицији режиму, којима организатори преврата обећавају остварење личних амбиција) и уличне пешадије која „обојеној револуцији“ прибавља спољашњи утисак спонтаног народног бунта. Уличну пешадију чине три групе људи: 1) „искрени верници“ – поборници/конзументи медијски обећане шаргарепе у виду бољег постреволуционарног друштва као њиховог главног мобилизационог средства. „Они су корисне будале режираних нереда . Њихово присуство је декоративно и служи производњи утиска да је преврат одраз расположења већине, или бар знатног дела друштва.“[7]; 2) „плаћени статисти“ – који надопуњују гомилу искрених верника уколико је њихов број недовољан. „Бивши високи амерички функционер Пол Крејг Робертс износи податак да се у Молдавији за кијевски „Евромајдан“ статисти регрутују по тарифи од 30 евра дневно.“[8]; 3) „челична песница удара“ – коју чине обучени хулигани који у тренутку кулминације протеста заузимају кључне пунктове (Шарп их назива „стубовима подршке режиму“) којима се паралише систем и преузима власт. У питању су најчешће симболични објекти попут главних институција, управних зграда, телевизије скупштине итд. 

Да би се медијски посредовано незадовољство усмерило ка спровођењу стратегије грађанског преврата потребно је спровести четврту припремну фазу – извршити персонализацију и сатанизацију режима, чиме се у исто време и прикривају старни мотиви и циљеви преврата. Сатанизацијом и идеолошком дисквалификацијом политичког опонента –владајућег слоја који се тежи свргнути, практично се у самом старту онемогућава сваки помиритељски, компромисни приступ и прелазно решење, уз стално истицање да око базичних вредности демократије нема преговора. Оваква дехуманизована и манихејска пројекција „непријатеља“ заправо гура две политички поларизоване групације ка тачки сукоба у коме ће једна страна тријмфовати, а друга бити потпуно поражена и одстрањена.

Пета припрема фаза усмерена је ка харанигрању и испирању мозга маса, чији је пут да се кроз производњу сталне тензије, непрекидних „друштвених варница“ изазове ескалација. „Да би се улична пешадија анимирала, тензије се морају непрекдино подизати; изазивају се шокантни догађаји, а доминација информативним простором користи се за пројектовање гнусних поступака на противничку страну… Без брижљиве припреме те врсте, када криза досегне врхунац, импровизована „варница“ би остала без ширег одјека. Стратешким дозирањем провокација одржавају се пажње и концентрација учесника. Подједнако важно, тиме се изазива ескалација „праведног гнева“ и одржава ратоборно расположење у редовима окупљене масе.“[9]

Шеста фаза представља почетак реализације превата. Она се изводи кроз концентрисање незадовољника у што већем броју на медијски погодној локацији са које они упућују своје јавне захтеве режиму.  Овај простор се претвара у медијски важни топоним на кога је концентрисана сва пажња која ће бити увеличана до гиганстски размера. Инсценирање „варнице“ ипак представља први почетак праве активне фазе преврата. За варницу се узима неко стварно или подметнуто, измишљено непочинство власти, најчешће оно везано за нерегуларности изборним и постизборним процесом. „Окупљена маса се током извесног времена држи у стању растућег узбуђења која се производњом „варнице“ или катализатора за коначни обрачун претавара у расположење за оно што Шарп назива „big push“. То је одлучујући ударац,  јуриш на стубове режима“ што би требало да доведе до колапса власти.“ [10]

Последња фаза извођења преврата састоји се из инструментализације масе за насилно заузимање симболичких центара власти. „Под опсадом са свих страна, изложене жестоким политичким уценама и притисцима споља и под непрекидним ударцима професионално вођене острашћене руље изнутра, деморалисане структуре власти се повлаче и распадају.“[11] Цео овај завршни процес је помно праћен и подржан како од стране медија, тако и од страних, независних посматрача који су сви међусобно координирани савременим средствнма комуникације. Бирају се најпогодније међу Шарпових 198 метода ненасличног отпора, којима се по потреби придодају и насилна превратничка средства којима руководе обучени демонстранти за којима се креће узбуђена, агресивна руља.  Све је, дакле, према унапред прописаној технологији преврата, припремљено и само је потребно правилно, према упуству реализовати друштвени преват: „Већ су, као запете пушке, спремни „страни посматрачи“ и „анкете на излазу из биралишта“ који ће потврдит „изборну крађу“; спремни су шатори за протестанте, плаћена је и пољска кухиња са бесплатном храном за „демонстранте“; омладина је утренирана и опремљена савременим комуникационим технологијама које је платио страни војно-индустријски комплекс. Све је ту: мобилни телефони, СМС поруке, блогови и сајтови за комуникацију уживо и корекцију акција, оперативно прегруписавање „роја“, претварање локалних догађаја у глобалне уз помоћ светских медија.»[12]

САТЈАГРАХА И ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ: КОНТРАСТНИ ОБЛИЦИ ГРАЂАНСКОГ ПРОТЕСТА
Иако је при теоријском конципирању ненасилних видова „обојених револуција” Џин Шарп темељно проучавао и инспирисао се неким од аспеката Гандијеве сатјаграхе, ова два вида грађанског протеста имају упадљиво супротне одлике што се тиче њихових идејних полазишта, метода и циљева.

Већ смо видели да Гандијева сатјаграха своју инспирацију готово у потпуности црпи из индијске предмодерне традиције, као и да је она била вођена индијским религиозним идеалима и аскетском праксом. Гандијево инсистирање на истини не тиче се само објективног сагледавања факата у спољнашњој стварности, већ пре свега унутрашњих димензија бића, темеља постојања. За њега је тек овако доживљена инстина – дакле есенцијалистички схваћена, натприродна сржи људског бића – основа исправног постојања и делања. За разлику од тога, Џин Шарп и његови следбеници, пропагатори и извођачи европских „обојених револуција“ имају крајње негативан, недухован однос према предмодерним традицијама. Тиме што одричу било кавкве трајније, унутрашње-интристичне квалитете и власти и људске заједнице и појединаца, они заузимају и крајње антиесенцијалистички став у односу на све видове постојања  За њих конструкција друштвеног здања и појединаца је крајње флуидна: она пре и изнад свега зависи од збира појединачно схваћеног интереса и привремене, веома непостојане сагласности која се циља изменити и тако поткопати постојеће, по њима незадовољавајуће стање ствари. Не само да не постоји никава дубља суштина друштва и бића, већ су и факти спољашње стварности схваћени крајње условно и релативно, а њихова истинитост је ствар договора и интерпретације иза којих се крију промењиви интереси. Поглед на свет теоретичара и реализатора “обојених револуција“ је постмодеран. Њихов однос према стварности је видно скептичан и ироничан: они углавном одбацују сваку универзалност и све крупне рационалне наративе под којим се изводе друштвене промене уместо којих пословично истичу фразе, недоречености, ирационалне представе и маркетиншке слогане; они се релативистички односе ка свим вредносним системима; одбацују идеју циљног развоја зарад тренутног добитка, док  према друштву и његовим парадоксима имају плуралистички и контекстуалан, крајње манипулативан, „деконструктивистички став“.

Због тога доктринари „обојених револуција“ не захтевају унутрашње преиспитивање нити морално усавршавање путем самоодрицања и жртвовања. Напротив, они распаљују њихове жеље (што представља потпуну супротност Гандијевом заговарању уздржања, брамачарје), док фрустрацију због њиховог незадовољења усмеравају као негативну енергију према властима као стварно или наводно одговорним због тога. Негативно представљање власти се митологизује до размера манихејског зла, антипода такође митологизованог права народа које је заиста или тобоже ускраћено. Док Ганди трага за преображајем политичког противника, за приближавањем њему и досезању компромиса, обојени револуционари са супериорних, интересно-моралистичких позиција одбијају сваку сарадњу, приближавање и компромис са властима. Њихови захтеви су максималистички, а противник није ту да се придобије, већ порази и уништи као облик зла, као изопачење са којим нема разговора нити компромиса. Све то говори како, упркос одбијању вредновања у кључу традиционалних бинарних опозиција и сходог морала, постмодерне европске револуције ипак креирају своје, нове, инстант опозите: демократско/ауторитарно, толерантно/дискириминаторно, слободно/потчињавајуће; инклузивно/екслузивно као мотивишуће параметре за интересно деловање својих следбеника.

Док се у Гандијевој сатјаграхи ненасилним методама даје апсолутан значај као исправном средству које једино води до исправног циља, ненасилни методи борбе у постмодерним обојеним револуцијама само су инстументални, утилитарно схваћени за дезавуисање и деконструкцију политичког система и свих постојећих видова легитимитета власти. У  погодном тренутку, иронични популизам са својим деконструционистичким перформансима на трговима и улицама збациће маску ненасиља а обучени, професионални револуционари („челична песница удара“) насилним путем заузеће кључне пунктове и инстутуције постојећег политичког система.

Сајтагрха се инспирише истином и ни по коју цену не дозвољава да се било какав добитак оствари путем одрицања од ње, док „обојене револуције производе „своју“ инстину у складу са тренутним потребама и зарад остварења својих циљева: за њих је истина само средство које се пласира зарад постизања успеха, а не референтно полазиште за вредовање и себе и политичких циљева. Обојене револуционаре, за разлику од Гандијевих сабораца, истина не обавезује. Уколико је то опортуно – они ће за истину изабрати оно тумачење које им се чини најприкладније, они ће интерпретирати стварност онако како им највише погодује. Док Ганди проповеда свесно одрицање од поседовања, строго избегавање крађе, „обојени револуционари“ су вођени жудњама ка личном добитку иза заговарања укупног материјалног побољшања живота. Док Ганди пропагира физички рад, уздржавање од алкохола и контролу сопствене исхране као вид личне дисциплине, „обојене револуције“ пропагирају разузданост, забаву и неодмереност и као средство и као исходиште друштвеног преображаја. Сатјаграха заговара неустрашивост, дубоку личну побожност и поштовање других религија; постмодерни револуционари заговарају високоумље о себи а презир према опонентима, те агностиицизам и подсмех према свим видовима традиционалне побожности као виду есенцијалистичке заблуде и затуцаности. Сатјаграха заговара бојкот стране, увезене робе и усредсређење на развој домаће производње, док поборници „обојених револуција“ предстаљају догматске поборике слободног тржишта.

Ганди пропагира да се не гаји никав гнев већ да се трпи гнев противника, да се никада не свети за напад или казну и да се не плаши од казне у виду лишавања слободе или имовине. „Обојени револуционари“ гнев сматрају главним покретачем својих политичких активности кога  треба стратешки усмерити и искористити да се свргне противник. Они су спремни да трпе казне и нападе само у мери компромитације нападача и само док су у неповољнијој позицији, невољно се мирећи хапшењу или конфисковању добара: Ганди своје следбенике позива да не псују, не проклињу и не вређају власти. „Обојени револуционари“ систематски исказују подсмех и презир којим желе да делегитимишу и уруше углед својих политичких противника. Вређање политичких противника оглашеног за ауторитарце не само да је допуштена, већ и сасвим пожељна: она служи његовој јавној деградацији.

Док су Гандијеве аскетске технике и методе ненасилног отпора суштински повезане са истинским духовним живљењем и представљају његове изразе који свој циљ имају само у односу на степен истинске одуховљености, европске постмодерне револуције све своје методе ненасилног отпора виде тек као пуку технологију која је утилитарно усмерена ка практичном циљу: заузећу власти. Представе обећане будуће среће и благостања немају пуно везе са објективним фактима и стварним намерама: оне су део технике неуролингвистичког програмирања: утицаја на друштену свест путем рекламирања одређених социјално успешних примера као узорних. У питању су технике психолошке манипулације осмишљене унутар стратегија „управљања конфликтима“. Заговорници „обојених револуција“ следе Џима Шарпа који је чврсто веровао „у сврсисходност методологије и није био спреман да саслуша аргументе противника о томе да без моралне и етичке компоненте идеја ненасилног отпора прераста у још једну манипулативну технику.“[13]

Стога нимало не треба да нас зачуди што су и исходи ова два поларно удаљена облика грађанског протеста такође потпуно опречни. Гандијева сатјаграха је – поступно, али неумитно – одвела  индијски потконтинент путем деколонизације, стицања пуне политичке независности и слободе. У деценијама након стицања самосталност Индија се углавном успешно позабавила својим друштвеним развојем у коме је венчана њена културна традиција са коришћењем савремених научних достигнућа. Индија се тако винула у правцу регионалне силе којој се у перспективи смеши да постане једно од главних средишта моћи настајућег мултиполарног света. Друштва чији се део становништва повео за постмодерним „обојеним револуцијама“ и њеним слаткоречивим обећањима, само су, како време показује, неумитно потпала у зависни, неоколонијални положај где се наставило и институционално и вредносно урушавање свих сегмената њиховог друштвеног наслеђа. Сва надања о бољитку показала су се илузорним, као и уверења о владавини већине или бар узимања у обзир њихових виталних интереса. Једне видове олигархијског самовлашћа само су заменили други, заоденути у дискрузивне праксе постмодерног „врлог новог света“ које често и не показују довољно труда да сакрију сопствено лицемерје, а све у служби спољних налогодаваца и од њих допуштеног задовољавања сопствених, себичних интереса.

 

КРАЈ

 

ИЗВОРИ И УПУТНИЦЕ
[1]  Детаљније у: Sharp Gene, The Politics of Nonviolent Action,  Porter Sargent, Boston, Mass ,1973

[2] Sharp Gene, From Dictatorship to Democracy: A Conceptual Framework for Liberation, Albert Einstein Institute, Boston, 2003, стр. 25.

[3] Исто, стр. 29.

[4]  Љепојевић Синиша, «Скидање маски«, у Рушење Репулбике Српске: теорија и технологија преврата, Бесједа, Бања Лука, 2015,  стр. 9.

[5] Каргановић Стефан, „Како се припрема пуч?Технологија обојених револуција“ у у Рушење Репулбике Српске: теорија и технологија преврата, Бесједа, Бања Лука, 2015,  стр. 17.

[6] Исто, стр. 20.

[7] Исто.

[8] Исто.

[9] Исто, стр. 25.

[10] Исто

[11] Исто, стр. 27.

[12] Лебедева Ирина, «Брокери џанк револуције», у Рушење Репулбике Српске: теорија и технологија преврата, Бесједа, Бања Лука, 2015,  стр. 191.

[13] Исто, стр. 165.